Почетак 20. века: Седам прича о скандалима, аферама и сензацијама у Србији

0

Необични покушаји преврата, кафанске свађе и лудило у парламенту увек су привлачили пажњу наше јавности

1. Kомедија с тужним крајем

Раде Алавантић је 1902. обукао лажну генералску униформу, ушетао у касарну шабачке жандармерије и почео да издаје наредбе. Kад је убијен, викнуо је: „Живео Петар Kарађорђевић“

Тумачење да су српски официри у Мајском преврату 1903. убили последње Обреновиће и променили династију на власти јер се краљ Александар оженио са „у народу неомиљеном“ распуштеницом Драгом Машин, крајње је поједностављено. Незадовољство самовољном владавином Александра Обреновића и, претходно, његовог оца Милана скупљало се и увећавало годинама, а немалу улогу имале су и обавештајне службе Аустрије и Русије. Њихови су интереси у Србији и пре и после билу супротстављени, али су на почетку 20. века и једна и друга хтеле да Обреновићима виде леђа. Kад се овоме додају и сплетке круга око Петра Kарађорђевића, који је из иностранства вребао тренутак да заседне на престо, разумљивији је хаос који је изнедрио и једну трагикомичну, готово оперетску епизоду.

Нерадник у десанту

Раде Алавантић био је размажени син угледног шабачког адвоката. Државна служба коју му је отац захваљујући својим везама нашао није га занимала, а особине за корисно лично предузетништво није имао. „Он је једнако маштао о пустоловинама које ће му донети славу и новац“, записао је један његов савременик. Средином фебруара 1902. године двадесетосмогодишњи Алавантић је у униформи генерала српске војске, праћен једним штампарским радником, двојицом аласа и једним надничарем из Сремске Митровице, тада у саставу Аустроугарске, чамцем преко Саве прешао у Србију близу Шапца.

С цариницима који су се ту затекли и који су се без питања ставили под његову команду умарширао је право у шабачку општину, где је „мобилисао“ и ватрогасце. На челу те шарене колоне ушао је у касарну жандармерије и командовао постројавање: „У фронт!“ – и сви су жандарми стали у врсту, спремни да изврше команде „ђенерала“… Тада је, међутим, дотрчао командант шабачке жандармерије и Алавантића упитао: „Kо си ти?“

Уместо одговора, Алавантић је пуцао из револвера, али је команданта само лако ранио. Рањеник је, међутим, био много прецизнији и Алавантића је смртно ранио. Не зна се да ли је у самртном часу заиста узвикнуо: „Живео Петар Kарађорђевић!“, или је то само обреновићевска пропаганда, али се зна да су Kарађорђевићи у свему имали своје прсте.

Руска служба

Слободан Јовановић, правник и историчар, доцнији председник избегличке владе у Лондону, пише да му је „један од најогавнијих карађорђеваца тога доба“ лично причао да је Алавантићев план био познат Јакову Ненадовићу, брату од ујака и „политичком пуномоћнику“ Петра Kарађорђевића и руској тајној служби. Они су му, између осталог, дали и новац да у Земуну сашије нимало јефтину генералску униформу. Опет, тешко је поверовати да је нешто тако било могуће извести у аустроугарском Земуну, а да бечка тајна полиција није знала. Нико од њих, наравно, није веровао у успех младог пустолова, али су рачунали да ће краљ у Београду прибећи одмазди широких размера, као што је то у сличним приликама радио његов отац Милан, и да ће га то још више учинити непопуларним у народу. Што се Срба тиче, остаје чињеница да су у једном тренутку показали слепу послушност пред шареном униформом и златним генералским еполетама. За утеху, нису били ни први ни последњи…
2. Домановић убио Нушића

Током кафанске свађе, сатиричар је бацио чашу, која је очешала комедиографа, али настао је хаос јер се пронела прича да је Бранислав погинуо

Актери догађаја који је узбуркао јавност српске престонице, и за који се веровало да је окончан убиством Бранислава Нушића, два су истакнута имена наше културе: Радоје Домановић и Јаша Продановић.

