Писмо са Косова или госпођа Јефкина кућа

0

Албанац који је зазидао госпођа Јефку главни је човек за културу у општини Призрен

Старица Јефка Љакић живи у призренском насељу Поткаљаја. Комшија Албанац зазидао је део њене куће и тако је претворио у тамницу.

Насеље Поткаљаја је најстарији део града у којем је живео велики број Срба. Специфична архитектура, положај, бројне српске светиње, чине овај део Призрена изузетним културно-историјским наслеђем Србије. Ко први пут дође у град на Бистрици, и са каменог моста погледа то густо насељено брдо где својим лепотом доминира црква Светог Спаса, а онда и све остале, фасциниран је сликом пред очима . Ту су дворишта са високим зидовима и дрвеним капијама, спратне куће, уске уличице са калдрмом. Кроз цело насеље постоје пречице којима се пењете, и онима који Призрен не познају довољно све делује мало скучено али у исто време и врло занимљиво, јер тако нешто се у Србији тешко може још негде видети. То насеље, историја која се за тај део Метохије везује, чини Призрен једним од најлепших градова Србије.

У мартовском погрому цела Поткаљаја је спаљена, са свим светињама које се у њој налазе. Срби су протерани – само мали број њих се до сада вратио – а  Призрен, до тада хваљен код представника међународне заједнице као град у коме нема етничке мржње и у који је свако добродошао, постао је одличан пример да се Албанцима не сме веровати, и да је реч о лошим глумцима који само чекају повољну прилику да крену у разарање свега што је српско и што  подсећа на Србе. Од тог погрома насеље је посебно привлачно Албанцимa који не бирају средства да натерају Србе да продају своје куће.

КУЋА КАО ЋЕЛИЈА
Госпођа Јефкина кућа је поред пута којим идете у цркву Светог Спаса. Туда се може и до Каљаје, тврђаве која се налази изнад града и чини Призрен још величанственијим. То је један од путева са најтежим успоном и лично га не препоручујем онима који у град дођу и крену до поменуте цркве. Госпођа Јефка је на тај успон навикла. То је њена стаза којом целог живота пролази, али због година које има кретање њоме јој више није толико једноставно. Зато зиму не проводи у својој кући, већ код своје деце у остатку Србије. Њено последње одсуство искористио је њен први комшија Албанац да на њеној кући зазида све што је сматрао да треба.

Врата, која из дневног боравка воде на терасу извадио је и наслонио на зид са унутрашње стране собе. Место где су она била, зазидао је бетонским блоковима. Само та чињеница довољно говори коме су Срби јужно од Ибра остављени, али његово “неимарство“ се ту не завршава. На горњем спрату зазидао јој је и два прозора. На његовој кући, чији је један део на плацу госпођа Јефке, два прозора гледају директно на њено двориште и кућу. Она  је и даље у шоку јер јој је, као прво, неко улазио у кућу док ње није било и ко зна шта још у њој радио. Као друго, зазидао јој је врата и прозоре и од куће буквално направио ћелију. Ту су и његови прозори због којих има осећај да је неко даноноћно посматра.

Случај је пријавила полицији и инспекцији. Дошавши на лице места они су сложно стали у одбрану Албанца, рекавши јој да он по новом “закону државе Косово“ има право то да уради, окренули се и отишли. Беспомоћна госпођа Јефка показује свакоме ко дође врата од терасе наслоњена на зид њеног дневног боравка и зазидане делове куће, још увек се чудећи да је било где на свету нешто тако могуће.

Свесна да правде нема и да је неће бити, уплашена је шта ће са кућом догодити у будућности. Она је стара, а њене ћерке имају оправдане разлоге зашто не могу чешће и дуже боравити у Призрену. Да је комплетан случај око куће Љакића још занимљивији говори и податак да је Албанац који је зазидао госпођа Јефку главни човек за културу у општини Призрен. Она прича да је почео бахато да се понаша чим је изабран на ту функцију.

Због свих грађевина око њене куће, које се граде без икаквог плана и мењају првобитни изглед овог дивног насеља, при свакој киши вода се слива у двориште и госпођа Јефки ствара велики проблем. Градња надстрешнице у једном делу дворишта смањила би њене муке, али није добила дозволу од општине да може да је направи. Ено је у Призрену где седи зазидана у својој кући, и овог кишног лета муку мучи са водом у дворишту.

КУЋА КАО МЕТАФОРА „ПРОЈЕКТА КОСОВО“
Када сам чула ову причу пред очима сам имала комплетну слику “пројекта Косово“, односно окупације Косова и Метохије. Где ћете бољи пример како се уништва један народ на својим вековним огњиштима, и како се затварају очи, а саим тим и фаворизује све што је нечасно и супротно нормама на којима цивилизовани свет почива. Поткаљаја и Срби у њој преживели су Османлијско царство – њихову имовину Турци нису отимали. Призренци ће вам сада рећи да је у односу на ово данас, то време, када је лична имовина у питању, било златно.

Међународна заједница је све предала у руке званичној Приштини, јер је, по њиховој процени, такозвано Косово напредовало. Дали су зелено светло Албанцима – нама добро познатим предаторима – да могу да наставе различите облике шиканирања. Право приватне својине неприкосновено је за свакога, свуда у свету. То је једино право које још увек имамо на Косову и Метохији на основу тапија које поседујемо, и на то кидишу притиском кроз институције. Уласком Срба у те институције дат им је легитимитет и сав терет пребачен је на плећа народа. Залудно је причати колико су ти несрећни Срби немоћни да било шта промене што је за нас који овде још увек живимо дугорочно добро.

Врло је једноставно схватити филозофију иза које се крију Албанци,  Међународна заједница, али, нажалост, и представници наше власти, сви они који су нас гурнули у руке такозване државе Косово. Ако смо одлучили да трпимо терор сепаратиста, онда нека трпимо. Ако решимо да исте судски гонимо и ту покушамо да дођемо до својих права на имовину, па нека се судимо по такозваним косовским законима и тако смо “Косовари“ –  ЕУ нам је обезбедила бесплатну правну помоћ.  Ако нам се продаје па продајмо, ипак је то наше право – све је ствар избора. Они ће нас позивати да не продајемо и тако стварати слику да већина Срба из беса то ради, односно зато што им је много добро. Даље од тога не желе ништа да виде, истина их једноставно не занима.

Политика на коју смо пристали не гради темеље опстанка на Косову и Метохији, него их поткопава. Зато не замерите што дубоко верујемо да смо ми, Срби са Косова и Метохије, таоци остатку Србије на њеном путу ка ЕУ, а не обрнуто.

Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*