Pad Zapadne crkve – shvatanje svetosti

0

Usporedba, ranosrednjovekovni zapadni sveci i rimokatički sveci razvijenog srednjeg veka

Rimokalici smatraju da njihova crkva koju zovu Katolička (saborna, vaseljenska) postoji još od doba Hrista i apostola.
Tako da misle da je Petar uspostavio episkopiju u Rimu i bio prvi papa. Međutim, šta je istina. Apostol Petar je takođe i po Pravoslavnom mišljenju bio u Rimu i tamo propovedao, uspostavio Rimsku episkopiju, ali zajedno sa Pavlom (što i i rimokatolici dobro znaju, ali vešto izbegavaju Pavla) uspostavio episkopiju, tako da su dvojica velikih apostola uspostavili Rimsku crkvu i tamo mučenički stradali, zbog čega je Rimska crkva (kasnije i patrijaršija) oduvek uživala veliku čast (i bila prva po časti među ostalim patrijaršijama).
Da li je apostol Petar uopšte i bio papa?
Pape u rimskoj crkvi se spominju tek od 4. veka, a ako bi pod papom smatrali episkopa Rima onda bi morali smatrati da je prvi papa bio zapravo prvi episkop Rima. Poznato je iz samog čitanja Novog Zaveta, posebno Dela apostolskih da su apostoli ustvari postavljali episkope, a ne da su sami bili episkopi. Apostoli su bili i ostali apostoli, a nisu postajali episkopi. Nema nikakvih dokaza da je apostol Petar ikada bio episkop. Šta više, jedan od najvažnijih dokumenata za istoriju Crkve – Crkvena istorija od Evsevija cezarejskog (4. vek), velikog istoričara, navodi da je prvi episkop Rima bio Lin (lat. Linus). Znači, Evsevije navodi u svojoj Istoriji da je ustvari Lin bio prvi episkop Rima, a ne Petar. Stoga bi Lin bio po onoj gore navedenoj logici prvi papa. Tako da ovo u potpunosti pobija mišljenje rimokatolika da je Petar bio prvi papa. Znači, apostoli nisu bili episkopi, nego su postavljali episkope i nema dokaza za suprotno, niti ima dokaza da je Petar ikada bio episkop bilo gde. Tako da rimokatolici potpuno neosnovano tvrde da je Petar bio prvi papa. Ovakva tvrdnja osim toga liči na pravi sofizam, lukavo postavljanje Petra papom prosto iz razloga veličanja vlastite crkve.
To je što se tiče toga da je apostol Petar sam osnovao rimsku crkvu i da je uopšte bio prvi papa. Osim toga moglo bi se puno pričati i o njihovim lažnim tvrdnjama o tome da je Hristos na Petru osnovao svoju Crkvu (zasnovano na Matej 16:18) i da je rimska crkva stoga i nepogrešiva. Iz tumačenja zapadnih Otaca počevši još od najranijih vremena, pa sve idući dalje u 1000. godinu može se zaključiti da je mišljenje Crkve na Zapadu bilo da je „kamen“ na kojem je Hristos osnovao Crkvu ustvari, ne Petar, već sam Hristos i Petrovo ispovedanja Hrista kao Sina Božijega i Boga (Matej 16:16). Svakim oblikom logike bi morali da dođemo do ovoga zaključka.
