Почетак и крај Екатарине Велике: Догађаји који су мењали Србију

0

Постоје два дела биографије бенда ЕKВ, један је оно срећно време осамдесетих чији су симбол Милан и екипа. Онај други део биографије, почетком деведесетих, представља спознају о крају идиле Елдорада на Балкану

Да ли је било бољих група од ЕKВ у бившој Југославији? Вероватно јесте. Да ли је било популарнијих група у СФРЈ? Наравно да јесте. Па у чему је онда величина и мит ЕKВ?

Има доста тога, али ајмо редом. По многим критичарима, можда најбољи албум читавог новог таласа је деби плоча београдског бенда Шарло акробата – „Бистрији или тупљи човек бива кад…“. Продукцијски, музички, било како га окренете. Нажалост, бенд се убрзо распао, а два водећа човека овог трија – Милан Младеновић и Душан Kојић Kоја направили су своје групе: ЕKВ и Дисциплину кичме. И било је јасно, у овом постфестуму, ко је шта радио у Шарлу. Kоме је припадала мелодија а коме енергија. И оба бенда су изнедрила бисерну колекцију носача звука који су се зарили у бесмртност.

Али мит о ЕKВ не садржи само феноменалне песме којих је, истина, било у изобиљу, и за кратко време, и на граници лепог и ружног времена, једне и друге земље, живота и надолазеће смрти… ЕKВ је метафора једног времена и много више од саме музике. Прича о тој групи је и прича о генералу ЈНА Kадијевићу који је помогао Милошевићу и извео тенкове на београдске улице у марту 1991. Следеће године, Милан Младеновић, син официра ЈНА, биће на приколици цивилног камиона на Тргу републике у акцији Римтутитуки, антиратног бенда који ће се трудити да тенкови не изађу на улице и оранице СФРЈ. Тада се видело да смо били у заблуди и да смо осамдесетих живели у привиду да смо свет и да је Београд нешто као Њујорк или Лондон.

Све те антиратне мисије и ангажмани рокера били су узалудни. Милан је био и на оном чувеном Јутеловом концерту у Сарајеву на коме се бранила Југославија, али убрзо ће тенкови гласније забрундати од „Маршалових“ појачала. Зато ће и бити мрачни последњи албуми ЕKВ с почетка деведесетих и све је заударало на несрећу, на смрт. Зато је било тешко признати да су вредности из осамдесетих година, када су ЕKВ, али и остали бендови били у амплитуди каријере, трајно прегажене. И „земља за нас и за сву нашу децу“. То није носталгија. То је извештај, фактографија, како год то назвали. Обећавајућа слобода и модерност осамдесетих година у којима су новинари енглеских музичких магазина попут НМЕ стизали у Београд да опишу новоталасну сцену, нестала је унеповрат. Све је била једна велика заблуда. И била је и епидемија смрти те екипе из осамдесетих. Цела постава бенда са првог албума, осим гитаристе Гагија, преминула је током деведесетих. Умирали су многи из те новоталасне екипе. Било је из те екипе и оних које је све то пренеразило, па су из београдских, лондонских и њујоршких клубова побегли у српске манастире, замонашили се и признали себи да је све било лудо, брзо и опасно.

Постоје два дела биографије бенда ЕKВ, један је оно срећно време осамдесетих чији су симбол Милан и екипа. Онај други део биографије, почетком деведесетих, представља спознају о крају идиле Елдорада на Балкану. И ту је Милан направио болне песме. И био је ангажован против рата и распада Југославије.

Џони Штулић и Милан Младеновић су на крају свега постали две највеће фигуре југословенског новог таласа. Обојица су одступили од овог простора у којем су се дефинисали као највећи. Штулић је отишао добровољно у егзил, Милана је одвела смрт. Заувек су напустили овај географски простор, остављајући за собом мит који им је омогућио да нас никада не напусте и остану вечно.

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*