5. април – управо сада, око 21 сат, манастир Крушедол…
Утихнула су звона древне светиње…
Пилоти 32. ловачке групе Шестог ловачког пука са пратећим саставом су међ` манастирским зидинима… Крушедола… Свако са својим мислима. У тишини… Са Богом…
На летелишту испред манастира, налазе се „постројене“ три ескадриле ове ударне ловачке групе. Са 27 најмодернијих ловаца Месершмит Ме-109…
У сталном су контакту са колегама на земунком аеродрому… Из 51. ловачке групе… Са такође три ескадриле. Они имају 16 авиона. 10 „месера“ и 6 ИК3… И они чекају. Ослушкују… Тишина… Погледају каткад ка Бежанијској цркви…
У манастиру, са својим пилотима и механичарима је и њихов командант пука.
Потпуковник Божидар Костић… Тихо им се обраћа… Издаје задатке… Бодри их да мало одспавају… Буђење и први извиђачки летови почињу сутра, 6. априла… У три сата… Таман кад прође оно тамно – „глуво доба“ ноћи… Опет тишина… Манастир… Молитва…
Понеко и заспи… У манастиру…
Колеге у Земуну нису те среће…
Иако је наређено повечерје, читаву ноћ се по аеродрому мотају сенке… Људске… То нису људи… То су изроди људски… Ометају сан. Таман први сан на очи, а неко лупи на прозор…
Сенка се изгуби у тмини Дојног поља… Сан се некако врати… Сенке се појаве опет…
Понеко, „ломећи се“ измеђ` сна и јаве, наивно помисли: „Ма неће они нас сутра… Неће уопште… Можда…“ Па њихов командант „Саша“ је наш! Православан!“
И тако… Чекају… И знају наредбу…
Остала је иста!
Без обзира што је колико прекјуче, онај изрод Владимир Крен из Загреба авионом побегао у Бечко Ново Место и Александру „Саши“ Леру однео наше ратне планове…
Саша ће остати упамћен као дивљак… Човек који је дивљачки разорио понижену земљу… И њега и издајничко псето Крена, дочекао је на крају рата метак… Као милост…
Сви су на картама и у својим главама разрадили линију која „не сме пасти“…
Инђија-Војка-Батајница-Панчево… „Паклена врата Београда“…
Чекали су јутро… Шестог априла…
Милан РАКИЋ