Međutim, kada je Rimsko carstvo u potpunosti propalo u Italiji (751. godine pada Ravenski egzarhat) i gubio se uticaj Vizantije koja je propadala u ikonoborstvu tada se i javlja kod papa mišljenje o nekoj veličini rimske crkve. Pape jednostavno u svojoj nemoći i opasnosti od vanjskih neprijatelja počinju da veličaju status svoje crkve, ovo se dešava postepeno. Papa (Lav III) još u doba franačkog kralja Karla iz opasnosti od Langobarda vezuje sebe za Franačku državu uzdižući kralja Karla 800. godine za cara, a Franačku kraljevinu u Rimsku carevinu. Na taj način zaštitnik zapadne crkve postaje umesto Vizantije tj. Rimskog carstva, Franačka i Franački car tj. kako pogrešno biva nazvano Rimsko carstvo i Rimski car. Varvarizam prisutan u Franačkoj državi dolazi do izražaja i u stalnoj težnji da se ubaci filiokve u Simbol vere. Postepeno crkva na Zapadu sve više propada i varvarizira se. Od države kao zaštitnika zapadne crkve to postaje umesto Franačke ustvari Nemačko carstvo. Tako kasnije papa dolazi u sukob sa Nemačkim carevima. Filiokve kao ishođenje Svetoga Duha i od Sina ulazi u potpunosti u Simbol vere u Rimu 1000. godine, pod uticajem nemačkog cara Hajnriha III. Papa se postepeno gordi i uzima za svoj uzor falsifikovanu Konstantinovu darovnicu i postpepeno dolazi do sukoba sa nemačkim carem. Pravi i prvi krvavi sukob pape i cara dolazi u vreme pape Grgura VII i nemačkog cara Hajnriha IV. Ovakva gorda politika se zadržava u papstvu, ali carevi nikad ne posustaju. Tako da nemački carevi stalno na neki način ratuju sa papama, dok ih papa redovno anatemiše. Ovakvo stanje traje sve do protestantske reformacije u 16. veku. Papa po svojoj teoriji postaje pontifex maximus – prvosveštenik u smislu vlasti nad celom crkvom na svetu i slično, a ujedno je i imperator-car koji ima pravo na državnu-svetovnu vladavinu nad celim svetom. Upravo ovakvo mišljenje biva doslovno i izrečeno od pape Bonifacija VIII u 14. veku, sedeći na prestolu, koji je rekao „ja sam pontif, ja sam imperator“. Ova rečenica opet nije nešto što je odudaralo do mišljenja ranijih papa nego biva upravo doslovni izražaj shvaćanja papstva, nečega što je već bilo u papskim glavama vekovima počevši od Dictatus papae (iz 1075. godine) od Grgura VII. Tako i papski poslanik mongolskog kana u 13. veku nagovara da postane katolik tvrdeći da papa ima vlast nad celim svetom (upravo u svetovnom smislu), na što Mongoli odgovaraju smehom. Papa po njihovoj veri u svojoj vladavini ima dva mača, jedan predstavlja državnu, svetovnu vlast – tj. vlast nad celim svetom, tako da svi vladari se moraju pokloniti pontifu, a takođe ima i drugi mač koji je crkveni i predstavlja apsolutnu vlast nad celom crkvom i crkvama na svetu, po tome svaki biskup, nadbiskup, patrijarh i episkop, svi moraju da prihvate nepogrešivu glavu pontifa, tako i pontif ima pravo da se meša u izbor bilo kojeg episkopa, arhiepiskopa na celom svetu, njegova reč je zakon.
Pontif je ujedno smatran i zamenikom Boga na zemlji – Vikar Hristov (lat. Vicarius Christi). Znači, on je u biti (iako to ne izgovaraju izričito) Bog na Zemlji, dok je Bog, ustvari Bog na nebu. On je vidljiva glava crkve, u smislu nepogrešivi Bog na Zemlji. Ovakav stav je bio znači, u doba od Grgura VII pa dalje u rimokatličkoj crkvi i teoriji. Iako papa nije doslovno smatran Bogom, on je upravo kroz teoriju i postupanje i drugo, upravo smatran Bogom na Zemlji.
Tako da mišljenje da je Petar stena na kojoj je Bog – Hristos sagradio svoju Crkvu je ustvari i postala jedan od temelja rimokatoličke crkve. Po tome Petar je stena i baš na toj osobi, ne na Hristu i Petrovom ispovedanju vere je sagrađena Crkva. I kao takva ona je nepogrešiva, znači, rimska crkva je nepogrešiva. Petar postaje prvi papa, znači prvi nepogrešivi. Petar se od tog trenutka, od izjave Hrista smatra glavom crkve i nepogrešivim pontifom, diktatorom crkve. Petar je posebno poštovan kako veruju rimokatolici i od samh apostola te kada Jovan s njim trči da vidi prazan Hristov grob, on ponizno ustupa svoje mesto velikom pontifu i diktatoru crkve Petru. Kada je Petar pogrešio Hristos ispitujući njegovu ljubav tri puta ustvari potvrđuje trostruku vlast i veličanstvo velikog pontifa i zamenika Boga, Boga na Zemlji, Petra. Rimokatolici ne shvataju pogrešivost Petra pri njegovom trostrukom odricanju od Hrista, a takođe ne shvataju i u epizodi gde apostol Pavle ukorava Petra zbog njegovog ponašanja (Gal. 2:11-21). Oni ne vide to, oni u svojoj pravno-logičnoj-svetovnoj i sofističkoj filozofiji vide Petra kao uže koje će ih odvesti u uzvišeno dostojanstvo. Odvešće ih u apoteozu, papa kod njih postaje Bog, Petar postaje Bog i oni ti stari dedovi na prestolima postaju kao Bogovi na Zemlji, pontifi, diktatori cele crkve, pontifex maximus i avgust u jednom, car careva, gospodar gospodara, nebeski ljudi – zemaljski Bogovi, papa kao Bog svih zemaljskih bogova, vrhovni feudalni gospodar cele Zemlje i vrhovni vladari celog sveta. Ko ne sluša pontifa zaslužuje anatemu i njegova država treba da gori u intediktu i revolucijama protiv anatemisanog vladara. Onaj ko se ne pobuni protiv anatemisanog kralja zaslužuje i da njegova zemlja bude prolivena krvlju (kako je papski legat Pandulf 1213. godine savetovao francuskom kralju Filipu II da napadne grofoviju Flandrije zbog takvog postupanja grofa Flandrije, što je Filip II i napravio).
