Покољ у Бјеловцу 1992.

1

Покољ у Бјеловцу 1992. се десио пред зору 14. децембра 1992. године у селу Бјеловац, општина Братунац, у горњем Подрињу. На подручју Бјеловца заједно са околним српским селима Сикирић и Лозничка Ријека, муслиманске снаге су убиле најмање 109 Срба и том приликом спалиле 350 српских кућа. Сва покретна имовина, стока, храна и љетина је покрадена. Цијелокупно становништво је присиљено да бежи преко Дрине у Србију.

Село је неколико наредних мјесеци остало под контролом муслиманске Армије БиХ и потпуно пусто од локалног становништва док Војска Републике Српске није ослободила ова села. Муслиманске снаге БиХ су током 1992-1995 на подручију Сребренице и Братунца етнички очистили и уништили око 100 српских села.

За те злочине нико није кажњен. Судско веће Хашког Трибунала је 2008. године ослободило крвника Насера Орића, комаданта 28. дивизије муслиманске Армије БиХ. Симбол страдања покоља у Бјеловцу је Брано Вучетић, коме су тог дана убијени отац и старији брат, а мајка три месеца раније мајка. Он сам је провео у муслиманском логору за Србе скоро 2 мјесеца.

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке „Исламске декларације“. Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговинису досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације „Зелене беретке“ и „Патриотске Лиге БиХ“. У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници „Зелених беретки“, које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла…). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Сребреници

Братуначко гробље 1992. године

Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Србијом, поред ријеке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач. Сребреница је старо насље, а први трагови људске цивилизације овде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. вијека. Српски деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.

Турци у ове крајеве долазе у 16. веку и доносе ислам као религију, градећи џамије. Тако је остало све до 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Српска краљевска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје део Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину. У Другом свјетском рату, Сребреница потпада под НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).

Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине. Све до марта 1992. године, баш никаквих међунационалних сукоба и проблема није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са обе стране и уважавања. Први пут су се у априлу 1992. осјетили „вјетрови“ који нису стизали са Дрине, већ од Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видило се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, уместо ветрова, доносили су људи. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили делатност” својих стража, чак и око српских кућа.

Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.

Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих. У Бјеловцу према попису становништва 1991. било је 300 становника, од тога 82% Срба, а 7% муслимана.

ЗЛОЧИН
Муслиманске снаге Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића су пред зору 14. децембра 1992. извршиле организовани напад на српска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека, која се налазе на лијевој обали ријеке Дрине. Према сведочењима преживјелих свједока, пред зору у Бјеловац је упао велики број муслиманских војника из правца реке Дрине, што није нико очекивао, који су убијали затечене Србе на кућним праговима. Многи становници села су се пробудили када су чули пуцњаву и видели да куће у селу горе. Борци Насера Орића су овом приликом убиле Србе, међу којима су били деце и жена. Трећина становника села је убијена за мање од два сата.

Најмлађа жртва покоља је био Слободан Петровић који је имао 15 година, а најстарија Достана Матић (80) и Злата Јовановић (81). Достана Матић и Злата Јовановић су убијене на кућном прагу.

Када је због пуцњаве из ватреног оружја и пламена запаљених кућа напад на село постао очигледан, способно становништво је почело да се брани, те је дошло до пуцњаве током одбране кућа појединих становника села.

Мањи дио становника је покушао да се пробије према ријеци Дрини и да се у чамцима пребаци у Републику Србију. Збјегове су дочекале муслимански војници у засједи, тако су многи Срби су убијени у покушају да се спасу сигурне смрти. Муслиманске снаге су преживјело српско становништво зароболи и одвели у логоре у Сребреницу. Најмлађи који су одведени у логор у Сребреницу су били Немања Филиповић, који је имао седам месеци и његова сестра Оливера Филиповић, која је имала три године. Одведен је и дјечак Брано Вучетић, који је тада имао 9 година изгубио је целу породицу, а у затвору је био мучен 56 дана. Брани Вучетићу је тај дан погинуо отац Радован и брат Миленко, а мајка Радојка је убијена 3 месеца раније од муслимана. Сви заробљени су злостављани у логору, а након два мјесеца су размењени за заробљене припаднике Армије БиХ, у Скеланима.

