PET RAZLOGA ZBOG KOJIH JE RASPAD EVROPSKE UNIJE NEIZBEŽAN

0

PIŠE: Ruslan Hubiev

Sumrak Evrope se događa pred našim očima

Nije tajna da je Evropska unija prvobitno bila stvorena od strane šest evropskih rimokatoličkih država, radi pomaganja industriji čelika i uglja. Kreirana je u obliku homogene evropske asocijacije za rešavanje zajedničkih problema. Početna verzija je mnogo polagala na obrazovanje, jer je ujedinjavalo ljude sličnog mentaliteta, zajedničke vere, kulture i zajedničkih predstava o vrednostima u njihovim državama.

Međutim, do našeg vremena se sve ovo pretvorilo u puku formalnost. Unija uglja i čelika, koja je nastala 1950. godine, bila je pre svega ekonomski projekt, dok je sadašnja verzija Evropske unije strogo birokratska. Prva Unija je izabrala za  vođe ljude iz industrije i one koji su omogućili ekonomski napredak Evrope, a druga se proširila na 28 zemalja potpuno nesistematski.

U početku Uniju je stvarao kapital Francuske, Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga i jednostavno je iskoristilo želju ljudi da ne dozvole novi rat. Projekat je koristio pacifističke težnje u društvima i projavio nadnacionalni projekat sveevropske birokratije. Ipak, čak i u pogledu delimičnog odricanja od suvereniteta, unija uglja i čelika još uvek ujediljavala ravnopravne igrače, te je stoga bila relativno stabilna, što se ne može reći za sadašnji obrazac EU.

Moderna Evropa je preklapanje nekompatibilnih elemenata, pri čemu njene ključne članice sada promovišu ideju evrozone sa „dve brzine“, a eksterni igrači su već počeli da je razvaljuju …

Retrospektiva

Umanjenje značaja stare Evrope u svetskoj politici otpočelo je davno. Ključni rubikon za ovo bio je 30-godišnji rat koji istoričari formalno dele na I i II svetski rat. Naravno, Evropa to nije planirala, posebno posle neočekivanog uspeha i pobede SSSR-a. Još početkom XIX veka Napoleon je dalekovido izrazio mišljenje da ako Evropa nastavi svoju ekspanziju prema Rusiji, onda će se pre ili kasnije naći između dve vatre. To se dogodilo. Kao rezultat Prvog i Drugog svetskog rata, Evropa je potpuno izgubila svoj položaj hegemona.

Na kraju XX veka Sovjetska Rusija i SAD su konačno podelile svet, a stari svet se vratio na tačku u kojoj je postao arena sovjetsko-američke konfrontacije. Još veći gubitak nezavisnosti u spoljnopolitičkim pitanjima Evropu je doživela posle 1991. godine. Upravo tada je Unijam dobila fatalnu neravnotežu, jer je prenaglo progutala istočnoevropske “republike”, a koje su s njom nespojive.

Istovremeno, suprotno očekivanjima, nije došlo do ravnopravnog udruživanja. Zapadna Evropa je samo progutala Istočnu, ne prihvativši je kao ravnopravnu članicu. Posle pljačke i isisavanja resursa istočnoevropskih država, uništavanja industrije koju je izgradio SSSR, Stari svet je još u povoju ubio nepotrebnog konkurenta. Vlade istočnoevropskih članica EU Brisel je posadio na iglu subvencija, a lojalnost stanovništva kupovana je kreditima.

Zapadna roba koja je preplavila police država Istočne Evrope, brzo je ugušila glasove razuma, iako su samo pozivali da se misli na budućnost, kao i posledice ovako bezumne politike. Prema njima, uz ovakav trend, nove evropske države će konačno izgubiti svoju subjektivnost već za 10 do 20 godina. Zapravo one će postati potpuno zavisne i neće moći same da ništa stvaraju. Projavljene godine su prošle i mi sada vidimo kakva se situacija pojavila.

