Ovo je najbolji srpski košarkaš svih vremena: Da li ste uopšte čuli za njega?

0

Imao je šut kao Stojaković, a dribling kao Bodiroga. A pored toga radio je stvari koje ova dvojica nikad nisu uradila.

Kao dečak, imao je samo jednu igračku: košarkašku loptu. U ruke mu je dao njegov otac Pres Maravić, košarkaški trener. Mališa je vodio loptu dok je hodao prema bioskopu, dok je gledao film u bioskopu, dok se vraćao iz bioskopa. Tapkao ju je dok je vozio bicikl. Kad ga je otac vozio negde kamionetom, dečak bi izbacio ruku kroz prozor i vodio loptu, sve dok ne bi stigli tamo gde su se uputili. Šutirao je i driblao svakog dana. Otkad je porastao dovoljno da uhvati loptu sa obe ruke. Dok mu prsti ne bi prokrvarili, svakog dana.

Ovo je priča o Srbinu “Pistol” Pitu Maraviću, jednom od najboljih NBA igrača svih vremena i najboljem igraču koledž košarke svih vremena. Na svojoj “Lujzijani stejt” svake godine davao je u proseku po 44 poena, a u desetogodišnjoj NBA karijeri postizao je prosečno skoro 25 poena po utakmici. Sa loptom je radio stvari koje niko pre ni posle njega nije radio, niti će.

Bio je visok 196 centimetara, ništa specijalno. Atletski, bio je daleko ispod ljudi koji danas igraju košarku. Bio je čupav, maltene neugledan, verovatno bi svaki klinac koji bi ga danas video pomislio da bi ga dobio jedan na jedan. Bože, kakva greška. Uz sve ovo, bio je lud. Lud za košarkom, ali i stvarno lud. Plakao je kad bi njegov tim izgubio, često je dolazio na utakmicu mrtav pijan. Na krovu kuće jednom ja nacrtao velika slova:

“Uzmite me!”

Bila je to njegova iskrena poruka vanzemaljcima, u koje je tako strastveno verovao. Kroz centar Nju Orlinza redovno je vozio svoju limuzinu obloženu kožom aligatora 150 km na sat, a jednom je rekao da mu je najveća fantazija u životu da “bude nevidljiv”, kako bi mogao da “poskida glave svima iz bogatih bankarskih porodica”.

Denis Rodman je za njega bio malo dete.

Ali, upravo ovo nepokorivo ludilo, kombinovano sa hiljadama sati besomučne vežbe, učinilo je od Pita verovatno najboljeg napadača kojeg je košarka videla. Nije postojao način, niti bi danas postojao način, da ga sačuvate. Koševi iz nemogućih pozicija, pasovi kroz noge, iza leđa, preko glave, čuveni “no luk pes”, sve je to Pit radio prvi, i ne samo prvi, nego najbolje ikada. Ljudi su sedamdesetih gledali NBA zbog Maravića, a ne zbog Džabara.

Drugi deo čarobne slagalice koja je podigla NBA u zvezde bio je Džulijus Irving, ali to je sasvim druga priča.

Da bi oni koji ga nikad nisu gledali shvatili kakav je igrač bio, recimo ovo: imao je šut kao Stojaković, a dribling kao Bodiroga. A pored toga radio je stvari koje ova dvojica nikad nisu uradila. Na svakoj utakmici.

U NBA je odigrao ukupno 10 sezona, za Atlantu, Nju Orlinz, Jutu i Boston. U proseku je postizao 24,2 poena po utakmici, uz 5,4 asistencije i 4,2 skoka. U veče 25. februara 1977. godine ubacio je Njujorku 68 poena. Pet puta je dao više od 50 poena na utakmici, a 35 puta više od 40 poena.

Umro je na terenu, u 40. godini života. Dok je igrao ulični basket, prepuklo mu je srce. Ležeći dole, rekao je “sad se stvarno dobro osećam”, i umro. Kasnije su otkrili da je rođen bez leve koronarne arterije. U prevodu, najbolji napadač u istoriji košarke je uvek bio na korak od smrti.

I korak ispred drugih.

 

 

 

Telegraf

POSTAVI ODGOVOR

*