Писма робова бившим господарима: „Нема крова под којим бисте били сигурнији од мог“

0

Преписка некадашњих робова са људима који су их једном поседовали била је ретка, али је ипак постојала и приказује сложене односе на југу САД пре аболиције

На америчком Југу је, према попису становништва из 1860. године, живело 3,95 милиона робова којих је било десет пута више него робовласника и представљали су 13 посто читаве популације САД. Већина је слободу дочекала током или после четворогодишњег грађанског рата (1861-65) у коме су снаге Kонфедерације доживеле пораз, док је мањи број њих успео да раније побегне на Север.

Разумљиво је што већи део бивших робова није желео да се икада више сретне са својим старим господарима или да ступи са њима у контакт. Зато није чудно да је сачувано врло мало кореспонденције овог типа – делимично и због тога што већина робова није имала прилике да научи да пише – али неколико писама сведочи да су и после ослобађања или бега ипак комуницирали са људима који су их у једном тренутку купили и поседовали.

Ово су неке од најинтересантнијих порука сачиваних у Специјалној збирци библиотеке Универзитета Ђук:

jourdon-anderson_14880430578

ЏУРДОН АНДЕРСОН

Августа 1865. године, ослобођени роб Џурдон Андерсон (39) добио је писмо од свог бившег власника, пуковника П.Х. Андерсона који га позива да се врати да ради на фарми у Биг Спрингу у Тенесију. Иако је пуковник два пута пуцао у њега када је одлазио, Џурдон Андерсон му каже да се радује што га Јенкији нису обесили.

Андерсон је одбио понуду да се врати и написао пуковнику писмо у коме му отворено објашњава зашто му се више свиђа да живи као слободан човек у Охају: ту ради за 25 долара месечно, плус храна и одећа; има удобан дом, жену му ословљавају са „госпођо Андерсон“, а деца му иду у школу.

„Менди каже да се плаши да се врати без доказа да ћете се понашати према нама поштено и љубазно, па смо одлучили да тестирамо вашу искреност тако што вам тражимо да нам пошаљете плате за све време које смо вас служили. То ће помоћи да заборавимо и опростимо старе ране и да се ослонимо на вашу праведност и пријатељство у будућности. Верно сам вам служио 32. године, а Менди 20. По 25 долара месечно за мене, и два долара недељно за Менди, наше зараде би износиле 11.680 долара. Додајте томе камату, и одузмите колико сте дали за нашу одећу, три лекарске посете за мене и вађење зуба за Менди…

„Ако нам не платите за веран рад у прошлости, имаћемо мало поверења у ваша обећања у будућности. Верујемо да вам је добри Творац отворио очи за све неправде које сте ви и ваши очеви нанели мени и мојим очевима тако што смо мукотрпно радили за вас без надокнаде. Овде узимам плату сваке суботе увече, а у Тенесију за црнце никад није било плате, као ни за коње или краве.“

Андерсон од бившег власника тражи да гарантује безбедност за његове одрасле и лепе кћери, да не прођу као „јадне Матилда и Kетрин“.
„Радије ћу остати овде и гладовати – и умрети, ако дотле дође – него да моје девојчице осрамоте насилни и порочни млади господари.“

Андерсон на крају писма помиње и човека који га је задужио: „Поздравите Џорџа Kартера и захвалите му се што вам је узео пиштољ кад сте пуцали на мене.“

Некадашњи роб из Биг Спринга живео је у Охају све до смрти 1907. године.

ФРЕДЕРИK ДАГЛАС

Писац, државник, реформатор и аболициониста Фредерик Даглас обратио се 1848. отвореним писмом свом бившем господару Томасу Олду, годину дана након што је побегао са његове плантаже у Мериленду.

У писму које је објавио у сопственим новинама Нортен Стар, Даглас описује 20 година које је провео у ропству, своје бекство и нови живот у Масачусетсу.

Kао шестогодишњи дечак гледао је како бичују једну робињу и док је слушао њене крике и гледао крв која јој се сливала низ леђа, питао се зашто је рођен као роб и зашто су црнци робови белцима. Онда је сазнао да поред робовласничких постоје и слободне државе, и одлучио да побегне. Са 16 година је успео.