Papa nije samo sveti otac, on postaje po njima Bog na Zemlji, iako se ovo ne izgovara izričito. On nije samo po njima svet, on je svet do božanstva. Šta je uopšte svetost onda za rimokatoličku crkvu razvijenog srednjeg veka? Papa je već gord u razvijenom srednjem veku, zašto bi svet čovek uopšte bio smeran kako je i bilo u ranoj crkvi, ranom srednjem veku i u Istočnoj crkvi … Normalno, s obzirom da se papa gordi, svet čovek ispada da ne treba da bude smeran. Kako je bilo ranije uopšte na zapadu što se svetosti tiče? Kako je bilo u ranoj srednjem veku?
Uzmimo primer svetog Benedikta. Benedikt je živeo u 6. veku u Italiji. Bio je sin bogatih, plemićkih roditelja iz rimskog plemstva. Kao mlad je otišao na školovanje u Rim, izdvojio se u jedno zabito mesto u blizini Rima odakle je odlazio na školovanje. On je bio zgrožen iskvarenošću svojih vršnjaka te je zbog toga učinio to izdvajanje. U blizini gde je odseo na brdu je bio manastir. Upoznao je upravitelja manastira i pod njegovim uticajem je postao monah. Otišao je u pećinu i u njoj proveo oko tri godine.
Zbog mržnje monaha drugog manastira oni nastoje da ga otruju, Benedikt prekrsti čašu i ona pukne. Zatim odlazi u svoju pećinu, obližnji sveštenik iz zavisti šalje mu otrovani hleb. Benedikt blagosilja hleb i gavran uzima hleb. Zatim, zavidni sveštenik šalje prostitutke kod Benedikta. Benedikt odlazi iz svoje pećine i osniva manastire u kojima će se živeti po monaškom pravilu koje je napisao. Zatim, umire od bolesti u jednoj pećini.
Benedikt je znači napisao monaško pravilu po kome su monasi takvog tipa nazvani benediktinci. Ovo pravilu je imalo veliki uticaj na Zapadu. Monaštvo posebno naglašava polušnost i smernost, ora et labora tj. molitvu i rad, i ostalo. Međutim, postepeno se u varvarizaciji, neobrazovanosti monaštvo počinje kvariti u Franačkoj, Italiji negde od 8. veka, tako da ga ipak nastoje i popraviti u crkvi, a posebno tzv. Klinijevci (po francuskom manastiru Klini). Ipak, Hildebrand (svetovno ime) tj. papa Grgur VII je i nastojao da popravlja monaštvo. Bruno kelnski je zasnovao asketski red zasnovan na starom obliku monaštva, ti monasi su nazvani Kartuzijanci. Opet je i u doba Frančeska u 13. veku bila mogućnost da se zasnuje monaški život i živi podvižnički po pravilu sv. Benedikta ili Bruna kelnskog. Međutim, Frančesko to nije napravio.