 

Stotine milijardi evra podrške, koja su formalno date da “podstaknu” Istočnu Evropu na to da počne da živi na osnovu sopstvene snage, nisu dovele do očekivanog rezultata. Naravno, ovde ne može postojati nikakva nezavisnost, čak nije moguće održavati ni trenutni nivo razvoja bez subvencija iz Brisela. Ali program pomoći završava se već 2020. godine. U suštini, ovo je prvi preduslov za kolaps EU.

Zapadna Evropa ne može više da „hrani“ rusofobni kordon u aktuelnoj situaciji, posebno Nemačka, koja sa iznenađenjem posmatra kako se Poljskoj dodeljuje više sredstava nego što je dobila cela Zapadna Evropa tokom Maršalovog plana. Samo u periodu od 2004. do 2014. godine, Varšava je od Brisela dobila 101,3 milijardu evra u specijalizovanim programima. Međutim, Nemačka je umela da iskoristi daleko manje sredstava koja je dobila, te se sada pojavljuje kao evro-donator, dok Poljska i dalje želi da prima 11 do 18 milijardi dolara godišnje na svoj račun.

Uzrok drugi: EU-SAD

Od momenta pojave unipolarnog sveta i uraganskog širenja EU, samo je porastao sukob između država članica i EU. Kada se Moskva naglo vratila u arenu velikih sila, Anglosaksonci su odlučili da uspore njen razvoj tuđim rukama, tačnije rukama Evropske unije. Neizabrani funkcioneri EU pod pritiskom Sjedinjenih Država i Britanije počeli su da daju destruktivne direktive zemljama članicama.

Od besmislenih sankcija nisu stradali samo ljudi, već i biznis, a to je već pogađalo i na ambicije rukovodeće klase svake zemlje. Antiruske sankcije su po inerciji podržane, ali unutar same EU počela je da se oseća podela. Do danas, nijedan sastanak i pregovori koji su održani o ovim pitanjima nisu ništa rešili, jer ne uzimaju u obzir koren problema. Da se i nije pojavio rat elita u Sjedinjenim Državama, onda bi na vlast došle stare transnacionalne elite u liku Buša, Klintona, ili nekog trećeg, a tada bi se raskol pojavio sam od sebe.

Obećanja da će se nadoknaditi nanete štete EU izazvana antiruskim sankcijama neštedimice su davali Amerikanci iz Obaminog tima, međutim na vlast u Vašingtonu su došli potpuno novi ljudi. Tramp je odbio da plati račune, a rusofobija je pala na ramena samih Evropljana. U tome leži koren neočekivano nasilne reakcija brojnih političkih snaga EU i apela koji su stigli iz većeg dela Evrope da se zaustave antiratske sankcije. Pored toga, prethodna američka establišment imao je po pitanju EU konzervativnije stavove.

Planirano je da ozloglašeni trgovinski sporazumi tipa Transtihookeanskog partnerstva (TTP) ujedini tržišta Evrope i drugih američkih satelita i odvoje ih tarifnim barijerama od konkurenata tipa Kine. Evropska unija bi u tom slučaju, u drugoj fazi, postala američko tržište.

Ekonomija Amerike bi postepeno istiskivala evropske proizvode, čak i sa evropskih tržišta, što je bio tzv. meki scenario. Kasnije, Moskva se pojavila na svetskoj sceni i tron hegemona se zaljuljao. Rezultat toga je da sadašnji američki establišment ne može više da traži alternative, sredstva za protivdejstvo su potrebna odmah, i stoga EU aktivno urušava.

Po inerciji, birokratska elita Evrope pokušava da ubedi druge članove o svojoj korisnosti, ali u stvarnosti oni nikome ne trebaju. Njen zadatak je bio da obavlja funkcije američkog birokratskog nadzornika Evropske unije, ali pošto se planira otpis EU, nadgradnja je beskorisna. Ironično, ali u ovom slučaju, imati posla sa pojedinačnim zemljama, a ne sa Unijom je istovremeno korisno i za Rusiju i za Sjedinjene Države.