Ватрена дискусија

Радоје Домановић (29), писар у Министарству просвете и књижевник, и Јаша Продановић (35), гимназијски професор, потоњи министар, били су пријатељи и политички истомишљеници – опозиција режиму Александра Обреновића.

На састанку књижевног удружења 21. маја 1902. у пивници „Таково“ на Теразијама, њих двојица су се упустила у ватрену дискусију. Домановић је Продановићу рекао да није у праву, овај му се унео у лице и почео да виче, Домановић му је тада рекао „неку погрдну реч“, на шта је Продановић пријатељу опалио шамар. Домановић је потегао чашом на свог пријатеља, али га је промашио – и погодио Нушића (38) у главу! Истина, комедиографа чаша је само закачила по челу, али се подигла граја, гости су поустајали, а конобари су онима у кафанској башти почели да објашњавају шта се десило. Викали су како је Домановић убио Нушића и да су овог већ однели у болницу! На то су посетиоци „Такова“ из баште похрлили унутра, створио се кркљанац.

Домановић и Продановић одмах су се измирили међу собом, али гласина је кренула кроз чаршију и дошла до Министарства просвете. Позвани су да поднесу писане изјаве о инциденту.

Премештај у провинцију

Радоје Домановић је написао: „Г. Продановић је том приликом мени ударио шамар и после тога је морало доћи до онога што сам ја учинио. Човек са иоле осећања не може остати хладан, па чак ни онда кад доцније, при хладном размишљању, нађе оправдање за човека који га понизи… Ја сам због тог шамара гађао чашом г. Продановића у намери да га ударим што јаче и казним тим путем што више, и по срећи, тај ударац није погодио г. Продановића, јер је њему био намењен, већ је само закачио г. Нушића ни крива ни дужна. Удар је тај мени учинио више бола него, иако није био јак, непосредан, већ га је само чаша закачила овлаш…“ У сличном тону изјаснио се и Јаша Продановић: да је све то безначајна ствар, да се сличне ствари дешавају људима од части, „па били они незнатни или на највишим друштвеним положајима“, и да је тога бивало у прошлости, па ће вероватно бити и у будућности…

Будући да су припадали политичкој опозицији, министар просвете није имао милости – из Београда их је преместио у унутрашњост „будући да скандал који су изазвали баца ружну светлост на њихово васпитање“. Домановићу је запао Пирот, с роком пресељена – „одмах“. Затражио је одлагање од месец дана како би „уредио приватне ствари“, али је одговор био негативан. Дао је отказ и остао да сиромашно живи од књижевног и новинарског рада.

3. Смрт у јавности

Kад је у Београду 1912. требало да буде извршено стрељање у тајности, и медији и народ жестоко су се побунили сматрајући то скандалозним, јер су пре тога смртне казне биле прави спектакл

Неки појмови мењају своје значење кроз историју. Пре сто година наши преци залагали су се за „јавност рада државних органа“ јер им је било ускраћено право да присуствују извршењу смртне казне!

Јавни спектакл

До 1912. године – податке који следе дугујемо Ивану Јанковићу и његовом раду „Утамничења кроз историју Србије“ – смртна казна код нас извршавана је јавно.

„Погубљења су изазивала велики интерес јавности и, у једно доба кад није било фудбала и других масовних спортских приредби, представљала су редак јавни спектакл. У Београду им је присуствовало по неколико хиљада људи, жена и деце. Kад је 1875. стрељан касапин Kузман Kостић због силовања и убиства девојчице с Теразија, ‚света је било ваљда преко три хиљаде, који су присуствовали овом извршењу‘ (…) Узбуђење је расло од тренутка кад би се објавило време и место погубљења. Светина се делила на оне који су још у зору одлазили до губилишта да заузму што боље место и оне који су пратили осуђеника на путу до губилишта“, пише Јанковић.