Uzmimo sad primer rimokatoličkog sveca Frančeska asiškog. Frančesko tj. Đovani je rođen u Asiziju u Italiji u 12. veku od bogatog prodavca svile i neke francuskinje. Njegov otac obradovan prodajom svile u Francuskoj svog sina naziva Frančesko, što znači Francuz. Frančesko odlazi na svoje obrazovanje i živi raskalašnim životom kao i svoji prijatelji. Valja se u bogatstvu takoreći. Vremenom počinje da se bavi davanjem milostinje sirotinji. Zbog svoje darežljivosti on biva prebijan od svoga oca. Kasnije se čak i odriče očeva imena i bogatstva. Tako postaje lutalica i prosjak. On ima težnju i volju da posveti život Hristu. Međutim, umesto da postane monah, on iz svoje dosetljivosti odlučuje da postane lutalica i prosjak. On nastoji da oponaša Hrista i apostole. Na neki način on se identifikuje sa Hristom. Vodi sa sobom 11. učenika koji žive prosjačkim načinom života i životom lutalica. Dok monasi ostaju i žive podvižnički na jednom mestu i rade svojim rukama za život, Frančesko stalno luta i prosi ništa ne radeći. Tako i odluči da njegov Red dobije potvrdu od pape. On je već ranije i napisao pravilo svog reda. Odlazi kod pape Inokentija III i papa ga rado dočeka, ali papa i njegovi savetnici ne žele da priznaju Frančeskov red. Ali san odlučuje.
Papa usni san i odmah priznaje Red. Upravo ovaj san postaje ključna odluka za celu Rimokatoličku crkvu u vekove. Tako su osnovani Franjevci ili Franciskanci. „San pakleni okruni Osmana“ kako je napisao Njegoš u Gorskom vjencu. San zaista okruni Franju i njegov Red u vekove. Kako se može primetiti dalje u tekstu, upravo „san pakleni“, okruni Franju. Frančesko je zatim postrižen po Benediktinskom običaju, on i njegovi. Ni ime uopšte nije promenio, znači on ne menja svoje ime kao monasi nego zadržava svoje, i to čak zadržava ime – nadimak. Tako da to izgleda kao neko ruganje rimokatoličkoj monaškoj službi. Frančesko svoj nadimak u „monaštvu“ zadržava do smrti. I oni odlaze i lutaju i lutaju, propovedaju gde mogu, kao da građani već i nisu Hrišćani. Stvar je u tome da oni oponašaju apostole misleći da oni propovedaju neznabožcima, ali ovi propovedaju svojoj braći rimokatolicima. Sav njihov rad se svodi na propovedanje, lutanje, i mistično podvižništvo, strano svetom Benediktu. Franjevci su ipak tobož monaški red, ali ipak ni nisu monasi. Znači nastankom Franjevaca nastaje totalno neki nov oblik Reda koji je bio nepoznat ranijim Hrišćanima. Nov Red za novo Doba. Franjevci ne nastoje da spasu sebe i očiste se od grehova i strasti kao sveti Benedikt koji se sklonio u pećinu sa tom namerom. Oni nisu ni skromni kao Benedikt da skromno u pećini provode svoj život u tišini. Ne, oni su glasni propovednici, vikači, idu po Evropi i spasavuju druge glasnim propovednima. Oni nemaju mira da se sklone u neku pećinu i podvizavaju kao Benedikt, ne, oni lutaju, luduju takoreći. Tako Franjo luduje, pa odlazi i kod sultana da mu propoveda Hrišćanstvo. Ipak je pušten bez ikakve štete. Tako nije prošao Benedikt, koji je umalo otrovan, ne od sultana, ne od muslima, ne od vernika totalno strane vere, nego od svoje braće, monaha Hrišćana kao i on, od hrišćanskog sveštenika u blizini je umalo otrovan i brutalno obeščašćen. Frančesko ne sluša nikoga, on samo luta i luduje na neki način, tako da odlazi i kod sultana. Benedikt je ipak bio poslušan svom nadređenom u monaštvu prije smrti nadređenog. Franjo ima neki nagao sistem molitve i neku patetičnu pobožnost, nazivajući Mesec i Sunce svojom braćom i propovedajući i pticama. Njegova pobožnost i način ponašanja se sav svodi na vanjštinu i senzacionalizam, i na tome da ga ljudi vide. Dok Benedikt sedi u osami svoje pustinje, u svojoj pećini, Frančesko takoreći ronda praveći senzacije. Pred kraj svoga života on dobija nešto novo. Dobija nešto novo što nije bilo ikada poznato ranije u Hrišćanstvu, bilo na zapadu, bilo na istoku. Tokom svojeg posta od 40 dana Frančesko dobija svoje viđenje gde oseća sebe da je jednak Bogu, da je jednak Hristu. On viđa neko biće sa krilima serafima koje se nalazi na krstu i ima lik Hristov. Od njega dobija stigme. Dobija rane na rukama i nogama kao Hristos. Od tih svojih rana i bolesti odlazi u grad na lečenje. Svi ljudi viđaju svetog Franju i dive se njegovim ranama. Sada oni znaju da je on kao Bog. Tako Franjo posle i umire.
