Pejović Tadija jedan od 1300 kaplara

0

 

 

Bio je jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu. Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, grupu za matematiku, upisao je 1919. godine. Doktorirao je matematiku 1923. kod Mihaila Petrovića Alasa tezom pod nazivom „Novi slučajevi itegrabiliteta jedne važne diferencijalne jednačine prvog reda“. Mobilisan je kao rezervni potpukovnik kada je počeo Drugi svetski rat, zarobljen je i proveo u zarobljeništvu period rata do završetka 1945. godine.

Predavao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, i kasnije na Prirodno-matematičkom fakultetu. Bio je u periodu 1952-1954 dekan Prirodno-matematičkog fakulteta. Za svoja predavanja pisao je udžbenike, najznačajniji su bili „Matematička analiza“ u 5 knjiga i „Diferencijalne jednačine“ u 2 knjige. Bio je mentor više doktorskih disertacija, među kojima su Vojin Dajović (1956), Nedeljko Parezanović (1962), Slaviša Prešić (1963), Milosav Marjanović (1964) i drugi.

Kada je 1. marta 1948. osnovano „Društvo matematičara i fizičara Srbije“, Tadija Pejović je bio prvi predsednik ovog društva (1948 – 1952). Društvo je promenilo naziv u „Društvo matematičara, fizičara i astronoma Srbije“, a od 1981. deluje podeljeno na tri dela: Društvo matematičara Srbije, Društvo fizičara Srbije i Društvo astronoma Srbije.

Bio je predsednik Udruženja 1300 kaplara i kao poslednji predsednik tog udruženja potpisao je 1980. akt o gašenju jer preostalih 9 živih članova nisi mogli da čine udruženje.

Napisao je knjigu „Moje uspomene i doživljaji 1892-1945“ u dva toma.

