Писмо из ОС БиХ: Српски генерали раде шта хоће, а не брину о српској компоненти;

Писмо које су написали припадници српске компоненте у ОС БиХ и у којем свједоче о проблемима са којима се сусрећу, као и небризи како највиших политичких функционера из реда српског народа, тако и српских генерала, преносим у цијелости и без икаквих измјена.

0

Очигледно је да погрешно и рекао бих накарадно кадровање у ОС БиХ тек сад показује своје штетне и несагледиве посљедице по Србе у ОС; Иако се јако тешко штете могу умањити, поставља се питање може ли се зауставити даља деградација кадрова у ОС и самим тим да се бар мали дио професије постави на своје мјесто онако како то траже Закон и Правила која регулишу војну област.

Свакако да није проблем у прописима већ, у тумачењу прописа; у једном периоду, на самом почетку, приликом формирања ОС, намјерно су фаворизовани одређени појединци, касније су донесени правилници који су били прилагођени тим појединцима и упорно се ти исти појединци сваки пут фаворизују. Сама формација је прављена по мјери појединаца, данас је очигледно да је треба мијењати, али око тога нико не жели ни да помисли да се нешто уради да би се стање поправило.

Сваки пут кад се дешавају постављења и унапређења, они који су одговорни нађу изговор зашто је то тако и нико неће да се бави посљедицама, а оне су такве да данас већина чека да буду пунољетни у свом чину, док су појединци за неколико година напредовали двије до три позиције. Неко би требало да стави прст на чело и заиста се упита шта је са законом који каже да свима треба омогућити исте услове?!

Када би то било тако, онда би се гледао радни стаж, вријеме проведено у чину, стручна спрема… Никако се не би могло десити да се појединци фаворизују више пута, упражњена мјеста би се јавно оглашавала и сви који сматрају да испуњавају услове, могли би да се пријаве на та мјеста, али у пракси то није тако: о свему се ћути, а за виша мјеста сазнање долази онда кад су она већ попуњена и тада је касно.

Од почетка реформе свјесно су рађени пропусти, или ако нису свјесно, онда би свакако требало неко да се бави са истим и да покуша да исте отклони, односно исправи.

Једна од великих замки је то што је неколико година плата у ОС исплаћивана по личном чину, без обзира на формацијски чин, односно радно мјесто на ком то лице ради; тај период је искориштен да на формацијска мјеста вишег чина поставе подобне кадрове, а да нико из система не реагује на та постављења. Касније плату почињу да исплаћују по формацијском, а не личном чину и ту директно дио људи закидају (доводе у подређену ситуацију), а мали дио људи фаворизују и унапређују.

Наиме у ОС можете бити унапријеђени само ако сте постављени на позицију вишег чина (на више формацијско мјесто).

Кривицу за стање које је више него катастрофално сносе политичари односно српски представници, а ту су свакако члан предсједништва господин Младен Иванић, предсједник Републике Српске господин Милорад Додик…; Њихова кривица је у томе што исте не интересује стање у ОС односно интересује их као лањски снијег, а обојица имају савјетнике за војна питања.

Слична ситуација је и са замјеником министра одбране господином Борисом Јеринићем који уопште Србе неће да прими на разговор код себе, а да не помињем да је јавна тајна да исти узима паре за превођење војника у подофицире и то цифре до 15.000 КМ под паролом да је то за странку, те узимање пара приликом одласка у мисију, гђе је велика конкуренција и лакше се одлази кад се подмаже.

Њихова кривица није толико важна у поређењу са кривицом четворице генерала из српског народа и бригадира који представљају Србе у ОС БиХ.

Потпуно је јасно да највећи дио кривице сносе двојица генерала који су најдуже на командним и генералским позицијама, а то су генерали Мирко Тепшић и Драган Вуковић. Двојица наведених генерала спроводе своју самовољу и на кључне позиције су већ поставили подобне људе, на начин и критеријум који је само њима познат, док за већину других нема мјеста и преостаје истима да и даље чекају.

Чини ми се да је генералима битно једино то да у чину генерала проведу више времена него у свим другим чиновима у току укупне војне каријере.

Наравно нису двојица генерала усамљени и свакако да имају подршку; понајвише од парламентарног војног повјереника „господина“ Бошка Шиљеговића који је до рата контролисао карте у градском саобраћајном предузећу Сарајево, а данас обавља други мандат у парламентарној скупштини БиХ, незамјењив је и Бог нека је на помоћи онима који се њему обрате за помоћ.

