„Pokemon go“ — smrtonosno zabavna igra

0
© Sputnik/ Alexandr Kryazhev

Pretpostavljam da će biti puno problema sa ovom igrom i da će dosta ljudi da nastrada, kao što već možemo videti kada je „selfi“ u pitanju. Prošle godine više ljudi je nastradalo pokušavajući da na nekom opasnom mestu slikaju „selfi“, nego od napada morskog psa, kaže psihoterapeut Zoran Milivojević.

„Pokemon go“, nova igrica kompanije „Nintendo“, zaludela je čitav svet — za svega nekoliko nedelja, postala je pravi globalni fenomen. Smeštena u tzv. „proširenu stvarnost“, igrica podrazumeva korišćenje dži-pi-es mapiranja i kamere na mobilnim telefonima i tabletima, pomoću kojih se na različitim stvarnim lokacijama traže virtuelni pokemoni.

Gejmeri širom sveta postali su opsednuti potragom za pokemonima, a lov se neretko organizuje u grupama i dogovara na društvenim mrežama. Dosad rekord drži Sidnej, gde je pokemone zajedno hvatalo oko 2.000 ljudi, a da niko nije imun na novu „Nintendovu“ igru pokazuje podatak da ih i češki poslanici love u zgradi parlamenta.

Igra je potpuno zaludela i ljubitelje video-igara u Srbiji, a prošlog vikenda na desetine Beograđana krenulo je u potragu od Hrama Svetog Save. Gejming novinar Vladimir Belopavlović za Sputnjik objašnjava kako je „Pokemon go“ napravio revoluciju u svetu video-igara.

„Pokemoni su najveća franšiza u svetu video-igara pored ’Nintenda‘, postoje već 20 godina, i veliki broj generacija je rastao uz tu igru. Dugo nije bilo novih Pokemon igara, a ova je zaista unikatna jer se igra napolju, a ne u kući. Baš zato što mnogi provode vreme uz računar igrajući video-igre, ovo im je retka i jedinstvena prilika da izađu napolje i budu fizički aktivni“, kaže Belopavlović.

Prema njegovim rečima, srpski gejmeri smatraju da im ova igra čak i popravlja kondiciju jer loveći pokemone voze bicikl, hodaju i trče. Kako kaže, ovakvih igara zasad nema puno, pa budućnost gejminga upravo leži u igricama poput „Pokemon go“.

„Iako su igrice nekada bile rezervisane za mlađe generacije, danas, u svetu modernih tehnologija, igraju ih svi, a ljubitelji video-igara kroz njih ostvaruju ono što u stvarnom životu ne bi nikada mogli — voze brze automobile, lete na zmajevima, pucaju iz najrazličitijeg oružja“, objašnjava Belopavlović.

I psihoterapeut Zoran Milivojević smatra da je dobro što „Pokemon go“ integriše video-igru u realni svet, i što igrači nisu vezani za kompjuter već se kreću. Međutim, kako kaže, igrica ih dovodi u razne rizične situacije — kreću se ulicom ne obraćajući pažnju na saobraćaj, upadaju na tuđe posede, a čak je i bosanska organizacija „Posavina bez mina“ zamolila igrače da pokemone ne traže na minskim poljima.

„Još ne znamo tačno šta će sve ova igra doneti, ali pretpostavljam da će biti puno problema i da će dosta ljudi da nastrada, kao što već možemo videti kada je ’selfi‘ u pitanju. Prošle godine više ljudi je nastradalo pokušavajući da na nekom opasnom mestu slika ’selfi‘ nego od napada morskog psa“, ističe Milivojević i dodaje da su igrice bezopasne kada ih igramo umereno, relaksiraju nas i ne ometaju redovne aktivnosti.

On za Sputnjik objašnjava i zašto igranje video-igara može biti opasno kao što su to bolesti zavisnosti, i ističe da to posebno predstavlja problem kod mladih koji su u razvoju i čiji mozak se tek formira.

„Sve te igrice izazivaju porast neurotransmitera dopamina, jer igrač prelaskom različitih nivoa tokom igre i osvajanjem različitih nagrada ima osećaj da je sve bolji, uspešniji, i zbog nadražaja centara u mozgu oseća se zadovoljno i srećno. Zato to vrlo lako može da preraste u zavisnost“, kaže Milivojević.

U tom smislu, upozorava Milivojević, roditelji bi trebalo da deci ograniče vreme igranja video-igara. Sličan stav ima i psiholog Željko Mašović, koji napominje da problem nastaje kada hobi preraste u — opsesiju.

„Postoje igrice koje obuzmu čoveka do te mere da u Japanu imamo klince koje nazivaju hikikomori, koji skoro da i ne izlaze iz svoje sobe ’gajeći‘ male trolove na računarima, zanemarujući hranu, hidrataciju i odmor. Ima i primera starijih generacija toliko zavisnih od video-igara da napuštaju poslove u pokušaju da stvarni život zamene virtuelnim“, kaže Mašović.

Kada je reč o ujdurmi oko pokemona, Mašović kaže da nije loše to što ova igra izvodi igrače iz kuće, ali napominje da bi oni, kao što jure pokemone, mogli da počnu da jure i ljude, odnosno da se više druže.

„Mislim da je to zapravo samo novi nivo odvajanja ljudi od onoga što treba da budu — socijalna bića“, kategoričan je Mašović.

Sandra Čerin

Izvor: Sputnjik

POSTAVI ODGOVOR

*