ПОЛИТИЧКИ КАМЕЛЕОН: Ердоганов преображај

0

Реџеп Тајип Ердоган се током свог политичког живота више пута мењао. Победа на изборима у недељу (24.6.) могла би да запечати његов развој ка аутократи. Ипак, он је почео као реформатор – а онда се осетио увређеним.

Турски председник међу критичарима важи за хладнокрвног аутократу. По њима је он шеф државе који одлучно јача своју моћ, противнике назива терористима и шаље их у затвор. Али када је 2003. године изабран за премијера, Ердоган је имао сасвим другачији имиџ. Тада је важио за реформатора и велику наду.

Одмах након изборне победе земљу је почео да приближава Европској унији. Сузбијао је корупцију, укинуо смртну казну, јачао грађанска права и аутономна права Курда и модернизовао привреду. У једном интервјуу за магазин „Шпигел“ види се колико је одлучно следио циљ да Турску уведе у ЕУ:

„Једини преговарачки циљ који ми прихватамо је пуноправно чланство. Турска је на путу да постане чланица ЕУ – и тај пут је неповратан“. (октобар, 2004. године, „Шпигел“)

Али нису сви били задовољни том одушевљеношћу Европском унијом. Већ тада су скептичари у западној Европи говорили о политичком вуку у јагњећој кожи. На крају крајева, Ердоган је искористио реформе како би смањио моћ старих секуларних елита. Да ли је његов пријатељски став према ЕУ био само вешт маневар? Да ли је Ердоган заправо следио исламистичку агенду? То барем потврђује једна изјава из времена када је био градоначелник Истанбула:

„Демократија је само воз у који треба да ускочимо док не стигнемо до циља. Џамије су наше касарне, минарети наши бајонети, куполе наши шлемови, а верници наша војска.“ (1997. година, лист Хуријет)

Због те изјаве, у време када је био градоначелник Истанбула, Ердоган је 1999. године осуђен на десет месеци затвора. Из затвора је изашао потпуно другачији, преобразивши се у проевропског реформатора. Посебно је Немачка, у време црвено-зелене владе под канцеларом Герхардом Шредером (СПД), подржавала Ердогана и његов курс.

Наследница Ангела Меркел, са друге стране, се залагала за такозвано привилеговано партнерство. Преговори о прикључењу ЕУ су се развукли након 2005. године, зато што су их успорили Немачка и Француска – па су тако каскале и реформе у Турској.

Последица тога је била да се Ердоган све више окретао суседним земљама и да све више води „нео-османску“ спољну политику. Културне корене Османског царства је поново требало неговати, бивша државна територија је означена као турска зона утицаја. Истовремено је требало одржавати везе са Западом и Европом. Као што се види у интервјуу за лист „Хановерше алгемајне цајтунг“, себе је од тада видео као посредника између светова:

„Ради се о нашем стратешком циљу „нула проблема са комшијама“ и притом смо преузели водећу улогу у регионалној интеграцији.“ (2011. године, Хановерше алгемајне цајтунг)

За време „Арапског пролећа“ указала се прилика да у Сирији, Тунису и Египту у пракси спроведе своју „политику нула-проблема“. Турска влада стала је на страну демонстраната, пропагирајући турски модел, који, према Ердогану, омогућује спој ислама и демократије. Али та политика је остала без успеха, Турска није успоставила нове савезе. Ердоган је затим заоштрио реторику и концентрисао се на циљ што је могуће снажније националне државе – у односу на иностранство.

„Сви који споља желе да уђу у исламски свет, воле нафту, злато и дијаманте, воле јефтину радну снагу и воле раздор и свађу. Верујте ми, они нас не воле. Они изгледају као пријатељи, али желе да нас виде мртве.“ (новембар 2014. године, Хуријет)

И у Немачкој се све више осећао Ердоганов национализам. Јаким изјавама и наступима он већ годинама настоји на своју страну да придобије немачке Турке.

„Зову вас гастарбајтери, странци, немачки Турци. Али без обзира како вас зову: ви сте моји држављани, ви сте моји људи.“ (фебруар 2011. године, Шпигел)

Ердоган не пропушта ни једну прилику за напад на наводне непријатеље Турске. Нарочито се завадио са немачком владом. Више немачких држављана је било ухапшено. На то долазе и испади у правцу Берлина. У време кампање за референдум о изменама устава, пре годину дана, неколико немачких општина је забранило наступе турских министара. Ердоган је био бесан:

„Не желимо више да видимо нацистички свет. Ни ваша фашистичка дела. Мислили смо да је та ера прошла, али очигледно није.“ (март 2017 године, Дојче веле)

Уколико Ердоган сада победи на изборима, могао би, потпомогнут председничким уставом, даље да слаби демократију и владавину права – и још више се удаљава од ЕУ. Европску унију је већ често нападао да је наводни „хришћански клуб“. У интервјуу за ББЦ се јасно види колико је лично повређен:

„Након што сам изабран за премијера, на самиту ЕУ је речено: Турска спроводи тиху револуцију. Данас нас више не зову на самите.“ (јул 2017. године, ББЦ)

Али Ердоган је познат по свом прагматизму. Ко му је пријатељ, а ко непријатељ, то се мења у зависности од ситуације у свету и расположења. Посматрачи зато сматрају да је могуће да се од Ердогана чују и помирљивији тонови према Европи. На крају крајева, његова моћ би била осигурана изборном победом, па неће морати толико да се бави национализмом и поларизацијом. То би онда био још један заокрет на политичком путу Реџепа Тајипа Ердогана.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*