Paraolimpijac Mitar Palikuća za PATRIOT: U životu nikada ne treba gubiti nadu!

Za PATRIOT o svemu pomalo, u intervjuu govori paraolimpijac Mitar Palikuća.

2

Na upravo završenim Paraolimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, koje su prema već ustaljenom običaju održane odmah nakon Olimpijskih, naša država je imala 16 takmičara u više sportova i disciplina, koji su postigli ogroman uspeh osvojivši devet olimpijskih odličja.14317407_1142660209147530_5798962536021620406_nNaši paraolimpijci su osvojili ukupno devet medalja. Tri zlatne, dve srebrne i četiri bronzane medalje, uz odlične rezultate i takmičara koji se nisu okitili medaljom.

Prvu medalju za našu državu na ovoj Paraolimpijadi, osvojio je naš sagovornik, reprezentativac Srbije u stonom tenisu, Mitar Palikuća.14361358_10207430865909985_6164467713145059783_o

  • Mitre, sve nas je obradovao Vaš uspeh, kao i svih ostalih kolega iz reprezentacije. Na početku najbolje da se sami predstavite našim čitaocima.

– Rođen sam u Šapcu 21. oktobra 1974 godine. Živeo sam u selu Štitar i od malih nogu sam se bavio sportom. Odrastao sam uz fudbalsku loptu, prošao fudbalsku školu FK „Mačva“. Nakon završetka osnovne škole sam upisao Srednju vojnu školu RV i PVO u Rajlovcu. Pored mnogobrojnih obaveza, u vojnoj školi sam takođe nastavio da se bavim sportom. Zbog izbijanja rata u BiH, naša škola je prebačena na aerodrom Sombor te sam uz odobrenje vojske jednu celu sezonu odigrao za FK „Hajduk“ iz Stapara. Potom sledi služba na aerodromu Batajnica. Pa i  tada sam uspevao da uskladim svoje profesionalne obaveze sa sportskim, tako da sam dugi niz godina nastupao za klubove u opštinskoj ligi Šabac: Štitar, Petlovača, Majur i na kraju FK „Mačva“ u Šapcu. 2000. godine sam bio proglašen za najboljeg igrača Opštinske lige Šabac. Nakon 8 godina službovanja na aerodromu Batajnica, dobijam prekomandu u Šabac. Nažalost, samo nakon dve nedelje od prijema dužnosti, doživeo sam  saobraćajnu nesreću… Započinje dug period oporavka. Na VMA i Ortopedskoj bolnici na Banjici. Zbog težine povreda, od 2003. godine sam u invalidskoj penziji, kao nepokretan u donjim ekstremitetima.

  • Period oporavka je dugo trajao. Kako ste se tad osećali?

– Bio sam svestan, a i predočeno mi je od strane lekara da će moj oporavak trajati dok sam živ. Teške su to stvari, ali sam psihički ostao stabilan, što mi je dosta pomoglo da nastavim sa normalnim životom. Nakon 3-4 godine, kada je prošao mukotrpan period operacija, oporavka i rehabilitacije, učlanjujem se u Udruženje paraplegičara Mačvanskog okruga. Tada počinjem rekreativno da se bavim stonim tenisom.425715_2675766369354_1664624939_n

  • Pretpostavljamo da ste kao rođeni takmičar rešili da se oprobate na turnirima?

– Da. Išlo mi je od ruke i rešio sam da se prijavim na turnir. Prvi turnir mi je bio 2006. godine u Šapcu. Posle nekoliko takmičenja, selektor Zlatko Kesler me je savetovao da, ako hoću da se ozbiljnije bavim stonim tenisom potrebno je da nađem trenera koji će raditi sa mnom. Tako da počinjem saradnju sa trenerom Slobodanom Popovićem koja je trajala do 2010. godine.

  • Vi ste u prvo vreme igrali stojeći?

– Da. Igrao sam u klasi 7., koja podrazumeva učešće takmičara sa ozbiljnim oštećenjima nogu i sa narušenom statičkom i dinamičkom ravnotežom. Međutim, na preporuku lekara zabrinutih za moje zdravlje, 2010. godine počinjem da igram u klasi 5. iz invalidskih kolica. Te godine, zbog dobrih igara dobijam poziv u reprezentaciju.412595_3267971058288_1458334522_o

  • Zatim počinju međunarodna takmičenja?