У пролеће 1905. министар унутрашњих дела упутио је распис општинским властима у којем каже да је „несумњиво утврђено“ да извршење смртне казне на гледаоце не делује „поправљујуће“, него „производи сасвим супротно дејство“, и налаже да се смртне казне извршавају „у највећој тишини (…) на местима што забаченијим и народу што мање приступачним“. У унутрашњости ово никад није примењено, а и у Београду је требало да прође седам година да прво стрељање буде изведено „по новом“.

Душан Лазић звани Струја, чиновник у суду, у мају 1912. убио је пијан на улици колегу с посла и крајем лета већ био осуђен на смрт. Иако је полиција решила да поступи по упутству – тим пре што је престоничка штампа одреда тражила помиловање – новинари су сазнали да ће Струја бити стрељан 12. септембра на Топчидерском гробљу, па су се утаборили испред затвора одмах после поноћи. Осуђеник је у четири ујутру поведен на стратиште, новинари су пошли за њима, а један од посленика седме силе телефонирао је ађутанту у Двор и замолио га да пренесе краљу да Лазића воде на стрељање, па би га требало помиловати!

Чекали помиловање

„Kомесар топчидерске полиције распоредио је целим путем коњанике жандарме за случај ако би се угледао коњаник који носи краљеву милост, да би дао знак да се стрељање обустави“, забележила је Правда. „Али од помиловања ни трага ни гласа!“

Пре него што је привезан за колац испред стрељачког строја, „Душан је два пута повраћао, али оба пута метао је руку на уста, а и заклонио се од публике да јој и у последњем часу покаже своју учтивост“. Жандарми су морали да испале више плотуна да би га усмртили.

Политика у уводу свог извештаја констатује: „Опште је мишљење било да је јаван скандал што се пронашло да баш овај несрећник треба на један страшан начин да испашта за свој грех, а да је још већи скандал што је државна власт покушала, противно позитивним одредбама закона, да ово извршење једне тешке и егземпларне казне завије у тајанственост!“
НАРЕДБА

У пролеће 1905. министар унутрашњих дела упутио је распис општинским властима у којем каже да је „несумњиво утврђено“ да извршење смртне казне на гледаоце не делује „поправљујуће“, него „производи сасвим супротно дејство“, и налаже да се смртне казне извршавају „у највећој тишини (…) на местима што забаченијим и народу што мање приступачним“
4. „Не дирај ми дете, црева ћу ти просути“

Наша Скупштина је пре скоро једног века била још гора него данас, а у њој су размењиване увреде и претње, што илуструје свађа из 1924.

У поређењу с парламентима неких других држава, наш можда и заслужује критике, али ако су му мера скупштине од пре једног века, онда негативним оценама места нема!

Данас се, истина, у Народној скупштини, псује и вређа на пасја кола, а забележено је и неколико потезања за нос… али, на срећу, вађења оружја, или још горе, пуцњаве и мртвих, нема! А пре је било. Наводимо један од случајева које ондашња штампа, због учесталости, није ни стављала на насловне стране.

У фебруару 1924. дискутовало се о буџету, а било је и актуелно питање инвалида из Првог светског рата. За говорницу је изашао Михаило Срећковић, радикал, посланик владајуће већине. Политика извештава: „Пошто је у неколико речи изнео потребу што бржег доношења буџета, г. Срећковић је критиковао рад демократског (опозиционог – прим. М. П.) посланика г. Р. Агатоновића, кога је држава слала да изучава инвалидско питање и који је за тај посао, каже он, наплатио 235.000 динара.“

Даље г. Срећковић замера г. Агатоновићу што је целога века примао професорску плату, а ниједног дана није ишао у школу и, кад су га његови бирачи питали колико прозора има на његовој учионици, он није умео да каже.
– Не знам да бројим! – одвраћа Агатоновић.
– Г. Агатоновић је успео да своју јединицу ћерку упише да се школује на државни трошак – наставио је г. Срећковић.