ИМЕНА ЖРТАВА

У Бјеловцу су 14. децембра 1992. убијене следеће особе српске националности:

(РБ, Презиме, Име оца, Име, Год. рођења)

  1. Богичевић (Миленко) Златан, 1975;
  2. Цвијић (Илија) Миодраг, 1972;
  3. Деспотовић (Витомира) Слободан;
  4. Филиповић (Неђо) Стево, 1951;
  5. Илић (Илија) Милисав, 1957;
  6. Илић (Мићо) Милун, 1939;
  7. Јовановић (Милош) Злата, 1911;
  8. Јовановић (Милисав) Раденка, 1974;
  9. Лукић (Радивоје) Вида, 1933;
  10. Маринчевић Мирослав, 1965;
  11. Матић Достана, 1912.
  12. Матић (Илија) Радивоје, 1937.
  13. Матић (Радивоје) Гордана, 1967.
  14. Матић (Радивоје) Снежана, 1965;
  15. Миладиновић (Петко) Мирко, 1971.
  16. Миладиновић (Петко) Чедо, 1975;
  17. Милутиновић (Чедо) Славко, 1963;
  18. Недељковић (Ратко) Слободан, 1970;
  19. Петровић (Крсто) Мирко,1920;
  20. Петровић (Милан) Мирко, 1972;
  21. Савић (Остоја) Митар, 1954;
  22. Танасић (Сретен) Радован, 1923;
  23. Томић (Жико) Рајко, 1955;
  24. Тошић (Живорад) Милорад, 1972;
  25. Тришић (Томислав) Зоран, 1968;
  26. Матић (Никодин) Десимир, 1928.
  27. Вучетић (Радован) Миленко, 1975,
  28. Вучетић (Саво) Радован, 1943,
  29. Петровић (Иван) Младен, 1971,

 

НАЛОГОДАВЦИ И ОРГАНИЗАТОРИ

Преживјели свједоци овог монструозног злочина, Славка Матић и Славољуб Ранкић су током покоља као командујуће препознали Насера Орића, Зулфу Турсуновића, Ибрахима Манђића и друге муслиманске војнике Армије БиХ.

  1. Насер (Џемал) Орић, 1967, Поточари;
  2. Зулфо (Салко) Турсуновић, 1931, Сућеска;
  3. Ибрахим Манђића из Поточара,

ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

  1. Алија (Мујо)  Ибрић-Курта, 1947. Пирићи;
  2. Хидан (Авдо) Салиховић, 1968. Биљача;
  3. Хасановић (Едхем) Рифет, 1970. Пирићи;
  4. Бесим (Авдо) Салиховић, 1957. Биљача;
  5. Синановић (Рахман) Решид, 1949. Пирићи;
  6. Зукић (Салих) Садик,
  7. Ахметовић Харис-Хари из Братунца;
  8. Бегзадић (Алија) Хајрудин,
  9. Бегзадић Салко из Сикирића;
  10. Бегзадић (Шахман) Мехмедалија, 1955. Пирићи;
  11. Каменица (Идриз) Џемаил из Јаглића;
  12. Каменица (Идриз) Рамиз из Јаглића;
  13. Каменица (Идриз) Муниб из Јаглића;
  14. Киверић (Ибиш) Есма, 1951. Бјеловац;
  15. Малагић (Хилмо) Хајрудин, 1945. Осмаче;
  16. Салиховић (Едхем) Мидхат,
  17. Салиховић (Авдо) Адил;
  18. Синановић (Сафет) Зијад, 1969. Пирићи;
  19. Салиховић (Рамо) Едхем, 1945. Биљача;
  20. Салиховић (Едхем) Фикрет, 1970. Биљача;
  21. Хасановић (Мујо) Мирзет, 1971. Сасе;
  22. Синановић (Рахман) Муриз, 1963. Лозница;
  23. Салиховић Рифет из Братунца;
  24. Зукић Мулија из Лознице;
  25. Даутбашић Рифет из Бјеловца;
  26. Салиховић Ремзија из Пирића;
  27. Даутбашић (Рифет) Хасан
  28. Синановић (Мехмед) Сенада-Беба из Братунца;
  29. Рамо (Омер) Омеровић, 1946. Сикирић;
  30. Малагић ( Мујо) Мирсад из Лознице;
  31. Малагић Мујо из Братунца;
  32. Синановић (Сафет) Неџад,
  33. Бектић (Омер) Шабан, 1949. Јошева;
  34. Синановић (Сафет) Џевад, 1961. Пирићи;
  35. Синановић (Сафет) Сенад, 1956. Пирићи;
  36. Синановић Шухра из Бјеловца;
  37. Мукић Нисвет из Братунца;
  38. Омеровић (Бајро) Сафет-Миш из Вољавице;
  39. Хасановић (Едхем) Сабахудин, 1968. Пирићи;
  40. Хасановић (Едхем) Шабан, 1958. Пирићи;
  41. Јусић Кадрија, 1960. Вољавица;
  42. Мехмедовић (Мустафа) Кемал-Кемо, 1962. Пале;
  43. Отановић Бахрија) Мидхат-Мијач, 1961. Сребреница;
  44. Хасановић (Едхем) Бахрудин-Бјелац из Пирића;
  45. Омеровић Мујо из Каменице-Зворник;
  46. Хасановић (Едхем) Мевлудин-Кико, 1963. Пирићи,
  47. НН војници 28. дивизије муслиманске Армије БиХ.