Систем је тако креиран да се појединац нема коме жалити на очигледне неправде, а они који помену појединце који су и те како имали користи само себи стварају непријатеље и доводе се у ситуацију да додатно ослабе свој статус.

Поставља се питање да ли су мање криви двојица генерала у Бањалуци, који се наводно много не мјешају у кадровање, генерали Илић и Кнежевић мирно посматрају ствари са стране и држе се пароле „ ако их не можеш побиједити, придружи им се“.

Господа бригадири премудро ћуте и надају се да ће ћутањем купити позицију, ако неко од генерала, не дај боже крене у пензију, надају се да су они појединачно сваки за себе једини који је добар избор у тој ситуацији.

Сада бих вам конкретно навео очигледне примјере њиховог рада и кадровања на штету већине Срба у ОС БиХ:

• Карактеристичан примјер како се ради је пуковник Дарио Пајић, исти је унапређен из мајора у пуковника као командант батаљона у 6. пбр, то наравно не би било толико спорно да двије седмице након унапређења није постављен на мјесто бригадира, а нормално би било да као пуковник неколико година проведе на пуковничком мјесту и тај чин на тај начин одстажира.

• На неки сличан начин тако је напредовао и пуковник Небојша Бошњак, исти није провео потребно вријеме скоро па ни у једном чину, три пута је помјерен унапријед у ОС, њему се може промијенити и војно-евиденциона специјалност (ВЕС) док је за већину других то немогуће. Данас исти обавља дужност команданта главне логистичке базе (ГЛБ), нормално то је бригадирско мјесто.

• У ОС БиХ данас су пуковници официри који никада нису командовали јединицом, неки од њих никада нису ни стали пред строј, али то све није битно, јер они имају неке већини људи (не)видљиве квалитете. То су пуковници Козлик Борис, Максимовић Горан, пуковник Саша Коњевић и др.

• Тренутно у ОС БиХ уопште није битна војна школа и ниво исте, затрпани смо различитим дипломама шестог и седмог степена, магистеријима, мастерима и докторатима као да се не ради о војсци, нико о томе не води рачуна, напротив чак се често та лица стављају у предност и разматрају прије него војна лица. Данас у команди за подршку ради пуковник Дарко Стјепановић, који поред више војне школе има само добру конекцију са генералима (кум генерала), тако да је скоро (прошле године) постављен и унапријеђен у чин пуковника, мада, да је ико разматрао остале официре, то никако не би било могуће, јер има велики број неријешених мајора са војном академијом и другим војним високим школама. Исти случај је и пуковник Синиша Антељевић који је чак упућен на командно штабну школу у Републику Србију са вишом војном школом, а то је у ВРС било немогуће; Наиме да би се ишло у ту школу треба да као основни услов кандидат има завршену војну академију и поред тога неке друге услове. Ситуација је одлична, не требамо се бринути имамо доста доктора наука.

• На сличан начин су појединцима са завршеном „Рајко Балаћ“ школом омогућили да заврше (купе) цивилне факултете, па тако данас имамо менаџера Маринка Бањца мајора, мајора Дражу Гуту, капетана Слободана Цимешу на мајорском мјесту и друге, док имамо масу нерјешених капетана са војном академијом, командно штабним курсом и чак имамо капетана са завршеним командно штабним школама. Исто тако мајор Младен Ољача са вишом школом сједи на мјесту правника. Има много таквих случајева па морам рећи да их је немогуће све сагледати, пошто су појединци неколико пута помјерани.

Не могу да не поменем да такве могућности нису имали остали, наиме већина Срба који нису имали војну академију је уз отпремнину напустила ОС БиХ; Они који нису напустили и данас раде у ОС, али нису у чиновима које су имали у ВРС, већ су уцијењени да једино могу остати ако прихвате статус подофицира.

Наравно то никако није поштено, јер су у питању стечена права и заслуге, те свакако да им је требало омогућити да и они заврше школе као поменути појединци.

Треба рећи да се на такав начин није радило код друге и треће стране (Бошњака и Хрвата), они то никако нису урадили већ су чак своје ратне кадрове у потпуности испоштовали и у већини случајева помјерили унапријед.

• Појединцима су промјењени ВЕС- ови да би исте могли поставити на формацијска мјеста и касније унаприједити. Такви примјери су пуковник Небојша Бошњак, пуковник Сретен Милошевић, бригадир Бранислав Митраковић, пуковник Душан Лужајић и други.