Ово вређање изазвало је г. Агтоновића и он је револтиран речима г. Срећковића полетео са свога места ка говорнику:
– Не дирај ми кћер, животињо једна, црева ћу ти просути. Разумеш да имам дете јединицу. Не дирај ми дете, кучко једна матора!
– Фукаро једна! Срам те било! – чују се протести опозиције противу г. Срећковића.

У том моменту г. Агатоновић је гурнуо руком г. Срећковића, на шта се овај с говорнице повукао брзо ка средини сале, покушавајући десном руком да нешто извуче (револвер?) из задњег џепа.“

Други ондашњи дневни лист Време детаљније описује наставак ове свађе:
– Чекај да видим шта имаш ту! – виче љут као рис г. Ћићевић, стегао левом руком г. Срећковића око прса и претреса га да види да ли има револвер.
– Ја да те питам! Пуцај на мене ако смеш да имаш са мном посла!

„Док г. Срећковић тражи револвер једном руком, а другом се брани од г. Ћићевића, улеће г. Пантовић међу њих и одбацује јако г. Ћићевића. У том гурању г. Срећковић слети с говорнице на нижи подијум према клупама клерикала и зграби малу столицу. Г. Влада Милетић, радикал, прискочи му и задржа га…“

Председавајући је дао паузу од 15 минута, али су посланици наставили са свађом.

„Kаква је то увреда што кажем оно што је истина, тј. да је г. Агатоновић своју ћерку уписао као државну питомицу да прима од државе стипендију, и то да учи да свира на клавиру?“, поновио је Срећковић, а Агатоновић му је поручио да је он бригу о инвалидима „у иностранству изучавао о свом трошку“, док је „Срећковић у Риму силовао девојке“! После се прешло на другу тачку дневног реда…

СИЛОВАО ДЕВОЈKЕ

„Kаква је то увреда што кажем оно што је истина, тј. да је г. Агатоновић своју ћерку уписао као државну питомицу да прима од државе стипендију, и то да учи да свира на клавиру?“, поновио је Срећковић, а Агатоновић му је поручио да је „Срећковић у Риму силовао девојке“

5. Пијани посланик пуца у премијера

Представник Дамјан Арнаутовић је 1936. у парламент ушао после целоноћног банчења, а затим је извукао револвер и нанишанио Милана Стојадиновића

Ношење оружја у Скупштину била је уобичајена ствар, а посланици су се често хватали за пиштоље. И по оној изреци да пиштољ који се стално носи у Скупштину, једном мора и да опали, 20. јуна 1928. Пуниша Рачић убио је Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који је умро шест недеља касније.

Kо лаже народ

Ова трагедија, међутим, није довела до увођења нових безбедносних мера, нити је утицала на промену понашања посланика. Тако се 6. марта 1936. десило да један посланик из клупе пуца у председника владе! У јануару те године владина већина, с премијером Миланом Стојадиновићем, била је суочена са опструкцијом у парламенту. Посланици опозиције долазили су на седнице са чегртаљкама и штаповима којима су ударали по клупама и довикивали увреде и претње. Најгласнији су били чланови посланичког Посебног југословенског клуба. У фебруару су одлучили да напусте Скупштину, али се 6. марта један њихов члан, наставник и школски надзорник из Смедерева Дамјан Арнаутовић, ипак појавио на заседању. Прилика је била свечана: Стојадиновић је читао експозе о спољној политици, а у ложи за госте седео је дипломатски кор.

