Перо Зубац: Судбински сам везан за Мостар

Перо Зубац о допуњеном издању књиге посвећене граду на Неретви, чудесној поеми која га је прославила, написаној у једном даху

0

СЕТОМ, оном магличастом налик мостарској, одише клупко поезије Пере Зупца сложено између корица књиге с насловом “Повратак Мостару”. Књигу је 2005. објавио сарајевски “Рабиц” у едицији “Евергрин”, а ове године појавила се и у издању београдског издавача “Адмирал букс.”

Својеврсна је ово књижевникова посвета граду који му је пресудно обележио живот још оне давне вечери пре 51 годину у Новом Саду када је срочио стихове легендарних “Мостарских киша”, његове песме над песмама, тог “непоновљивог крика младости” како је ту химну многих генерација својевремено окарактерисао Милан Комненић.

Колико је Мостар део његовог песничког бића, мада никада није живео у том граду, јасно је и стога што се већ на почетку овог разговора за “Новости” у мислима враћамо у препуно мостарско позориште, у 2005. годину. Те године, а после 15 лета одсуствовања, Зубац се вратио у град на Неретви са књигом “Повратак Мостару”.

– Било је величанствено и потресно, Кемал Монтено ми је био гост и део чувеног хора “Мостарске кише”, оно што је од тог хора остало – присећа се, опет са сетом, песник. – Сутрадан сам био у Сарајеву, па у Бањалуци и свуда је било прелепо и потресно. Тим поводом Градимир Гојер, председник Удружења књижевника БиХ, написао је да сам том промоцијом у Босни и Херцеговини учинио више него сви политичари заједно – ујединио сам макар на неколико сати Србе, Хрвате и Бошњаке.

* После тих промоција наставили сте да пишете ту књигу…

– Наставио сам, и сада у овом допуњеном издању је трећина песама којих нема у првој књизи из 2005. године. И тако смо Мостар и ја и даље испреплетани, волимо се, мада ја никада нисам живео у том граду. Али, дешава ми се често да ме се многи “сећају” из мостарске гимназије. Симпатично је то. Заиста, судбински сам везан за Мостар, готово као и за моје Невесиње у којем сам рођен и провео сам тамо својих првих 40 година живота. Моји дечачки одласци у Мостар су били фасцинантни, велике зграде, улице, булевари, Неретва…

* Занимљиво је да после те 2005. године више нисте походили Мостар. Хоћете ли уприличити тамо промоцију ове допуњене збирке?

– Не, нема потребе. Ово је време интернета, ове новије песме су већ саме нашле пут до Мостараца. Али био сам дирнут ономад у Београду, на Сајмишту, на “Данима Мостара”, када је Сергеј Трифуновић, иначе Мостарац, пред 700 људи казивао “Мостарске кише”.

* “Кише” имају чаробну моћ – доспели сте и у монографију “Мостар мој град”?

– Да, у књизи су знаменитости Мостара и знаменити Мостарци, а на крају књиге сам и ја.

* А, да није било Новог Сада и оне вечери 1965. у просторијама тадашње Омладинске организације на (данашњем) Булевару Михајла Пупина, где сте се затекли правећи друштво пријатељу и песнику Радету Томићу, да ли би мостарске кише заромињале на неком другом месту?

– Све је то судбина одредила. Раде је за загребачки “Телеграм”, где смо обојица објављивали, куцао песму, ја сам се једно време досађивао, а онда сам сео за писаћу машину, увукао папир и за непун сат исписао “Мостарске кише”. Можда би поема била и дужа, али више није било времена, јер је требало да обојица песме предамо на пошту. Уредник “Телеграма” и угледни песник Звонимир Голоб објавио је у целини поему 21-годишњег непознатог песника, што је тада било неуобичајено.

* Поема је потом наставила да живи свој живот…

– Штампана је као постер у ревији “Полет” и омладинском листу “Поп-експрес”, потом у виду плаката у сарајевском часопису “Спектар”, у листу “Здраво”, као и улазница за једно ауторово књижевно вече у “Скендерији”. Преведена је на више језика, а само у тадашњем СССР-у њен тираж у елитном часопису “Работница” био је 19.750.000 примерака.

* Многи су интерпретирали “Мостарске кише”, уденули им неки свој печат. Чија изведба вам се највише свиђа?

– Увек ћу рећи – Рале Дамјановић. Он има снимљене две интерпретације, обе су величанствене. Читао сам у новинама да је Шербеџија говорио негде у Грчкој, а слушао сам га раније једном у емисији “Променада” Милорада Црњанина, сјајно је звучао. Онда и Миша Јанкетић, Иван Бекјарев, Драган Николић, Милош Жутић, Гојко Шантић, Горан Султановић и што је посебан куриозитет – Власта Кнезовић. То је нарочит осећај када жена говори те стихове. Једном ме је тим стиховима на Зобнатици изненадио Гидра Бојанић, а Мира Бањац ми је открила да је и Зоран Радмиловић одлично говорио “Мостарске кише”. Да не заборавим, у једној предизборној кампањи Вук Драшковић је рецитовао ову песму.

* Јесте ли у неком тренутку ухватили себе да сте помало љубоморни на “Кише”? Објавили сте после њих многе књиге, али та песма остала је прва асоцијација на ваше песништво…

– Не би било фер да се љутим на стихове који су ме прославили и донели ми толико лепих сусрета са генерацијама читалаца, љубитеља те песме.

* Неки од њих су се изненадили када сте објавили да Светлана није ни постојала…

– Ни данас не знам ни како ни зашто сам се сетио баш имена Светлана. Ваљда ми се чинило погодним у том тренутку. У “Кишама” су заправо присутне Мирјана из Мостара, Вера из Осијека, Љиља из Београда и Драгана из Новог Сада. У тој песми понајвише има Драгане.

НЕКОЛИКО КЊИГА У РУКОПИСУ

ПЕРО Зубац аутор је 52 књиге поезије, 21 књиге песама за децу, књиге колумни “О времену и невремену!”, и издања “Мостарске кише на четрнаест језика”, те антологија југословенског и страног песништва. Имам неколико књига у рукопису, али не журим са објавом. Обећао сам издавачу “Тиски цвет” и Сими Матићу песме о Новом Саду и Војводини, затим књигу “Писма Душку Трифуновићу”, каже Зубац.

Јованка СИМИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*