• Пуковнику Срђану Чавићу нису ни мјењали ВЕС, он као пјешадинац командује логистичким батаљоном, али кад је он у питању конекција је добра и све је могуће, па је исти као капетан почео радити у команди пука, унапријеђен у чин мајора и био на пуковничком мјесту неколико година док је за исто вријеме пуковник Душан Вукоје био постављем на ниже формацијско мјесто и примао плату мајора.

• Отишли би предалеко када би појединачно споменули мандате у Бриселу, учешће у мировним мисијама, гђе су добро зарадили појединци, мјеста су их чекала и већина је помјерена унапријед.

Примјера очигледних неправилности има још доста, али је и ово довољно и кад би се неко бавио са овим проблемима, наравно да би морао увиђети да у најмању руке није нормално да појединци напредују неколико пута и свакако да би систем требао и осталима дати одговор шта је са њима, односно зашто носе чин 12. и више година и чекају да у истом чину постану пунољетни.

• Код Бошњака данас имамо генерала Хусеина Турсуновића, по занимању радник са завршеном гимназијом, у рату 1994. године пуковник, командант елитне јединице „Црни лабудови“, војну академију у Турској завршио послије (око тридесет пете године живота) и данас командује командом за подршку у Бањалуци.

Они имају менаџера мајора Бекира Новкинића који је у међувремену и докторирао и да не идемо даље, јер су њих ријетки појединци који имају војну школу, њима се весови одређују по потреби (одокативно), али то не би било толико фатално да сад наши генерали нису прихватили такав начин рада и чак претекли остале који су почели са таквом праксом.

• Код Хрвата имамо примјер бригадира Младена Михаљевића са завршеним кинезиолошким факултетом, тренутно на ратној школи у Републици Хрватској. Исто тако карактеристичан примјер је капетан Славко Мандић тренутно на командно штабном курсу у Травнику, исти је приликом формирања ОС био војник.Код њих има чак примјера да уопште немају седми степен а сједе на официрским мјестима и носе официрске чинове (наводно они то могу јер их нема довољно).

Проблем је заиста велики кад тако „оспособљени“ кадрови, по националном кључу дођу на врло високе позиције а формација тачно прави пођелу коме које мјесто припада по националној структури.

Могло би се навести много оваквих примјера али то свакако неће довести до тога да се превазиђе дубоко укоријењени проблем, а поготово да се исти отклони, али би свакако они који су се прихватили да заступају Србе у ОС требали поразмислити да се присутни проблем бар донекле амортизује и да се покуша исправити очигледна неправда према већини Срба припадника ОС.

Кад би се ишло у правцу изналажења рјешења свакако да би било неопходно зауставити даља школовања и усавршавања или их бар минимизирати, те приступити реалном сагледавању стања; на тај начин помјерити кадрове који имају квалификације, али их није препознао систем, како то кажу они који кадрују. Постаје упитно даље усавршавање кадрова, уз истовремено нагомилавање кадрова. који су раније били послати на усавршавање. Такође би пријеко било неопходно да се вратимо војној струци и науци, да се појединци који су до сада били неколико пута препознати и помјерени, зауставе на одређено вријеме, да би се и другима омогућило бар мало односно минимално помјерање у каријери.

Уколико се нико не буде бавио са овом проблематиком бојим се да ће брзо сукоб између Срба ескалирати на јако ружан начин и са нежељеним епилогом.

Већ раније сам истакао да није проблем у закону већ у његовој примјени, односно да ли закон важи за све на исти начин и да ли су којекакви поџаконски акти који фаворизују појединце јачи од закона (изнад закона).

На крају питам се шта је са части и са одговорности, испада да генерали раде шта хоће и како хоће, не знам имају ли они икакве и какве су им обавезе, коме су они положили заклетву, коме полажу рачуне и имају ли мандат да потпуно уруше систем, бар што се тиче српске компоненте.

Оваквом политиком у потпуности је срозан ауторитет и углед српског официра.

Кад се све ово сагледа, не треба се чудити, није нимало случајно да је плата генерала око 4. хиљаде КМ, па се тако боре да што дуже остану на својим позицијама, док за то вријеме они које систем није препознао ћуте, наметнуто им је мишљење „ћути и није тако лоше“, „не таласај“, „има неко ко о свему мисли“…

ФРОНТАЛ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*