ПАВИЋ: Европа у превирању – шири се маневарски простор за Србију и Српску

0

БЕРЛИН ПОКАЗУЈЕ ДА СВОЈЕ МЕШАЊЕ У ТУЂЕ СТВАРИ СМАТРА НЕЧИМ ДОБРИМ, А АМЕРИЧКО У СВОЈЕ – ЛОШИМ

Каже се да, када је француски социолог Марсел Мос упитао припаднике афричког племена Хотентоти да кажу шта је за њих добро а шта зло, добио одговор да је зло и неморално када припадници суседног племена запале њихове колибе, убију њихове ратнике, отму њихову стоку и силују њихове жене, а да је добро кад они, Хотентоти, запале колибе суседног племена, побију њихове ратнике, отму њихову стоку и силују њихове жене.

Да овакво поимање етике и морала не станује само у Африци, подсетили су нас управо немачки политичари који су изразили негодовање над тиме што се нови амерички амбасадор у Берлину, Ричард Гренел, „умешао у унутрашњу политику” Немачке тако што је, путем интервјуа датог за амерички конзервативни, про-трамповски сајт Брајтбарт, јавно рекао да „апсолутно жели да ојача конзервативне снаге у Европи и њихове вође“, тј. политичаре који су против масовне имиграције, а за кресање државне бирократије, регулативе и пореза, посебно апострофирајући аустријског канцелара Курца као „рок звезду” чији је он велики фан, посебно због његове анти-имиграционе политике.

На то је немачко министарство спољних послова од њега затражило да „разјасни” своје коментаре, а негативним реакцијама су се огласили и политичари из Социјалдемократске и Зелене партије, као и заменик угледног недељника Шпигл, који је оценио да је Гренел „јасно показао да је политички активиста који ће користити своју позицију да би промовисао политичке промене у земљи домаћину (али и остатку Европе)”.

Свима онима који су се, нажалост, навикли на скоро перманентно немачко мешање у наше унутрашње ствари током последње скоро три деценије – у распону од подршке разноразним сецесионистима у циљу разбијања СФРЈ и касније Србије, па до наметања „људско-правашке” политике и држања лекција о „хуманости”, „равноправности”, „инклузивности”, и сл. – реакције немачког политичко-медијског естаблишмента делују управо – хотентотски. Другим речима, када се Немачка меша у туђе унутрашње ствари, онда је то добро, морално и етичко, а када то неко ради Немачкој, е онда је то „непримерено” понашање. (Да не буде забуне, исто се понашају и амерички интервенционисти када се „згражавају” над никад доказаним „руским мешањем” у америчке изборе.)

То се још некако Американцима и могло толерисати од стране немачког атлантистичког естаблишмента током мандата ултра-политички коректног и либерално „неупитног” нобеловца Обаме (иако је уништио Либију и Сирију), мада не без повременог гунђања, као нпр. у случају открића током 2013. да су америчке службе тајно прислушкивале немачке политичаре, укључујући и саму Ангелу Меркел. Али Трампу, том анти-либералу, критичару ЕУ, НАТО и свега светог идеалистичком либералном срцу – никако. Што Трампа, по својој прилици, дотиче отприлике онолико колико и лањски снег. Јер, он једноставно тешко успева да сакрије своју антипатију према том истом немачком естаблишменту предвођеном управо Ангелом Меркел, која је покушала да се, непосредно после његове победе на америчком председничким изборима, позиционира као нови лидер „либерално-демократског” света, односно као опозиција Трамповом инстинктивном анти-глобализму и економском национализму.

С друге стране, и Владимир Путин је одао Аустрији почаст, тиме што је то била прва страна земља коју је Путин билатерално посетио после полагања заклетве за свој најновији председнички мандат, док је Курц изразио жељу да Аустрија додатно појача енергетску и другу сарадњу са Русијом. Да ли се ту негде, на европском тлу, међу новим европским конзервативцима, могу наћи и прве тачке додира САД и Русије? И ту не говоримо само о Курцу, већ и о Орбану, према коме је Трамп показивао отворене симпатије још током предизборне кампање. А зашто не би у обзир дошла и нова италијанска влада, поготово ако буде почела да спроводи у дело своје обећање да ће не само зауставити даљи прилив нелегалне изван-европске имиграције, већ и да ће те исте имигранте почети да враћа у њихове матичне земље?

