Озваничено лудило: Ово је 10 најбизарнијих закона Римског царства

0

Римљани су имали своју помало чудну дефиницију врлина и достојанства. Они су на неке законе који се у данашње време сматрају сулудима, били веома поносни

Стари Рим био је седиште једног од највећих царства у историји, царства чија је моћ почивало на врлинама и достојанству. Ипак, Римљани су имали своју помало чудну дефиницију врлина и достојанства. Они су на неке законе који се у данашње време сматрају сулудима, били веома поносни, иако се они заиста граниче са здравим разумом.

1. Забрана ношења љубичасте боје

У античком Риму љубичаста боја је била резервисана искључиво за владара. Та боја се доживљавала као врхунац достојанства и највиша у хијерархији боја. Владари би се сваког јутра облачили љубичасте тоге, а у њима су се толико добро осећали да нису допустили ником другом да носи ову боју. Толико су били опседнути да су њено ношење забранили законом.

Закон о забрани ношења љубичасте боје био је једна од тачака дефинисана у закону о раскоши, према којем нижи слојеви друштва нису смели јавно да показују или се хвале оним што имају у свом власништву.

Циљ оваквих рестрикција био је омогућавање Римљанима да на први поглед виде ко је вредан, а ко није вредан њихове пажње, како не би случајно били љубазни према неком сељаку. Закон о раскоши био је један од настрожијих закона античког Рима, а љубичасте тоге биле су строго резервисане за цара.

Материјал за израду тоге био је веома скупоцен, а љубичаста боја се добијала се од мекушаца, а да би се направило довољно боје за једну тогу било је потребно 10.000 јединки ове животињске врсте. Зато је ова царско љубичаста боја вредела попут злата.

2. Забрана плакања на сахранама

Сахране у време античког Рима кренуле би поворком у којој би се тело покојника носило улицама, а што је више људи ишло за телом, сматрало се да је особа која је преминула значајнија у друштву.

Некима је толико било стало да њихово тело или тело њихових најближих улицама Рима прати што већи број људи да су унајмљивали професионалне глумце или плаћали обичним грађанима да ходају у поворци и плачу.

Жене су дословно чупале косу, ридале из свег гласа не би ли та туга и жаљење за покојником добило већу снагу и не би ли задивиле комшије. Тај обичај је достигао толике размјре да је држава забранила женама да плачу на сахранама.

3. Убиство ћеркиног љубавника

Прељуба није била страна ни грађанима античког Рима, али процедуре које су се спроводиле након откривања, разликовале су се од данашњих.

Kад би мушкарац ухватио жену у превари, следио би друштвене норме, према којима је било пожељно да зароби жену и њеног љубавника , затим да позове све комшије и познанике да виде мушкарца који спава са туђом женом.

Након тога, муж је имао три дана да јавно саопшти детаље прељубе, од тога како је сазнао да га жена вара, где их је пронашао и све остале сочне детаље.

Према закону античког Рима, мушкарац је морао да се разведе од жене прељубнице јер би у супротном био оптужен да је макро.

Љубавника своје жене могао је да убије само у случају ако се радило о мушкој проститутки или робу.

Ако је реч о једнакоправном грађанину, требало је да потржи помоћ свекра, жениног оца.

Према законима античког Рима, отац жене имао је право да убије љубавника своје ћерке без обзира на боју или раскош тоге коју је носио.

Kада би жена ухватила мушкарца у прељуби, једина ствар коју је могла да уради је да плаче. По могућности унутар четири зида јер готово да није било дана да неко није умро, а плакање на улицама за време сахрана је било забрањено женама.

4. Дављење у бурету са животињама

Ако би учинили нешто лоше, најмања казна коју би могли да очекујете је декапитација, односно обезглављивање.

Ако би учинили нешто јако лоше одвели би вас на кров затвора и бацилли вас у смрт. Да убијете некога, попут члан породица или сопственог оца једноставна и безболна смрт у том случају није била достојна казна.

Kада би нека особа била оптужена за патрицид, односно убиство сопственог оца, прво би јој везали очи јер није била достојна светла. Затим би, завезаних руку и са повезом на очима, била послана према пољу ван града.

Наравно, без одеће, тако да сви који би се затекли на том путу могу да ударају оптуженог свим средствима и свом снагом.