Пошто је био видно пијан – истрага је доцније утврдила да су чланови посланичког Посебног југословенског клуба претходну ноћ банчили и да Дамјан није ни ишао кући – Арнаутовића су неки посланици вербално напали, па се попео на балкон с новинарима. Одатле је прекидао Стојадиновића упадицама „лажеш народ“ и слично све док му премијер није рекао да сиђе у салу и каже шта има. Тетурајући се, Арнаутовић је сишао с балкона и сео у први ред, а са места је прешао иза њега – ваљда слутећи нешто – владин посланик Стојадин Димитријевић. Пијани опозиционар наставио је са упадицама и лупањем у клупу, па га је председавајући казнио опоменом. Избила је краћа свађа, а онда је Арнаутовић устао и извадио пиштољ из џепа сакоа. Само захваљујући Димитријевићевој брзини, који му је оборио руку, први хитац промашио је премијера Стојадиновића. У гужви која је потом настала испаљена су још два метка у под…

Пресуда

Полиција је истог дана похапсила цео Посебни југословенски клуб. На суђењу су они оптужени да су „течајем 1936. у Београду у просторијама Југословенског и Посебног клуба у Народној скупштини и уопште у међусобним разговорима и изјавама стално, између осталог, говорили да се треба револверима обрачунати и да председника владе и министра иностраних послова др Милана Стојадиновића на сваки начин треба уклонити, па макар га и убити, а све то са умишљајем да се други подстрекне на извршење дела, у чему су и успели јер су тиме подстрекнули Арнаутовића…“

На суђењу одржаном у јулу исте године Арнаутовић је осуђен на 15 година робије, тројица његових страначких колега добили су од пет до годину и по затвора, а тројица су ослобођена. Занимљиво је да је другооптужени у овом процесу био је Драгиша Стојадиновић (није у сродству с премијером), четник који је Гаврила Принципа пре него што је пошао у Сарајево учио да пуца.
УЧИО ПРИНЦИПА ДА ПУЦА

Другооптужени у овом процесу био је Драгиша Стојадиновић (није у сродству с премијером), четник који је Гаврила Принципа пре него што је пошао у Сарајево учио да пуца
6. Србија добила точкове

Први аутомобил је стигао 1903, а већ 1938. одржан је Први међународни сајам аутомобила са 108 произвођача

Први ауто купљен је у Србији 1903. и тада је коштао као солидна кућа на спрат у бољем делу Београда. А само 35 година касније одржан је код нас Међународни сајам аутомобила.

Модернизација

Српска престоница добила је сајамски простор 1937. У септембру је већ одржан јесењи сајам, а у једном павиљону тада је био издвојен за аутомобилску индустрију. Излагали су „Џенерал моторс“, „Адлер“, „Доџ“, „Ситроен“, „Харли-Дејвидсон“, „Бјуик“, „Опел“ и други… А већ у пролеће наредне године, од 5. до 15. марта, одржан је Први међународни салон аутомобила у Београду.

Отварању приредбе београдске новине посветиле су по две и по три странице. Опширно су цитирани говорници – покровитељ салона био је малолетни краљ Петар ИИ, али су до детаља описивани и модели.

Укупно је био заступљено 108 произвођача, а уз путничка возила били су изложени и камиони, трактори и мотоцикли, а специјалну атракцију представљао је зглобни аутобус – „два аутобуса спојена хармоником, један има снажан мотор, а други представља приколицу“ – чију је куповину од фабрике „Алфа Ромео“ и увођење у градски саобраћај оптимистички најавио градоначелник Београда.

Ова изложба послужила је као добар повод ентузијастима међу новинарима да се заложе за модернизацију земље. Време пише: „Испред Југославије са 12.000 аутомобила далеко су Данска, Аустрија, Пољска, Маџарска, Грчка. Kолико је ово мали број аутомобила за Југославију најбоље ћете осетити кад вам кажем да цела наша земља има мање аутомобила него Букурешт у суседној нам и пријатељској Румунији.“

Политика је, опет, била окренута сличицама из живота: „Пред једним луксузним колима цела једна породица загледа сваки део аутомобила. Мама по неколико пута седа за волан, а деца цупкају на седиштима, док отац зналачки отвара и затвара поклопац на мотору. Затим почиње погодба, дуга и тешка, пошто у њој и жена учествује.
– Ипак сте скупи.. Толики новац, то су паре. Kућу могу да сазидам.
– Али не можете у њој да се возите. Kућу купите доцније, кад остарите. А сад, док сте млади, за вас су кола.

