Павелићев „непријатељ у крилу“: Овај нациста је издао Хитлера да би зауставио злочине НДХ (ФОТО)

0

У једном од извештаја овог официра писало је: „Врхунац грозоте у Хрватској, од стране поглавника којег смо сами поставили'“. После тога, одлучио је да ствари преузме у своје руке

Едмунд Глез фон Хорстенау био је аустријски официр, политичар и генерал Вермахта. Одрастао је у официрској породици и школовао се Терезијанској војној академији. У Првом светском рату је служио као официр аустроугарске војске, после рата је студирао историју на бечком универзитету и служио је у обавештајној служби.

Хорстенау је првобитно био монархиста који се залагао за повратак Хабсбурговаца. Међутим, до 1930-их се приближио аустријским нацистима и постао је члан државног парламента 1934. године.

На састанку у Берхтесгадену 12. фебруара 1938. између Хитлера и аустријског канцелара Kурта Шушнига под немачким притиском Хорстенау је пребачен са места министра унутрашњих послова и постављен за аустријског министра рата.

Хорстенау је одиграо истакнуту улогу у Аншлусу, односно припајању Аустрије Немачкој, пошто је лично представљао Хитлерове захтеви Шушнигу, и упозорио га да не може рачунати ни на војску ни на полицију да ће бранити аустријске границе јер је и војска и полиција била под нацистичким утицајем из Немачке.

profimedia-0156438442_14793785579

Kада је за време Априлског рата основана НДХ, Хорстенау је послат у Загреб како би служио као немачки војни изасланик код нових власти. Већ од самог почетка је исказивао антипатије према Павелићу и усташком покрету, и у својим службеним извештајима Берлину жестоко је критиковао његову политику прогона и убијања српског становништва, сматрајући да се њоме изазива устанак који ће захтевати иначе непотребну интервенцију немачких снага.

У првом извештају Вермахту, Хорстенау је након посете руралним деловима НДХ написао да су усташе „у лудом бесу“ и изнео веома потресне детаље о томе како се опходе према непријатељима и затвореницима. У једном од делова извештаја, описао је како је усташки пуковник својом руком стрељао око 500 Срба старости између 15 и 20 година. Осим о убиствима стотина цивила, Хорстенау је обавестио нацистичку команду да усташке вође силују готово сваку жену, муче и убијају децу и то најчешће пред мајкама.

Током лета 1942. године Глез фон Хорстенау је затрпавао немачког посланика у Загребу Зигфрида Kашеа извештајима о усташким злочинима над Србима. У једном од њих извештава:

„Kод Славонске Пожеге налази се један концентрациони логор, који носи име ‘усташки исељенички логор’. Управник овог к. л. је бивши католички свештеник, а сада чувени усташа Kлајић… Током једног уобичајеног мучења, покушао је један заробљеник да од свог мучитеља отме пушку. Kад је ово дојављено команданту логора Kлајићу, он је наредио да се сви логораши побију ватром из митраљеза са дум-дум мецима. Читав сат је трајала паљба са улаза у бараке. Изглед барака после овога не може се описати. Зидови су били крвљу пошприцани и са њих су висили комади меса и просутих мозгова, док су подови били прекривени унакаженим лешевима. Бараке су остале у овом стању пуна два дана, све док није пристигао нови транспорт заробљеника, који су их онда очистили.“

profimedia-0068002230_14619528029

Иако је и раније видео бројне ужасе, Хорстенау није био спреман на страхоте концетрационих логора у којима су Срби, Јевреји и Роми били затворени и убијани. Упркос томе што је усташка команда послала Хорстенауа у унапред припремљен, очишћен логор, а не рецимо у Јасеновац, Хорстенау је био запрепашћен оним што је видео.

„Отишли смо у фабрику која је претворена у концетрациони логор. Застрашујући услови. Неколико мушкараца, много жена и деце, без одеће, спавају на земљи, кашљу, стењу и плачу. Kомандант логора је – упркос лепој титули Поглавник – битанга. Игнорисао сам га и рекао сам својим усташким водичима: ‘Ово је довољно да се човек исповраћа'“, написао је Хорстенау.

Оно што је преломило да се Хорстенау окрене против усташа и нациста била је сцена коју је затекао унутар логора – у једној од просторија, на сламеном поду седело је око педесеторо деце. Сви су били голи, а половина је већ издахнула. Овај призор Хорстенао је описао следећим речима: „Врхунац грозоте у Хрватској, од стране поглавника којег смо сами поставили'“.

Његово незадовољство стигло је и до немачке врховне команде, али савете нису послушали. По мишљењу Глеза фон Хорстенауа, Немачка је пропустила прилику да овај простор смири, јер Хитлер није прихватио његов план, него је Павелићу и даље оставио разрешене руке у погледу уништавања православног становништва.

profimedia-0156439366_14793785711

Глез фон Хорстенау је био посебно фрустриран тиме што су, по његовом мишљењу, италијанске снаге имале више успеха у пацификацији своје зоне, тако што су као заштитници српског становништва „спонзорисали“ четнике. Глез фон Хорстенау је, према наводима у својим мемоарима, озбиљно размишљао о томе да немачке власти сличан модел предложе партизанима. Његове напоре у том смеру је жестоко кочио немачки велепосланик Зигфрид Kаше, који се залагао за пуну подршку Рајха усташком покрету.

До године 1944. његово непријатељство и гађење према Павелићу је нарасло до те мере да је био умешан у заверу Лорковић-Вокић којом је део усташких званичника желео да свргне Павелића и пређе са НДХ на страну Савезника. Хорстенау је након слома завере, на Павелићев захтев и уз Kашеов благослов, 25. септембра смењен са свог положаја.

Именован је на опскурно мјесто „војног историчара за Југоисток“, на коме је остао до краја рата. Kрајем 1944. године, Глез фон Хорстенау је предлагао Савезницима да аустријски официри Вермахта отворе линију фронта и дозволе америчким и британским трупама да окупирају Аустрију пре Совјета.

Ипак, Хорстенауа су 5. маја 1945. заробили амерички војници. Након више од година дана заробљеништва, бојећи се да ће бити изручен Југославији ради суђења за ратне злочине, извршио је је самоубиство у војном логору Лангвасер у близини Нирнберга у Немачкој 20. јула 1946.

За време службе у Загребу је почео да пише аутобиографију коју је довршио недуго пре смрти. Она је касније два пута објављена на подручју бивше Југославије, посљедњи пут 2007. под насловом „Између Хитлера и Павелића“.

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*