С друге стране, бар неки међусобни конзервативни афинитети већ увелико функционишу на релацији САД-Вишеградска група (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), првенствено по питању отпора миграцији – али и отпора Бриселу-Берлину по разним другим питањима. У склопу тога, Пољска се већ полако издваја као наследник Немачке у улози привилегованог континенталног америчког партнера, конкретно на пројекту новог „обуздавања” Русије и њеног раздвајања од Немачке и Европе у целини.

Осим размештања нових НАТО-америчких снага на њеном тлу, Пољска Америку практично вуче за рукав да отвори нову војну базу на њеној територији. Ту је, такође, и обновљени пројекат „Три мора”, у којем би Пољска играла водећу улогу, наравно уз неизбежну америчку подршку. Осим што би вођство у том пројекту на неки начин обновило пољску улогу респектабилне европске силе – мада, опет, уз неизбежно америчко спонзорство – оно би такође омогућило, спајањем 12 земаља које излазе на Балтичко, Јадранско и Црно море, и одвајање Немачке од Русије, односно удаљавање Русије од остатка европског континента.

Међутим, опет, пољско-америчке (тачније пољско-неолибкон) амбиције су једно, а реалност друго. Јер, бар три од тих 12 земаља – Мађарска, Бугарска и већ поменута Аустрија – теже успостављању још чвршћих енергетских веза са Москвом.

Да не говоримо о чињеници да се кинеска иницијатива 16+1 умногоме географски поклапа са „Три мора”. Кинези ће свакако бити расположени да учествују у инфраструктурном повезивању тих земаља, али сигурно не тако да олакшају посао Вашингтону да перманентно подели Европу и направи нови „санитарни кордон” према Истоку.

У време појачаних спољних (западних) притисака на Србију (првенствено по питању Косова и Метохије) и Републику Српску (конкретно на Милорада Додика и владајућу коалицију током предизборне кампање), као последњих иоле суверених чиниоца на овим просторима, важно је уочити и пажљиво пратити све ове турбуленције, јер се ту, пред нашим очима, отварају нове могућности за нова партнерства и савезништва, или бар хватање кривина ради куповине додатног времена.

Другим речима, ни унутар ЕУ ни унутар самих САД и њихових естаблишмента више не постоји хомогеност и стабилност. Све је у превирању, које ће се, уз неминовну нову економску кризу, само појачати. Времена „безалтернативности” су прошла.

Државе ЕУ се не могу договорити не само по питању признања независности тзв. Косова, већ ни по кључним питањима која их се још непосредније тичу, од имиграционе политике, политике према Русији, енергетске политике, и економске политике – укључујући и политике према евру и политике штедње – па до социјалне политике, места хришћанства у садашњој и будућој Европи, односа са Кином, Турском и САД (и разним струјама унутар њих). Што више суверенитета, то више флексибилности и могућих опција.

Најважније је, и за Србију и за Републику Српску, да се очува каква-таква стабилност државних институција (без обзира на мање или више јадно стање у којим се оне налазе), да се спрече споља индуковани преврати или дестабилизације (што не значи да треба насилно угушити сваку опозицију – напротив, већ само да треба инсистирати на институционалној борби), да се не дају никакви трајни, неповратни уступци на државно-територијалном плану, и да се идентификују поуздани савезници и та савезништва ефикасно валоризују.

Наравно, то ће бити још лакше кроз претходну само-дефиницију попут оне коју је већ одавно обавио Орбан, који је јасно декларисао непријатељство према Сорошу и „вредностима” које он симболизује, посвећеност обнови хришћанско-вредносне основе друштва, и прагматично вођење политике у складу са национално-државним интересима Мађарске, којој су, иако земљи ЕУ, све ближе земље попут Русије и Кине, с којима се може развијати неидеологизована и неусловљена сарадња на обострану корист.

Свет се мења пред нашим очима, вртоглавом брзином. Тај процес носи и опасности и нове прилике. Нема места никаквој „безалтернативности”, капитулацији, или стагнацији. Као ни учмалим, укорењеним и само(за)довољним елитама којима је првенствени, па чак и искључиви циљ очување стечених позиција.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*