Razlog treći – unutrašnja ekonomija

Sa ekonomske tačke gledišta, Evropska unija ima praktično iste zemlje sa kojima je počela. Nemačka, Francuska, Beneluks (Belgija, Holandija i Luksemburg), a takođe i Italiju. Svi ostali žive od subvencija, tj. na njihov račun i tako guše sistem. Cela Istočna Evropa se u jednom trenutku jednostavno prodala za novac, dajući suverenitet, iako su zbog njega formalno napustili Moskvu. Sada su ekonomske realnosti takve da je politika beneficija u pređašnjem obliku ukinuta, Stari svet preživljava teškoće i već je postao predmet prekomorske ucene.

Koren ekonomskih razloga za raspad leži u činjenici da sadašnja EU ne može na drugi način rešiti postojeće probleme. U jednom trenutku, ona je lično uništila industriju i ekonomiju Grčke, Pribaltičkih država, Poljske, Mađarske i drugih zemalja koje su joj pripadale kako bi apsorbovale njihova tržišta, radni i naučni potencijal. Kao rezultat toga, Stari Svet ih je lično posadio na iglu subvencija i time i samog sebe osudio na još veće probleme.

Pravde radi, važno je razjasniti u čiju su korist subvencije delovale. Formula je bila prilično kolonijalna – potrebno je uništi proizvodnju drugih zemalja, a zatim da im pozajmiti novac. Uostalom, očigledno je da će se ta sredstva potrošiti na robu iz metropole. Međutim, sada su izvori subvencija iscrpljeni. Britanija, koja napušta EU i uplaćuje u budžet oko 12 milijardi evra, uskoro će prestati da to čini, a na pragu stoji evropsko-američki trgovinski rat.

Uzrok četvrti – migranti

Za rušenje Evrope elite, koje su na vlasti u institucijama Sjedinjenih Država koriste se stari mehanizmi. Konkretno, oni reanimiraju projekat migracija koje je stvorio čovek, što podriva društva ove ili one zemlje iznutra. Jedina razlika je u tome što je spoljni scenario zaustavila Moskva, tako da sadašnja varijanta podrazumeva korišćenje već postojećih migrantskih resursa u EU.

Dokaz da je pokrenut proces o kome govorimo je francuski pokret žutih prsluka, odnosno ono što se dešava iza prljavih zavesa. Dok Evropa sa čuđenjem posmatra postupke francuske policije, demonstranata i korake vlasti, predsednik Republike tiho i neprimetno potpisuje zakon o migraciji. Bukvalno, samo pre neki dan, Makron je stavio svoj potpis na dokument za koji je obećao da ga Francuska neće potpisati. Naravno to je bilo pre početka štrajkova. Sada se ne može govoriti o bilo kakvom zatvaranju granica, a umesto da se smanji broj migranata, Pariz se sprema da prihvati još više migranata.

Sa tačke posmatranja uobičajene logike, ovo se čini apsurdnim, naročito zbog prisustva ekstremnog javnog izraženog nezadovoljstva parazitiranjem migranata u francuskom društvu. Ali ironija situacije se zaključuje u tome da su organizatori protesta isti ljudi koji su zainteresovani za kolaps EU. Upravo zato je francusku ulicu u trenutku potpisivanja dokumenta iznenada prestala da interesuje ovo zlosutno pitanje.

Za podelu, ne postoji ništa bolje od veštačkog jaza između stvarnosti i pozicije štampe. Stoga, dok se Francuzi masovno prelaze iz gradova gde ima migrantima u bezbednija mesta, dotle mediji govore sve suprotno.

