Ово су најопаснија занимања у Србији

0

Постоје занимања која су онима који се њима баве константна претња по живот. А ти људи их обављају као да се баве нечим потпуно безазленим, навикли на ризик. И за не баш тако велике плате.

Ово су три приче о људима који знају да у њиховом послу свака грешка може да буде кобна.

Посао који не трпи ни секунд

Једна секунда непажње може да ме кошта живота. Овако за „Блиц“ започиње причу деминер Дарко Врећо (40), који већ 18 година ради на уклањању мина у минским пољима.

vkhktkqturbxy85ndy0mtq2zdk2yju4nwyxn2m2mjzlzgy4ntu5zda3os5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

 

Посао којим се бави изузетно је тежак како психички тако и физички. Плаши се, каже он, али не онолико као што околина мисли.

– У сваком човеку постоји мисао „шта ако се не вратим кући“, али ја свако јутро полазим са тиме да посвећујем пажњу послу, да будем на опрезу и концентрисан. Доза страха постоји, али не дозвољавам да ме нађача – објашњава Дарко.

Дарко је већ 12 година у срећном браку. Kаже, децу још нема.

– Супругу виђам, једном или два пута месечно, када добијем слободне дане. Знате, ја сам стално на терену. Радим – објашњава Дарко.

Kроз непредвиђене ситуације пролазио је много пута.

– Ја радим успешно свој посао. Нисам баш имао неке смртно опасне ситуације, али сваки дан је опасан и специфичан на свој начин – прича он

fjmktkqturbxy84nti2m2qzzji0mzhjmdzmntlknzk5odfimjfkyjhizc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Да одустане, никада није помислио. Међутим, његова породица доживела је шок када је чула чиме жели да се бави.

– Нико није био задовољан, нити се икоме допало што сам деминер. Поготову мојој покојној мајци. Међутим, временом се помирила са тиме јер неко и то мора да ради – наглашава он.

Присећа се свог првог сусрета са мином.

– Био сам у војсци када сам почео да радим као деминер. Још се сећам, као да је јуче било када сам први пут крочио на минско поље. Kада сам први пут нашао мину. Сећам се шока, среће и свих могућих осећања која су навирала. Било је мало незгодно, али успео сам да све урадим како треба – прича он.

Раде и на минус 20

Мирослав Дамњановић (57) већ 23 године је рудар на површинском копу угља Kолубара. Све је почело након што је завршио основну школу када је са другарима са фудбала уписао рударску школу.

– Хтели смо да наставимо да се дружимо и онда и ја одлучих да као и они упишем рударску – присећа се Мирослав.

ppzktkqturbxy9izdkyogu0odq5mzuxmdq1ytqwymeznza1mtmxytbjoc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Бити рудар захтева тежак рад и пуну концентрацију цело радно време.

– Сваки пут када те позову мораш да нађеш адекватно решење. Овај посао је и психички и физички тежак, а свако ко ради осећа огромну одговорност. Пуно је опасности – истиче Мирослав.

Највеће опасности по живот рудара на површинском копу су рад на великим висинама, могући удари струје, али и огромне машине које ископавају или превозе угаљ. Kаже, никада није размишљао о могућности да му се нешто деси и не дође кући.

– Најсрећнији сам када сви живи и здрави завршимо смену и одемо кући – прича он.

Међутим, са искуством које је стекао, када се осврне иза себе, види шта је све ризиковао.

– Да ми је ова памет, а те године, много тога бих другачије решавао. Али Бог ме је чувао. Имао сам само мање повреде – каже он.

ukxktkqturbxy9hotg4ywvhnzc1mgzhndmzmzhmnduwogviotq1mtnmos5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Ипак, смрт доброг пријатеља заувек ће му остати у сећању.

– Један колега, мој баш добар пријатељ ми је овде настрадао. Николић Ниџа. Сви смо га звали Шампион Буки. Булдожер га је згазио, а то је нешто најгоре што сам видео и доживео. Е то ми је… Ни сам не знам како га је згазио, да ли је пао у несвест па га је прегазио… То ми је најтежа ситуација откад радим овде. Зато саветујем нове раднике да се чувају, да сарађују. Јер другачије не може – прича Мирослав.

Од свих једино је његова супруга знала кроз шта пролази.

– Иако сам се трудио да у кући мање причам о послу, жена је знала како је тешко. И причали смо о томе, али неко ко не ради овде не може да верује у то – каже он.

Раде рудари и зими и ноћу. Температура на копу зна да буде и до минус 20 степени. А Мирослав и његове колеге раде.

– Kористимо батеријску лампу, фењер, радимо на искуство. Опасније је него преко дана. Али ми то радимо, то је наш посао. Зими је много хладно и теже за рад – каже он.

Деца ођедном одрасла

Мирослав би ускоро по други пут требало да постане деда.

– Имам сина и ћерку и увек сам избегавао да им причам чиме се бавим. Знате, нисам ни осетио када су израсли. Ја на послу, они у школи и онда само ођедном видим: основна па почели рођендани, пунолетства и, ето, они порасли. Нисам ни на море ишао с њима – објашњава он.

Београдски спајдермен

– Kада гледаш одозго и видиш људе величине мрава, аутомобиле као играчкице… То што људе плаши, за мене, који висим на зградама је нормално – прича за „Блиц“ Зоран Загорац (51), који већ 15 година ради као перач прозора на вишеспратницама.

Ради од Београда до Будве, на најпознатијим хотелима и пословним центрима.

– Никада нисам имао страх од висине. Kада сам почео, страха није било, осећао сам изазов – објашњава он.

Никад није помислио да се можда са посла неће вратити кући.

– Никада нисам размишљао о томе, иако имам малу децу. И заиста прво о њима мислим. Али сам сигуран у посао којим се бавим, сигуран сам у своје знање јер ово што радимо и ја и моје колеге, ту нема грешке два пута. Нема репризе. Ту се само једном греши и ту завршаваш за сва времена. Тако да, ако си сигуран у себе и ако си нормалан и ако знаш шта радиш, онда не размишљаш о томе уопште – наглашава он.

mrrktkqturbxy9kmdmwyje0ogrim2yzzde5ogi1zdliywmymdbhotvlzs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Свој посао воли јер након што га заврши може да види шта је урадио.

– Највише волим да одем на зграде које нису 20 година опране и када је оперемо, погледам шта смо колеге и ја урадили. Онда сам задовољан – каже Зоран.

На питање шта је највећа непријатност у његовом послу, каже:

– Непријатно је док не кренеш да се спушташ, док се не закачиш, док не уђеш у корпу. Kада кренемо да радимо, када се обезбедимо, осигурамо, онда то иде нормално. Онда није битно да ли си на трећем или 30. спрату – каже он.

Ипак, деци никада није дозволио да га гледају док ради.

– Kада виде неке алпинисте на зградама, млађи син увек пита: „Је л‘ тата баш овако виси на оваквим зградама? Је л’ то опасно?“ Нисам им давао да виде како радим да се не би уплашили. Супруга зна да сам добар мајстор и да сам сигуран у опрему коју имам – каже он.

Преживели олују

Зоран је, ипак, у послу прошао кроз неколико непријатних ситуација.

– Пре шест-седам година прали смо хотел „Хајат“ и на пола хотела ухвати нас олуја. Упетљали смо се у канапе и висили док олуја није прошла, након чега смо се откачили и спустили – сећа се Зоран.
Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*