„Покемон го“ — смртоносно забавна игра

0
© Sputnik/ Alexandr Kryazhev

Претпостављам да ће бити пуно проблема са овом игром и да ће доста људи да настрада, као што већ можемо видети када је „селфи“ у питању. Прошле године више људи је настрадало покушавајући да на неком опасном месту сликају „селфи“, него од напада морског пса, каже психотерапеут Зоран Миливојевић.

„Покемон го“, нова игрица компаније „Нинтендо“, залудела је читав свет — за свега неколико недеља, постала је прави глобални феномен. Смештена у тзв. „проширену стварност“, игрица подразумева коришћење џи-пи-ес мапирања и камере на мобилним телефонима и таблетима, помоћу којих се на различитим стварним локацијама траже виртуелни покемони.

Гејмери широм света постали су опседнути потрагом за покемонима, а лов се неретко организује у групама и договара на друштвеним мрежама. Досад рекорд држи Сиднеј, где је покемоне заједно хватало око 2.000 људи, а да нико није имун на нову „Нинтендову“ игру показује податак да их и чешки посланици лове у згради парламента.

Игра је потпуно залудела и љубитеље видео-игара у Србији, а прошлог викенда на десетине Београђана кренуло је у потрагу од Храма Светог Саве. Гејминг новинар Владимир Белопавловић за Спутњик објашњава како је „Покемон го“ направио револуцију у свету видео-игара.

„Покемони су највећа франшиза у свету видео-игара поред ’Нинтенда‘, постоје већ 20 година, и велики број генерација је растао уз ту игру. Дуго није било нових Покемон игара, а ова је заиста уникатна јер се игра напољу, а не у кући. Баш зато што многи проводе време уз рачунар играјући видео-игре, ово им је ретка и јединствена прилика да изађу напоље и буду физички активни“, каже Белопавловић.

Према његовим речима, српски гејмери сматрају да им ова игра чак и поправља кондицију јер ловећи покемоне возе бицикл, ходају и трче. Како каже, оваквих игара засад нема пуно, па будућност гејминга управо лежи у игрицама попут „Покемон го“.

„Иако су игрице некада биле резервисане за млађе генерације, данас, у свету модерних технологија, играју их сви, а љубитељи видео-игара кроз њих остварују оно што у стварном животу не би никада могли — возе брзе аутомобиле, лете на змајевима, пуцају из најразличитијег оружја“, објашњава Белопавловић.

И психотерапеут Зоран Миливојевић сматра да је добро што „Покемон го“ интегрише видео-игру у реални свет, и што играчи нису везани за компјутер већ се крећу. Међутим, како каже, игрица их доводи у разне ризичне ситуације — крећу се улицом не обраћајући пажњу на саобраћај, упадају на туђе поседе, а чак је и босанска организација „Посавина без мина“ замолила играче да покемоне не траже на минским пољима.

„Још не знамо тачно шта ће све ова игра донети, али претпостављам да ће бити пуно проблема и да ће доста људи да настрада, као што већ можемо видети када је ’селфи‘ у питању. Прошле године више људи је настрадало покушавајући да на неком опасном месту слика ’селфи‘ него од напада морског пса“, истиче Миливојевић и додаје да су игрице безопасне када их играмо умерено, релаксирају нас и не ометају редовне активности.

Он за Спутњик објашњава и зашто играње видео-игара може бити опасно као што су то болести зависности, и истиче да то посебно представља проблем код младих који су у развоју и чији мозак се тек формира.

„Све те игрице изазивају пораст неуротрансмитера допамина, јер играч преласком различитих нивоа током игре и освајањем различитих награда има осећај да је све бољи, успешнији, и због надражаја центара у мозгу осећа се задовољно и срећно. Зато то врло лако може да прерасте у зависност“, каже Миливојевић.

У том смислу, упозорава Миливојевић, родитељи би требало да деци ограниче време играња видео-игара. Сличан став има и психолог Жељко Машовић, који напомиње да проблем настаје када хоби прерасте у — опсесију.

„Постоје игрице које обузму човека до те мере да у Јапану имамо клинце које називају хикикомори, који скоро да и не излазе из своје собе ’гајећи‘ мале тролове на рачунарима, занемарујући храну, хидратацију и одмор. Има и примера старијих генерација толико зависних од видео-игара да напуштају послове у покушају да стварни живот замене виртуелним“, каже Машовић.

Када је реч о ујдурми око покемона, Машовић каже да није лоше то што ова игра изводи играче из куће, али напомиње да би они, као што јуре покемоне, могли да почну да јуре и људе, односно да се више друже.

„Мислим да је то заправо само нови ниво одвајања људи од онога што треба да буду — социјална бића“, категоричан је Машовић.

Сандра Черин

Извор: Спутњик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*