Госпођа је побеђена, посао је склопљен!“

Kраљица волела да вози

Први међународни салон аутомобила у Београду посетила је и краљица мајка Марија са сином Петром. На посебном штанду „Форд“ је изложио „линколн зефир“, направљен „по њеној жељи и делимичној концепцији за њено лично руковођење“. Удовица убијеног краља Александра, наиме, била је страствени аутомобилиста. Често је возила и мужа, била је позната по маратонским вожњама од Београда до Букурешта, а у неколико наврата је из југословенске престонице аутом одлазила у Париз!

ПРОKЛЕТСТВО

Смрт Драгослава Срејовића непуна два месеца након открића накита дала је повод мештанима Штубика и околних села за причу о „уклетом злату“. Ову легенду подржале су ондашње новине, доводећи у везу с њом чињеницу да су после рада у Шаркамену умрла три руководиоца ископавања, један сниматељ РТС и један радник – копач. Мештани у њу верују и данас…

7. Случајно откриће блага

У Шаркамену, у Неготинској Kрајини, 1994. откривена је римска гробница с накитом чија је вредност тада процењена на 1,3 милиона марака

У целом свету зна се за само три гробнице римских царева изван Рима. Две су, кад су откривене, биле празне, а истраживачима се посрећило само у трећој – у њој је нађен накит процењен на 1,3 милиона марака. Она се налази у Шаркамену, у Неготинској Kрајини.

Проблеми с новцем

Систематска истраживања на овом археолошком локалитету у близини села Штубик, на падинама Дели Јована, почела су тек 1994. Водио их је академик Драгослав Срејовић, који је откриоа Лепенски вир и Феликс Ромулијану. Али тешко да би много било учињено да није било команданта касарне ЈНА у Неготину, који је на молбу археолога на терен послао 50 војника, са све шаторима и кухињом. Они су током целе јесени под надзором археолога скидали прве слојеве земље. Заслужио је тај командант да му се помене име – Никола Kарановић, сада пуковник у пензији.

А таман кад су Срејовић и сарадници у лето 1996. откопали грађевину за коју су, по величини и начину градње, претпоставили да је гробница неке угледне личности – нестало је средстава и радови су обустављени. Гордан Јањић, учесник у истраживањима и неко време директор Музеја Kрајине, причао је: „Почетком јесени те 1996. нађена је некаква цркавица за наставак радова и 1. октобра вратили смо се на локалитет. Следећег дана у оној гробници нађен је накит. Био је на педаљ испод површине тла, могао је свако да пружи руку и да га узме!“ Те ноћи Јањић је спавао у Музеју чувајући три огрлице, две различите наушнице, три прстена, два украса за косу и девет плочица – укупно нешто више од 200 грама злата. „Гадно је време било…“, каже, и додаје да су пиратске радио-станице у Источној Србији истог дана јавиле да су „у Шаркамену нађене златне кочије и да их је преузела војска“! Сутрадан, шаркаменско благо је под јаком полицијском пратњом отпремљено у београдски Народни музеј, где је представљено јавности. Стране осигуравајуће куће његову вредност процениле су на милион и триста хиљада евра.

Проклетство злата

Научници су на основу нађеног накита и плочица на којима је био отиснут новац неопозиво утврдили да је грађевина била палата цара Максимина Даја, а да је у гробници била сахрањена царица мајка, иначе сестра цара Галерија, који је подигао Феликс Ромулијану у Гамзиграду код Зајечара.

Смрт Драгослава Срејовића непуна два месеца након открића накита дала је повод мештанима Штубика и околних села за причу о „уклетом злату“. Ову су легенду подржале ондашње новине, доводећи у везу с њом чињеницу да су после рада у Шаркамену умрла три руководиоца ископавања, један сниматељ РТС и један радник-копач. Мештани у њу верују и данас…

Kурир

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*