– Pa da. Zbog obaveza i intenzivnijih treninga prelazim da živim u Novi Sad. I odatle započinjem nastupe za reprezentaciju na međunarodnim takmičenjima. Da dodam da sam i nakon 5 godina i dalje u Novom Sadu, jer u tom gradu imam fenomenalne uslove za trening. Treninzi su uglavnom 2 puta dnevno do 10 puta nedeljno, u zavisnosti od plana i programa. Glavni trener je Zlatko Kesler, a tu su još i Lazar Kurteš i Ilija Đurašinović. Treninzi su naporni, tako da mora da se vodi računa o odmoru, ishrani, a to sve mora da podrži i porodica, gde imamo obostrana odricanja, jer dosta vremena nismo zajedno.

  • Član ste nekog kluba u Novom Sadu?

– U Novom Sadu sam član Stonoteniskog kluba za invalide „Spin“. Uslovi na SPENS-u koje imamo za treninge su odlični i prilagođeni za osobe sa invaliditetom. Imamo veliku podršku grada Novog Sada i Ministarstva omladine i sporta, ali nedostaju sponzori.10339549_10202445916049354_1891447483944348441_n

  • Možete li nam reći nešto malo detaljnije o tim kategorijama?

– Pa, nema tu neke velike mudrosti. Kategorije su prema stepenu invalidnosti od 1-5 za takmičare koji nastupaju u kolicima i od 6-10 za stojeće takmičare, naravno, opet klasifikovane  po stepenu invalidnosti. 1. i 6. su najteži stepeni, a 5. u mojoj klasi i 10. u stojećoj su najlakši stepeni invalidnosti. Recimo, moja klasa 5. je po definiciji predviđena za takmičare koji imaju normalnu funkcionalnost trupa, tj. od pojasa na gore. Što je i slučaj kod mene. Da ne zaboravim, postoji i klasa 11. i ona je predviđena za takmičare sa određenim psihičkim nedostacima, a koji su najčešće fizički zdravi, tako da je i to jedan način njihove inkluzije, ovoga puta preko sporta.

  • Pomenuli smo takmičenja. Koji su Vam najveći uspesi u dosadašnjoj karijeri?

– Moram da kažem da sam imao veliku podršku od kolega iz kluba i reprezantacije za nastupe na međunarodnim takmičenjima. Prvi veliki uspeh na internacionalnoj sceni i prva „velika“ medalja je došla u Splitu, 2011. godine na Evropskom prvenstvu. U singlu sam tada osvojio bronzu, dok je ekipno bilo zlato. Onda dve godine kasnije, 2013. godine, opet EP, ovoga puta u Italiji u Linjanu. U singlu opet bronza, a ekipno srebro. Na svetskom prvenstvu u Pekingu 2014. godine, u singlu sam osvojio bronzu. Na svom trećem EP, 2015. godine u Vejlu u Danskoj-opet bronza. Izgleda da sam „pretplaćen“ na bronzu. Spisak bi bio još duži kada bih ovde sada nabrajao i medalje sa svetskih i evropskih kupova, itd….10646691_10202871401366221_4246411095351564145_n

  • Postojala je mogućnost da idete i u London 2012. godine!?

– Jeste. London mi je za malo izmakao, zbog domaćeg igrača koji je dobio „vajld“ kartu u mojoj kategoriji. Neodlazak me nije obeshrabrio samo mi je dao još motiva i snage da nastavim dalje.

  • Ali, ovoga puta nije bilo nikakvih komplikacija-obreli ste se na 15. Letnjim Paraolimpijskim igrama. Da li možete da nam kažeš nešto o svom nastupu?