ODOŠE ĐACI U SMRT

… Legendarni Bataljon 1300 kaplara …
… Na ratnim poljima Srbije, te 1914. oni su bili najlepši cvetovi i poslednja nada da će svojim mladalačkim žarom i besprimernim patriotizmom, koji će uneti među trupe iskusnih ali iznemoglih ratnika, razbiti Poćorekovu kaznenu ekspediciju i odbraniti čast svoje zemlje…
… To se i dogodilo. Kad su napustili kasarnu u Skoplju i u besprekornom redu izašli na ulicu, masa sveta ih je dočekala cvećem. Bilo ih je koji nisu mogli da zadrže suze i jecaj: „Odoše đaci na front… Odoše đaci u smrt…” Buketi cveća orošeni suzama, padaju na ponosne mladiće, čiji se bajoneti i kaplarske zvezdice presijavaju na suncu…
… Već posle prvih borbi nazvan je „Bataljon smrti”. Kasnije, deleći do kraja sudbinu svoje zemlje, nazvaće ga „Legendarni bataljon 1300 kaplara”. Ostaće zapisano da su duh vojske naročito podigle čuvene skopske đačke čete. To beše cvet inteligencije, ponos i budućnost naroda. Ovih 1300 mladića behu ona luča koja ozari duše potištenih vojnika, premorenih dugotrajnim povlačenjem i velikim gubicima. Sokoleći svoje vodove, oni će se u novim borbama baciti na neprijatelja neodoljivom žestinom, naporedo sa oficirima i vojnicima. Krvave brazde ostaše u njihovim redovima…
… Istoričari tvrde da je to jedini primer u istoriji sveta, da jedna država šalje na front, isključivo u borbene jedinice, svoj cvet, svoju budućnost, svoju celokupnu intelektualnu omladinu – i to kao poslednju nadu za spas svoje zemlje…
… Jedan od 1300 kaplara je i prof. dr Tadija Pejović. Evo šta on priča …
… Samo cerska bitka je izbacila iz stroja 259 oficira i 16.045 podoficira i vojnika. Trebalo je, dakle, što pre popuniti starešinski kadar. Tako je Vrhovna komanda odlučila da se đaci svih škola u Srbiji, koji su dospeli za vojsku, kao i oni koji su bili odložili služenje roka do završetka školovanja, pozovu u vojsku i pripreme za starešine… Sva školska omladina iz više generacija našla se u Skoplju…
… Za to vreme na Savi i Drini vodile su se žestoke borbe. Đaci su stoga – užurbano obučavani u ratnim veštinama i komandovanju manjim jedinicama. Četiri čete đaka, preko Lapova i Kragujevca, otišle su za Gornji Milanovac, za Prvu i Treću armiju, a dve čete preko Lapova i Mladenovca za Aranđelovac, za Drutu armiju…
… Ja sam sa svojim školskim drugom Milojem Rajkovićem raspoređen u prvu četu, prvog bataljona 19. pešadijskog puka prvog poziva Šumadijske divizije. U četu smo, u Vreocima, došli 20. novembra. U putu smo unapređeni u podnarednike. Već sutradan bio sam na predstraži u neposrednoj blizini Štaba. Vojnici su me u početku gledali sa žaljenjem što sam došao tako mlad i školovan da poginem…
… Naš bataljon krene da pojača borbeni poredak trećepozivaca koji su se nalazili kod Požarevca, na položaju Zabele… Sa rastojanja od jedva pedesetak metara zasuše nas paklenom mitraljeskom vatrom… Nemci su krenuli na juriš, ali mi smo ih odbili, padali su kao snopovi… U toj borbi, 12. oktobra, 1915. godine, naš bataljon je prepolovljen. Pogibe tu, na moje oči, moj školski drug, narednik – đak Miloje Rajković. A u Kolubarskoj bici poginulo je 400 đaka…
… Onog septembra 1918. video sam strašan prizor – bukve polomljene, ljudska tela iskomadana i razbacana po zemlji. Poneki Bugarin živ, ali ošamućen, izvlači se iz rova i ječi… Malo ih je koji su preživeli napad naše artiljerije…
… Opet mi se misao vraća na Skoplje, na drugove iz mladosti, na đake-kaplare… Bilo nas je na početku 1600, ali su neki zbog slabog zdravlja, ili zato što su bili premladi – odbijeni. Ta slika je bila divna: niko nije mogao da se pomiri sa tim da bude odbijen; smatrali su da je to uvreda, poniženje… Otadžbina je bila u opasnosti, a njihova pomoć je odbijena! Neki su svim silama nastojali da sebe učine – starijim, izmišljali su da su stariji za godinu-dve…
… Ali, bilo je i drugih situacija. U Skoplje je došao i Milorad Masalović Senja u vojničkoj uniformi, sa činom kaplara. On je kao svršeni maturant jula 1914. godine kao dobrovoljac stupio u Peti pešadijski prekobrojni puk i učestvovao u ljutoj bici na Ceru. Pokazao je izvanrednu hrabrost i unapređen u čin kaplara. Kad se našao pred lekarskom komisijom, niko ga nije ni pogledao: rečeno mu je da ide kući, jer njegovo godište nije pozvano… Predsednik komisije, sanitetski pukovnik Žerajić, savetovao mu je da se vrati kući, da sačeka poziv svoje generacije… Masalović se nije pokolebao. Zauzeo je stav mirno i rekao: „Zar sam ovako mlad mogao biti na Ceru, tući se sa neprijateljem, a ne mogu sada biti u đačkoj četi?“. Komisija je popustila – Masalović se našao u đačkom bataljonu.
… Ali, kao i mnoge druge, smrt ga je ubrzo pokosila…

Našeg sagovornika, jednog od 1300 kaplara, prof. dr Tadiju Pejovića našli smo na Rudniku. Prelistavao je svoju tek izašlu knjigu „Moje uspomene i doživljaji 1892-1919”. Ovom knjigom istaknuti profesor je želeo da sačuva od zaborava svoje drugove i važne istorijske događaje.

Solunci govore

POSTAVI ODGOVOR

*