Molitva Bogu i post ispada opasan posao, jer se mogu zaraditi opasne rane od nekog serafima. Iako se Benedikt molio i postio i više od Frančeska, uopšte nikada nije stigme ni zaradio, niti je „shvatio“ da je molitva i post u osami opasan posao, s obzirom da je prvo proveo oko tri godine u molitvi i postu u pećini, a potom je opet bio u pećini u molitvi i postu, tako da je na taj način proveo većinu svoga života, nikada ne dobivši rane od nekog serafima. Iako ga je neki serafim ili heruvim sigurno hteo uništiti potaknuvši da ga otruju i da zgreši sa prostuitkama, a taj serafim ili heruvim koji je to poticao nije uopšte od Boga, nego je nepomjanik.
O čemu se upravo i radi, Hristos nikada nije ni bio serafim, niti se identifikuje sa serafimom, jer je on i Bog, uveliko i nepojmljivo veći od bilo kojeg serafima. Viđenje koje je vidio Franjo nije uopšte ni Hristos, a stoga je sigurno od nečiste sile. U biti radi se o dejstvu nečiste sile. Franjo je pao u zabludu i izjednačio se samim Bogom – Hristom, on je postao Hristos u telu, u formi, tako što je i dobio rane Hristove. Njegova težnja da postane sam Hristos na zemlji i da propoveda kao on sa svojim apostolima je i urodila plodom da je on na kraju i tobož postao sam Hristos dobivši i Hristove rane. Njegova gordost i uobraženost je i dovela upravo do toga. On je propao i upao u ono što su iskusni monasi i sveci vekovima prije Franje nazivali prelešću i zabludom. Franjo je i koristio netačan način molitve umišljajući svašta pred svojim očima u molitvi. Dobio je šta je hteo, postao je kao papa, rimokatolički Bog na Zemlji. Zato se „visoko uzdiže“ i postade svetac kod rimokatoličkog puka. To je ta ogromna zabluda i pad Franje.
Ubrzo ga je zemaljski Bog papa proglasio svecem i ubrzo je postavljen temelj za Franjinu crkvu u Asiziju. Njega ne treba Bog da proglašava svecem, dovoljno je rimokatolički Bog na Zemlji da ga proglasi svecem tj. papa. Tako je zasnovan Franjevački red, na Franji asiškom, a Franjevci su ubrzo promenili svoj način života i postali postepeno kao obični monasi i to puno opuštenijeg načina života od Franjinog. Ali, ipak je Franjo udario temelj novoj svetosti i rimokatoličkoj duhovnosti i mnogo čega drugog. On postaje uzorkod rimokatolika kako postati Bog na Zemlji i pored pape.
Očito je iz svega da se Zapad postepeno pogordio, uzimajući u obzir brojne elemente njihove vere, a takođe i njihovu novu teologiju novoga Doba – sholastiku.
Kada usporedimo Benedikta i Frančeska vidimo ogromnu razliku. Iako su i Benedikt i Frančesko smatrani sveci kod rimokatolika oni su suprotni jedni drugom. Da li je uopšte Benedikt svetac kod rimokatolika? Benedikt ni nije njihov, njihova crkva ni nije istog duha kao on. Nova crkva za novo Doba. Novi papa, nova svetost, nova teologija, novo sve. To je duh rimokatoličke crkve od razvijenog srednjeg veka, čime je raskršteno sa ranosrednjovekovnom zapadnom crkvom.
Da sumiramo usporedbu. Benedikt je bio pravi monah i promenio je svoje ime kao monah, Frančesko nije bio monah, nego kvazi-monah, nije promenio svoje ime kao monah nego je imao ime-nadimak u svom Redu. Benedikt se bavio zdravim podvižništvom, skroman, smeran, pazio na svoju dušu, vodio tih oblik života u postu i molitvi. Frančesko je lutalica, prosjak, luta, galami propovedi, ide čak senzacionalistički da porpoveda sultanu, gord, moli se raspaljenom krvlju nezdravim podvižništvom, luta ne pazeći na dušu, spašava druge, a ne sebe, dobija stigme u prelesti, izjednačava se sa Bogom. Znači, prava suprotnost. U pravom smislu Benedikt je svetac, a Frančesko čovek u prelesti, žalosno je i reći.