– Odlazak u Rio je obezbeđen kroz dvogodišnji ciklus kvalifikacija. U Riju sam raspoređen u C grupu u toj, grupnoj fazi takmičenja. Sa Argentincem i takmičarem iz Tajpeja. Počeo sam porazom, baš protiv takmičara iz Tajpeja, koji me nije mnogo poremetio, samo me je ojačao da nastavim sa što boljim igrama. Potom sam glatko dobio Argentinca, pa pošto je on i drugi meč izgubio, ja sam kao drugi u grupi ušao u eliminacije. U osmini finala sam dobio Koreanca, vicešampiona sveta. U četvrtfinalu mi je došao prvak Afrike, Egipćanin. Tog istog dana, 11. septembra, kada sam igrao četvrtfinale, nakon malo više od sat vremena je bilo predviđeno i polufinale. Igrao sam ga protiv Nemca, svetskog prvaka i nažalost izgubio.14249962_10207426367277522_6630100761568196776_o

  • Da li ste se razočarali tada?

– Pa, bilo mi je krivo, ali šta da radim, idemo dalje, imam opet šansu za medalju u meču za treće mesto. A k`o za inat, u tom meču se sastajem sa Norvežaninom, Tomijem Urhaugom, osvajačem zlata sa prethodne Paraolimpijade u Londonu. Sa kojim sam do tog meča na Olimpijadi, igrao više od 10 puta i nikada ga nisam dobio.

  • Za sve postoji prvi put. 

– Pa da. Trebalo je dosta koncentracije i odmora posle poraza u polufinalu. Tog 12. septembra sam se čitavo jutro i pred početak meča (meč se igrao u 11 sati po lokalnom vremenu) nadao da je došao dan za pobedu. I za medalju, ali i za pobedu nad Tomijem, kojeg kao što rekoh nikada u karijeri nisam dobio.14324382_10207430815988737_6026869727528787122_o

  • Ali meč nije dobro počeo za Vas?

– Urhaug me je u prvom setu dobio 11-4 za nepunih pet minuta. Rekao sam sebi, Mitre nema povlačenja! Angažovao sam se potpuno, možda je proradio i onaj naš poslovični inat, i uglavnom, u narednih pola sata sam ga dobio u tri seta, s tim što se drugi „lomio“ i igrali smo ga na razliku. Treći i četvrti sam ga dobio glatko i eto. Pobedio Olimpijskog šampiona od pre 4 godine, i popeo se na pobedničko postolje kao treći, osvojio bronzu. Malo li je?14305177_10207430857229768_7895409626564505328_o

  • Kako je bilo posle meča? Na dodeli medalje?

– Posle pobede sam imao fenomenalan osećaj… Teško je opisati šta sve prođe kroz čoveku kroz glavu. Piše se istorija. Veliko uzbuđenje. Razmišljanje o porodici u Srbiji, suprugi, sinu, prijateljima. Svima koji su bili uz mene. Da li su čuli, pošto nije bilo prenosa? Posle sam video da su društvene mreže eksplodirale, jer je to bila prva medalja za Srbiju na toj Olimpijadi. Dodela medalja klasika. Gardisti sva tri vida brazilske vojske, zastave… Himna NR Kine… Daće Bog, biće i „Bože pravde“. Ima još Olimpijada. Nakon toga slikanje, osmesi, ali spontani… Nema ovde mnogo izveštačenosti. Jer uspesima i rezultatima pobeđujemo sebe. Lepo se osećaš posle…

  • Kako je u Riju? Uslovi, smeštaj, kako su vas primili? Druženja, obilasci?

– Primljeni smo srdačno. Brazilci su dobri domaćini. Veseo narod. Uslovi su za mene lično bili dobri. 14207777_10207395921396394_7401183249351980275_oOlimpijsko selo i borilišta su ona ista na kojima je odigrana LOI, samo su sada prilagođena za invalide, u smislu rampi, liftova i sl. Spektakl na otvaranju i zatvaranju. 14207620_10207396045159488_2735526221140633316_oA bio sam uzbuđen, jer je ovo moja prva Paraolimpijada. Lep je osećaj biti deo toga. Biti među gotovo 5000 sportista iz celog sveta. Druženja je bilo onoliko koliko su nam dozvoljavali treninzi i satnica takmičenja, a to je bilo veoma malo.14310370_10207431230279094_3821786388655817743_oIpak, proslavljena je svaka naša medalja, ne samo sa kolegama iz reprezentacije, nego i sa takmičarima i zvaničnicima iz drugih zemalja. 14324354_10207467828234020_8318128799662142238_oA više puta nas je posećivao Dejan Rambo Petković. Šta reći o Rambu. On je tamo Bog. Malo je reći da je cenjen i poštovan. Bukvalno ga Brazilci doživljavaju poput nekog božanstva. Pravi ambasador sporta i naše Srbije u toj dalekoj zemlji. 14324252_10207478143931906_2509481164358805118_oPošto je organizacija našeg povratka u zemlju nakon završetka Paraolimpijade predviđala nekoliko dana „lufta“, zapravo od ponedeljka do četvrtka, kada smo u večernjim satima po njihovom vremenu krenuli za Srbiju, to vreme je iskorišćeno na najbolji mogući način. Obilaženjem znamenitosti Rija, čuvenih plaža, brazilske hrane i pića…

