Пароброд ЦАР НИКОЛА II

0

Велики путнички пароброд ЦАР НИКОЛА II саграђен је последњих година XIX века у једном немачком бродоградилишту и 1898. године купљен је за Прво српско краљевско паробродско друштво из Београда. Капацитет му је био 800 путника и 30 тона терета. Савско пристаниште у Београду било је окићено зимзеленим гранама и српским државним заставама кад је капетан Стеван Јовановић у децембру 1898. године довезао из Немачке „Цара Николу II”. Овај лепи брод био је понос паробродског друштва, а саобраћао је између Шапца, Београда и Радујевца, тада великог пристаништа на Дунаву, као салонски путнички брод.
За време I светског рата и напада Аустро-Угарске на Србију 1915. године, да не падне у руке окупатора, српска га посада сама потапа. Но упркос томе Немци брод ваде и 1917. године га поправљају у својим бродоградилиштима. После рата пароброд је по уговору о миру 1926. враћен новој Краљевини СХС. Петнаест година касније овај пароброд, који је носио име задњег руског императора, опет се нашао у центру историјских збивања. Крајем октобра 1939. године, око 1200 Јевреја из Немачке, Аустрије и Чехословачке кренули су организовано, преко својих ционистичких омладинских организација и преко организација које су се посебно бавиле покушајем спашавања Јевреја, на велико путовање до Палестине, како би се извукли од нацистичког пакла у Хитлеровој Немачкој. Било је предвиђено да се путује Дунавом до луке Сулина на ушћу у Црно Море, где је требало да их сачека велики прекоморски брод који би избеглице пребацио до Палестине. Проблем је био у томе што ови путници нису имали транзитне визе, а нису имали ни сертификате, односно визе за улазак у Палестину. Сертификате су издавали Британци који су тада држали територију Палестине, а они су ограничавали улаз Јевреја. Тако је заправо ово био само један од бројних илегалних покушаја уласка у Палестину. Поменута група Јевреја кренула је са три југословенска брода (краљевина Југославија је тада још била неутрална), која су носила занимљива имена: “Цар Душан”, Цар Никола II” и “Краљица Марија”. Конвој бродова кренуо је према Црном мору и успут се на кратко зауставио у Вуковару и у Београду. Затим су наставили свој пут Дунавом даље ка Доњем Милановцу. Тамо је требало да стигне телеграм који потврђује да их у Сулини чека морски брод. Али тај телеграм никако није стизао. После скоро месец дана без наде, изненада из магле, из Турн Северина дошао је један огроман шлеп, кога је вукао мали речни реморкер, и путници-емигранти таман су се понадали да се пут наставља. Но, чим је стигао, брод се окренуо и вратио назад празан, како му је накнадно наређено. ЦАР НИКОЛА II, ЦАР ДУШАН и КРАЉИЦА МАРИЈА, бродови који су у оно време били највећи путнички бродови на Дунаву и носили имена два цара и једне краљице, наставили су чекање стално усидрени на отвореној реци и то по веома хладном времену. Ова неизвесност и чекање отегли су се све док се на Дунаву није почео хватати лед, бродови су се тада морали склонити у зимовник у Кладову. У Кладову Јевреји су боравили од краја 1939. све до септембра 1940. године, пријатељски и срдачно примљени од становника овога малог рибарског градића. Пошто велики морски брод и даље није стизао, а у Кладову је због близине Немаца који су се већ налазили у Румунији и Бугарској постало опасно, бродовима је наређено да путнике врате дубље у унутрашњост Србије, па су послани у Шабац. То је било у септембру 1940. године. Како је време пролазило, а Немци се приближавали, људе је све више напуштала нада да ће отићи из Шапца. Појединци су бежали преко неких веза које су сами пронашли. Око две стотине деце, без родитеља, успело је да оде у два транспорта са шабачке железничке станице за Палестину. После 6. априла 1941. г. све наде су напуштене. Немци су окупирали Србију, ушли у Шабац и завели исте оне мере од којих су ти Јевреји побегли две године раније. Због неких партизанских акција, Немци су се посебно окомили на становништво Шапца. Посебно су се иживљавали на мушком делу становништва, Србима и Јеврејима. После десетак дана мучења, Јевреји избеглице, али и домаћи шабачки Јевреји, одведени су из града и стрељани код места Засавица. После рата направљен је списак од 1057 имена побијених мушкараца и жена, аустријских, немачких, словачких и шабачких Јевреја. Године 2002. након 62 године, у знак сећања на страдале Јевреје у Кладову је постављен споменик јеврејским жртвама, на којем пише да је „Кладово била једина мирна лука на путу за Обећану земљу“.
Наш пароброд ЦАР НИКОЛА II одмах је заплењен и од стране Немаца добио ново име УРФАР. После рата брод је враћен Југославији, где је по кратком поступку добио ново име ТИТО, које је кратко носио, свега пар месеци, јер можда није био довољно велик да носи име таковог „великана“. Тако је убрзо још једном променио име. Добио је име СПЛИТ и под тим именом још дуго година превозио је путнике између Београда и Прахова, све негде до почетка седамдесетих година када је усидрен у Београду и претворен у брод ресторан. Од 1992. године налази се у бродоградилишту у Кладову, где извучен на суво, већ добро нагрижен од рђе, полако пропада.

Историја српског поморства

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*