СВЕДОЧЕЊЕ

Крсто Ранкић из Бјеловца, преживели свједок овог узжасног злочина, коме је чак и син убијен каже сљедеће:
– „Из снa су нaс пробудили пуцњaвa и jaкe дeтонaциje. Ниje још било свaнило кaд су муслимaнски војници упaли у сeло до зуба наоружани. Нeки мјeштaни су одмaх убиjeни. Погинуо ми je осaмнaeстогодишњи син Груjицa и jош много члaновa ширe породицe. Свaки трeћи стaновник Бjeловцa тог кобног дaнa убиjeн или рaњeн. Прави помор!
Видио сaм групу муслиманских војника у црним униформaмa… Они су мaсaкрирaли и одсјeцaли глaвe убиjeним Србима. Кaдa смо нaкон двa дaнa сaкупљaли лeшeвe нeкe мaсaкрирaнe комшиje нисмо могли прeпознaти, a троjици су одсјeкли глaвe и однијeли у Срeбрeницу. У Сребреници су одоводили и оне које су живе ухватили“

Радојка Филиповић је тог кобног дана изгубила своје рођаке:
– „Тај дан су муслимански војници убили мог мужa Дрaгaнa и свeкрa Дрaгољубa, a у зaробљeништво у Срeбрeницу су одвeдeли моју свeкрву, моју jeтрву и њeно двоje дјeцe. Већина погинулих Срба тај дан су били ненаоружани цивили.“

Славка Матић, тог 14. децембра 1992. изгубила мужа и двоје деце. Каже следеће:
– „Муслимански војници су убили мог мужа Радивоја и две ћерке: Сњежану и Гордану, на кућном прагу. Кућа нам је опљачкана и спаљена. Моје комшије, све старија лица, су убијане на кућном прагу. Пуно их је одведено у логоре у Сребреницу. Они који су хтјели пребјећи преко Дрине чамцима у Србију, нису успјели, јер су их муслимански војници чекали у засједи, пуцајући из снајпера на цивиле.“

Дрaгaн Цвjeтиновић, коjи je током рaтa био возaч сaнитeтa, сeћa сe дa je тог дaнa три путa сaнитeтским кaмионом из Бjeловцa довозио рaњeнe и мртвe у брaтунaчки Дом здрaвљa, док и он сам ниje рaњeн.
– „Отворилa сe жeстокa цjeлоднeвнa борбa и jeдно сaнитeтско возило су ми муслини изрeшeтaли и уништили, a кaдa сaм трeћи пут извлaчио рaњeнe и погинулe и сaм сaм рaњeн и зaдржaн нa лиjeчeњу. Дaн био хлaдaн и мaгловит па су риjeтки мјештани због магле успjeли нeкaко сaкрити и прeживjeти, a свa наша имовинa je опљaчкaнa и попaљeнa. Хиљaдe муслиманских воjникa и цивилa je упaло у сeло и пљaчкaло“.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

За овај злочин у Бјеловцу, као и оне друге злочине у горњем Подрињу, које су починили муслимански војници Армије Босне и Херцеговине током рата 1992-1995, нико није одговарао. Две недеље након овог злочина Тужилаштву Републике Српске у Зворнику је достављена документација и изјаве сведока, фотографије на којима се јасно виде ужаси муслиманске војске. Сви ти докази су прослијеђени и Хашком Трибуналу, током суђења Насеру Орићу 2003-2008, али Хашки Суд није те доказе узео у обзир.

У Тужилаштву БиХ постоји више од 700 доказних материјала о злочинима над Србима у Бјеловцу 14.12.1992. али Тужилаштво БиХ до сада није подигло ниједну оптужницу против осумњичених. Увек се правдају да су истраге „још у току“.

Да се не заборави и не понови!

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*