To je pravi duh rimokatličke crkve i nova svetost koja se javlja od Frančeska asiškog.
I sad je takođe Frančesko koren novog Doba. Papa Ivan Pavao II ga je uzeo kao zaštitnika ekumenizma, Asizi je mesto spajanja svih religija, to mesto lažnog sveca postaje mesto stvaranje lažne sve-crkve, mesto ujedinjavanja svih religija.
Bez obzira na ovu usporedbu možemo takođe promotriti i život drugih svetaca ranog srednjeg veka i zapaziti veliku sličnost sa sv. Benediktom, a nasuprot Frančesku. Kao npr. sveti Katbert, Bed časni i drugi.
Što se tiče ženskih svetaca možemo i tu napraviti usporedbu. Možemo usporediti život sv. Sholastike, sv. Radegunde i Katarine sienske.
Sveta Sholastika je bila sestra i bliznakinja svetog Benedikta. Ona je takođe kao i njen brat otišla u monaštvo, ali u ženski manastir. Nije ludovala i lutala, nego je živela trezveno i podvižnički u manastiru, skromno, smerno, bez lutanja, ludovanja i senzacija. Upravo je takvo i njeno čudo koje je učinila. Kada je njen brat bio u poseti kod nje i kad su se zadržali u razgovoru o duhovnim temama Benedikt je odlučio da ode u svoje prebivalište, dok ga je ona zadržavala. Zatim se pomolila Bogu i zagrmilo je i pala je velika kiša tako da je brat morao da ostane kod nje, i tako su ostali dugo vremena zajedno u razgovoru. Nakon nekog vreme, nakon otprilike nekoliko nedelja, ona je umrla. Nije takva Katarina sienska, rimokatolička svetica, koja dobija stigme da je svi vide, nema tu skromnog čuda već senzacionalnog.
Sveta Radegunda takođe ima sličan život u monaštvu i duh, kao i Sholastika. Požive pobožno u postu i molitvi i dobrim delima u 6. veku, bivša žena franačkog kralja Hlotara.
Katarina sienska je drugačija. Ne upoređujem ovde Klaru asišku koja je živela u doba Franje. Ne upoređujem, jer se ženski oblik nove duhovnosti još tada nije ustanovio. Klara asiška je čula Franjinu propoved i odmah odlučila da živi kao i on. Ali ju je on postavio u benediktinski manastir i tamo je živela sa sestrama kao monahinja. Ona je nepromišljeno, znači odmah, svojom voljom bez odobrenja nadređenih odlučila da živi kao pustinjak u zatvoreništvu. Takva odluka bi bila kod ranijih monaha skroz nepromišljena i brzopleta, zasnovana u potpunosti na svojoj volji. Tako ona živi, i nepromišljeno iznosi ono što rimokatolici zovu hostijom i to pred neprijatelje grada. Umesto da štiti od uništenja, ona iznosi hostiju pred neprijatelje i Nemci su onda odlučili da ne naškode gradu.
Međutim, da se vratimo na priču o Katarini sienskoj.
Katarina je živela u Italiji, u Sieni u 14. veku. Ona je bila prava ženska franjevka po svemu. Lutala je i lutala, propovedala i to kao jako mlada. Stalno je postila i svaki dan uzimala „pričešće“. Ona je zvala papu u pismima „tatice“, a ne sveti oče kao ranije. Pisala je i pisala, tj. diktirala, jer je bila nepismena. Stalno je bolovala od nekih besmislenih viđenja. Bila je čak kod pape i bila mu savetnik, nagovorila je papu da se vrati u Rim, ušla je u svetovnu politiku papa. Jednom kad se „pričestila“ dobila je stigme. Posle smrti ubrzo je papa proglašava sveticom.
Ona predstavlja sasvim nov sistem ženskog monaštva i svetosti, u potpunosti usklađenog sa Frančeskom asiškim. Ona je suprotnost sv. Sholastici i sv. Radegundi po načinu života, duhu i svemu.
Tako da se Zapad pogordio.
Crkva se iskvarila, papstvo je propalo, shvaćanje svetosti se izmenilo. Nastalo je novo Doba. I nažalost do dana današnjeg ova iskvarenost se nije ni popravila. To je prava istina rimokatoličke crkve.

Autor: Živko Vukosavljević

POSTAVI ODGOVOR

*