Kада би оптужени пао на тло, од исцрпљености, ставили би га у велику бачву у коју би потом ставили једну змију, једног пса, једног мајмуна и једног петла, а потом би веселу дружину бацили у море.

5. Проститутке су морале да фарбају косу

С обзиром на то да је требало на неки начин издвојити проститутке од остатка римског друштва, постојао је закон према ком су све проститутке требале да фарбају косу у плаво.

Али тај план није у потпуности успео с обзиром на то да је велик број Римљанки убрзо постао љубоморан на лепе плавуше. Тако су након неког времена и Римљанке из високог друштва почеле да фарбају косу у плаво, док су друге шишале косу на кратко и стављале плаве перике. И тако опет није било могуће распознати проститутку од других жена.

6. Самоубиство, само на захтев Већа

У доба античког Рима идеја о самоубиству сматрала се разборитим размишљањем. Kраљеви су отров држали близу себе, најчешће у руци, у случају да ствари крену низбрдо. Болесне су охрабривали да попију отров не би ли завршиле њихове муке.

Једине особе које нису смеле да почине самоубиство су били војници, робови и затвореници, а њима то није било допуштено чисто из економских разлога.

Војници су били корисни и држава није могла да допусти да јој понестане војника.
Kриминалцима се није допуштало да почине самоубиство, јер, ако би умрли пре него што их држава осуди за криминално дело, држава не може да постане власник њихове имовине.

У случају да роб почини самоубиство, по закону античког Рима, власник је имао право на надокнаду штете.

Једно време на снази је био закон који је налагао да особе које желе да почине самоубиство морају да затраже одобрење Већа. На пример, особа која је боловала од депресије могла је затражити одобрење Већа за извршење самоубиства. У случају да јој Веће одобри захтев као поклон би добила бочицу отрова

7. Тела погођена муњом се не сахрањују

Римљани су у доба антике веровали у свашта ибили су уверени да су муње које парају небо поруке богова које се манифестују преко Јупитера.

Kада би муња погодила у нешто, то се није сматрало несрећом већ нечим што Јупитер једноставно мрзи. Kад би муња погодила у дрво или неку особу, Јупитер је одлучио да је време да ствар или особа оде са лица Земље.

Kад ми муња погодила и усмртила неког из ваше уже породица или пријатеља, вама би било забрањено да померате тијело и да га сахраните. Kад бисте сахранили такву особу, Римљани би вас жртвовали Јупитеру.

8. Ограничена продаја деце у ропство

Очеви античког Рима имали су законско право да привремено продају своју децу.
Споразум се склапао између оца и купца, а након потписивања дете би постало трајно власништво купца. Од купца се очекивало да дете у неком тренутку врати кући.

Свако ко би продао своје дете у робље три пута, сматрао се неспособним родитељем. Дете би одрадило робовласништво јер посао је посао и какав год био, треба га завршити, а након тога, закон га ослобађа свих обавеза према родитељу.

9. Одлазак од куће зарад очувања слободе

Римљани су имали сет правила који су звали “усуацпио”, то су били закони који су дефинисали колико дуго морате да поседујете нешто пре него то постане ваша трајна имовина.
Ако сте се довољно дуго држали нечега, то је могло да постане ваше власништво, укључујући и људе.

Према том закону жена је постајала власништво мужа када годину дана не би изашла из куће. Своју слободу могла је да задржи тако да оде из куће на најмање три дана. И тако сваке године. У античком Риму жене би сваке године одлазиле од куће и скривале се како не би постале власништво мужа.

10. Убиство целе породице

У раним данима Рима није постојао закон који би дефинисао шта мушкарац може да учини својој породици. Тако је отац, глава породице, могао да уради са својим укућанима шта год му је била воља, све што је замислио или наумио. Могао је да их злоставља, а ако би га њихово понашање узнемиравало, оцу је било допуштено и да их убије.

Овог права очеви су се држали чак и кад би им деца порасла, када би отишла од куће и имала своју породицу. Деца би постала слободна тек након смрти оца.

Временом су очеви имали све мање власти и могућности да се према укућанима понашају како им је воља.

Али право на убиство члана породице укинуто је тек у првом веку пре Христа, а чак је и тада било изузетака од правила. Након регулисања права очева, донет је закон према којем очеви могу да убију децу само ако су већ осуђена од државе за било коју врсту злочина.

 

 

Дневно.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*