  • Recite nam nešto o porodici kao podršci?

Bez porodice ne bi bilo ni mene! Svega ovoga ne bi bilo bez podrške moje porodice, majke i oca, prijatelja… A nastavilo se sa suprugom Milicom, sinom Maksimom, a ako Bog da, tu su i budući naraštaji. Porodica mi zaista znači mnogo. Supruga i sin su mi velika podrška i uporište. Jer ovo je borba koja traje dok sam živ.14409937_1094310053978054_1099349003919044369_o

  • Vaša upornost može zaista da bude obrazac ponašanja za sve sportiste, bez razlike. Koliko ste verovali u sebe?

– Pa vidi. Ja kroz sport živim. I posle svega i pored svega, nisam se predao i klonuo duhom. Bilo je teških perioda naravno. Unutrašnjih borbi sa činjenicom da sam invalid, da će mi život biti vezan za kolica. Ali, sve što mi je bilo teško, rešio sam da stavim na stranu i nastavio sam dalje. Sport mi je, već rekoh, dosta pomogao. Ali je i najbitniji momenat u mojoj karijeri i životu, moja žena Milica. I opet se onda vraćamo na porodicu, na prijatelje. Koji su tu uvek da te podignu, ako i kreneš da padneš. A ja sam oduvek bio borac i nikad nisam klonuo duhom i imao sam dosta vere u sebe. I naravno, vere u  Boga.  I stvarno, na svom primeru i primeru mojih kolega koje srećem u sportskim krugovima sportista invalida, iskusio sam da čovek treba da ima mnogo vere u Boga, u sebe i svoje mogućnosti… Jer verovanjem, voljom i željom, razbijamo sve predrasude.

  • Prijatelji iz vojske? Klasići?

U kontaktu sam sa bivšim kolegama sa batajničkog aerodroma koliko je to moguće. U Novom Sadu opet živi takođe nekoliko naših klasića, pa se često viđam sa njima. A održavam veze i  sa klasićima u BiH, Makedoniji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. I zaista mi je imponovalo, kada sam video na društvenim mrežama, da je moja pobeda i osvajanje medalje obradovala i sve moje klasiće. Ipak se te veze, ta prijateljstva sklopljena tokom godina internatskog života i sijaset zgoda i nezgoda, ne mogu tek tako pokidati i nisu ih narušili ovi naši ratovi i ove naše podele. U većini slučajeva. Naša generacija je bila jedna od većih u istoriji našeg RV i PVO i trebalo je mnogo vremena da prođe da bi se organizovali i sastali. Žao mi što nisam bio na prvom okupljanju jer sam imao neko takmičenje, ali je zato okupljanje u Sarajevu na mene ostavilo izuzetno lep utisak. I krivo mi je što zbog obaveza i ove krize, eto već dve godine nismo uspeli nanovo da se okupimo. 10378924_4293355189290_5036857272322938759_n

  • Intervju je za portal „Patriot“. Mada znamo da jeste, ipak ćemo vas pitati da li ste patriota. Poruka za kraj, za naše čitaoce.

– Jesam patriota, naravno. Po onoj klasičnoj definiciji. Mada ne i nacionalista ili ne daj Bože šovinista. A što se tiče poruke za kraj, nikada ne gubite nadu i veru u sebe. Vredno radite, a Bog će se potruditi da bude sve kako treba.

Razgovor vodio: Milan RAKIĆ

PATRIOT

Foto: lična arhiva Mitra Palikuće, Ilija Đurašinović

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

*