Tako je sredinom februara, pod pritiskom Nezavisne organizacije za standarde štampe (Independent Press Standards Organisation), britanskog organa za kontrolu medija, čuveni tabloid «Daily Mail» bio primoran da objavi kolumnu korektivnih izmena i dopuna. Jednostavno rečeno, tabloid se izvinuo svima što se usudio da objavi reportažu o stvarnoj situaciji sa migrantima. U članku se opisuje totalna islamizacija čitavih regiona i različitih gradova EU, kao i posebno kritična situacija po ovom pitanju u Francuskoj.

U prvi mah može se učiniti da je pokornost kojom „najslobodnija štampa sveta“ ispravlja članke na prvi zahtev vlasti predstavlja iznenađenje, ali realnost je ta da su anglosaksonski mediji uvek bili samo sredstvo politike. Jedina razlika je što su to ranije radili van Unije, a sada unutar Evropske unije. Pritisak na ogorčenje mase ima za cilj da potkopa već dugo grejani čajnik evro-telerancije, što je još jedna predpostavka za kolaps EU.

Uzrok peti – globalna avantura

Koren problema je taj što kriza kapitalizma i nedostatak tržišta sve više vraća naizgled civilizovani zapadni svet u svoj pravi “divlji” oblik. Otvaranje novih tržišta za finansijsko parazitiranje Zapada ometa Kina, a paljenje lokalnih sukoba, pučeva i ratova – Rusija, kao rezultat toga, moramo da pustimo svoje ljude na klanje.

Za dokazivanje stvarnih američkih namera dovoljna je obična logika. Evropa ima tehnološke mogućnosti i proizvodne potencijale kako bi zadovoljila sve potrebe EU i Amerike, dok Sjedinjene Države, sa svoje strane, imaju i tehnološki i proizvodni potencijal kako bi u potpunosti snabdevale i američko i evropsko tržište svojim robama. Posledično, jedna od njih će morati da ode. Ili tačnije, da postane hrana drugoj.

Okidač za pokretanje situacije u opisanom smeru bio je ekonomski položaj samih SAD. Tačnije trenutak u kojem je globalna dužnička ekonomija izgubila svoj glavni pokretač za svoj rast – a to je mogućnost da stvara nove dužničke jame. Za funkcionisanje sistema dolara, koji je u potpunosti izgrađen na američkoj vojsci i veri investitora, Amerika je morala stalno stvarati nove sukobe. Revolucije i ratovi mogu pogoditi bilo koji region koji nije pod kontrolom dolara. Države čiji su resursi nacionalizovali su rušene, a sistemi u kojima je dolar već bio prisutan bili su opterećeni revolucijama. Širenje dužničkih jama i izvoz dolara nije dozvoljavao da se prestane sa njegovim štampanjem.

Međutim, od 2015. godine i dolaska Moskve u Siriju sve je počelo da ide u drugom smeru. Veliki sukob na koji su se Amerikanci stavili ulog nije se dogodio. Sirija je opstala, anuliranje nacionalnih država i prelivanje triliona dolara u ranije nacionalizovanu imovinu nije se dogodilo, a najvažnije rute i izvori energije nisu prešle u ruke Sjedinjene Države, pri čemu je kontrola nad terorističkim vojskama izgubljena.

Od tada, pokušaj produženja postojanja dolarskog sistema stvaranjem novih finansijskih jama i haosa počeo je aktivno nailaziti na zajednički otpor Moskve i Pekinga. EU se ponovo našla između dva požara. Da bi se kriza ekonomije američkog dolara odgodila, potrebno je “jesti” Evropu, a  da bi se „pojela“ prvo se mora razrušiti.

Sa ruskog preveo Zoran Milošević

IZVOR: http://www.imperiyanews.ru/details/7c73c005-d136-e911-80fc-020c5d00406e

OBJAVIO: “Balkanska geopolitka Blog Zorana Miloševića”

POSTAVI ODGOVOR

*