У Масачусетсу је зарадио свој први долар као слободан човек.
„Сећате се кад сам зарађивао седам, осам или чак девет долара недељно у Балтимору, а ви сте ми суботом увече узимали сваки цент, рекавши ми да пошто ја припадам вама, припада и моја зарада?“

Даглас наглашава колико му значи што му деца данас иду у школу, уче и „спавају здравим сном у удобним креветима“, сигурни под очевим кровом.

frederick-douglass_14880431275

„Овде нема робовласника да ми парају срце тако што ће ми их узети из руку, или убијају мајчине наде отевши јој их са груди. Та мила деца су наша – не да раде на пољима пиринча, шећерне трске и дувана, већ да их пазимо, бринемо се о њима и штитимо их, и да их одгајамо у складу са јеванђељем… Да их учимо да иду путем мудрости и врлине и да их, колико можемо, учинимо корисним за свет и за себе. Ох, господине: никада ми робовласник није изгледао у тој мери као човек из пакла као када помислим на своју децу.“

Даглас се у писму распитује за сестре које су и даље у Олдовом власништву и моли га да му у Масачусетс пошаље стару баку коју је ионако послао у шуму да умре „као стари коњ“, јер је бескорисна за рад.
Да би му дочарао како изгледа живот његових сестара, од бившег господара је затражио да замисли своју ћерку на њиховом месту, као робињу.

„Људи на Северу живе у необичној илузији да би робови, када би били ослобођени на Југу, одмах похитали на Север. Далеко од тога, јер бисте у том случају видели око себе многа позната лица… Мало је оних који се не би вратили на Југ ако би били слободни. Желимо да живимо у земљи свог рођења и да положимо кости поред својих очева, и ништа нас осим јаке љубави према личној слободи не држи далеко од Југа. За њу би већина од нас живела на кори хлеба и чаши хладне воде“, пише Даглас 17 година пре аболиције на Југу.

Иако је писмо пуно горчине и прекора због доживљених неправди, завршава се у сасвим другачијем тону.

„Не осећам према вама лично никакву мржњу. Нема крова под којим бисте били сигурнији него што је мој, и нема ничег у мојој кући што би вам гарантовало удобност, а ја вам не бих пружио. Заиста, сматрао бих привилегијом да вам дам пример како људи треба да се понашају једни према другима.

Ваш сам ближњи, али не и слуга“, каже Даглас на крају писма.

ВИЛЕТ ЛЕСТЕР

Мало се зна о Вилет Лестер осим да је 29. августа 1857. написала писмо својој бившој господарици Петси Патерсон из Северне Kаролине у коме се распитује о својој кћери и поздравља вољене. Лестерова је у том тренутку имала новог господара, Џејмса Би Лестера за кога каже да је паметан и осећајан човек спреман да јој пружи олакшање и откупи и девојчицу ако успеју да је нађу.

Ово писмо је посебно занимљиво због фамилијарног тона којим се Лестерова обраћа „милој госпођици Петси“. Тиме се види сложена веза која је прерасла у систем дубоко укорењен у јужњачкој култури тога времена – систем у коме су бела и црна деца одрастала заједно пре него што би схватила друштвене односе који их раздвајају.

„Мила госпођице Петси, дуго желим да искористим пријатну прилику да вам откријем своја осећања откако сам морала да напустим вољени дом и пријатеље којима се не надам да ћу се икад више вратити…“, пише робиња која је сада у Џорџији.

Вилет поздравља мајку, браћу и сестре, као и старог газду.

„Желела бих да знам шта се догодило са мојом драгом ћеркицом. Оставила сам је у Голдсбороу са господином Вокером и од тада нисам чула ништа о њој. Вокер је рекао да ће је одвести у Рокингем и дати својој сестри, па бих да сазнам да ли је то урадио. Много желим да је видим, а нови газда пита да ли хоће да је прода, па да је он купи. Хтео би да му одговори што је пре могуће. Мој газда је паметан човек и осећа жељу да мојој намученој души пружи олакшање“, пише Вилет Лестер и завршава писмо као „мила и добронамерна другарица из детињства и слушкиња до смрти“ госпођице Петси Патерсон.

 

 

 

АТИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*