Понижавања великих српских војсковођа

Узлети и страдалаштва славних војвода Радомира Путника и Петра Бојовића. Судбине војника чији су животи повезани са историјом Србије. Путник сазнао од благајника да је смењен. Бојовић таљигама пребачен на Ново гробље

0

КРФ, децембар 1915. године по старом календару. Српска влада на челу са Николом Пашићем и престолонаследником Александром Карађорђевићем је неумољива. У насталој атмосфери међусобног оптуживања ко је крив за трагични исход ратовања и Албанску голготу, да би се прикрило неразумно одбијање Лондонског уговора и посвећеност стварања заједничке државе троименог народа, сва одговорност је пребачена на војну команду. Наравно, на челу са начелником штаба Врховне команде, војводом Радомиром Путником.

Човек који је дванаест и по година био министар војске и начелник Главног генералштаба, потом штаба Врховне команде, творац новог устројства војске, стратег победа у балканским ратовима и понижавајућег пораза Аустроугарске армије, био је смењен. А како то међу Србима бива, војвода ће за смену сазнати од војног благајника, када је добио плату без додатка који следује начелнику штаба.

Један војсковођа симболичног презимена Путник, отпутовао је у историју. На његово место доћи ће Петар Бојовић, који ће наредне две године опорављати војску и водити је у пресудном пробоју Солунског фронта. То ће бити последњи сусрет двојице војника чији су животи и остварења дубоко повезани са историјом Србије на прелому двају векова, као и свему што је претходило у деценији пред избијање Великог рата. Обојица се нису определили за војнички позив из жеље за авантурама, већ из дубоког осећања да само војници могу да остваре достојанствен живот свом народу.

Иако нису били вршњаци дуго су и предано сарађивали. Први, онај старији, Путник, је рођен, а други ће завршити свој живот у јануару. Та чињеница поново ће их ових дана спојити у појединим медијима који ће подсетити на њих.

ПУТНИК је био старији десетак година. Рођен је у Крагујевцу 12, односно 24. јануара 1847. године. Готово сви војни историчари и његови биографи се слажу у оцени да је био најзначајнија и најтрагичнија фигура међу српским војводама, који ће из једног пораза и једне недоличне смене ући у легенду.

Баш онако како је његов прадеда Арсеније, предвођен имењаком Чарнојевићем, са Косова кренуо у Велику сеобу пут Панонске низије. Педантни Угари пописујући досељенике који су пристигли у Белу Цркву, уз име његовог претка дописали су презиме Путник, јер је он себе назвао „путником у непознатом правцу“.

Краљ Петар и војвода Путник у Прилепу 1912.

Војну академију је уписао 1861. Завршио је као осми у класи. Војевање је започео 1876. године у рату с Турцима и ниједан га рат више неће мимоићи. Није се повијао пред властодршцима. То ће осетити и краљ Милан Обреновић када је од Путника, који је био председник испитне комисије, тражио да један његов миљеник положи мајорски испит. Добио је одговор:

„Положиће ако буде знао!“

Официр није знао и није положио. И краљ га је пензионисао… После Мајског преврата и доласка на престо краља Петра I Карађорђевића, постаје начелник Генералштаба.

Кад је почетком новембра 1906. потписан уговор са Французима за куповину 180 пољских, 36 брдских и осам коњичких топова, фабрика је Путнику хтела да поклони револвер. Он је одмахнуо руком и рекао:

„Нећу да ме после неко пита зашто је Шнајдер мени дао револвер.“

НАПАД Аустроугарске на Србију затиче војводу Путника у аустријској бањи Глајхенберг где је био на лечењу. Све дилеме зашто су га бечке власти пустиле да се врати у Србију развејао је Конрад фон Хецендорф, начелник Генералштаба Аустроугарске војске: „Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник него један од млађих генерала школован у Француској.“

Умро је 17. маја 1917. године у Ници. Ковчег с његовим посмртним остацима остављен је у прозору цркве на Руском гробљу. И ту је стајао годинама. Тек када су двојица француских генерала поручила: „Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо“, после више од девет година од његове смрти, сахрањен је 7. децембра 1926. на Новом гробљу.

Танана нит која прати судбине двојице војвода и слична је судбини њихових породица које су теране са својих огњишта ратовима и глађу. Путников наследник на месту начелника Генералштаба Петар Бојовић рођен је 4, односно 16. јула 1858. у селу Мишевићи код Нове Вароши. Његов отац се доселио из Васојевића, из села Бојовића код Андријевице. С пролећа 1867. године они из Старе Србије прелазе у село Радаљево код Ивањице.

БОЈОВИЋ је гимназију завршио у Београду са одличним успехом. По завршетку гимназије, у октобру 1875. уписује Артиљеријску школу, коју је завршио као први у класи.

Петар Бојовић је учествовао у шест ратова и одликован је са 26 српских и југословенских, као и 16 руских, француских и британских одликовања. Под његовом командом успешно је изведена Сремска операција у којој је Прва армија прешла Саву и продрла у Срем. У овој операцији је рањен. У јесен 1915. године спречио је продор Бугара на Косово, чиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.

Бојовић је као начелник Штаба Врховне команде руководио повлачењем кроз Албанију и он је изабрао локацију на Крфу на коју се склонила српска војска. Командовао је српском офанзивом на Кајмакчалану, где је српска војска поразила бугарске јединице у кључној и предсудној бици за окончање Великог рата. Због сукоба са француским генералом Гијомом, подноси оставку на место начелника Штаба Врховне команде и поново преузима команду над Првом армијом са којом 1. новембра 1918. године улази у Београд. По пробоју Солунског фронта унапређен је у војводу и био је последњи официр коме је тај чин додељен.

Био је врстан познавалац стратешке употребе коњице и ваљда први официр који је осетио значај авијације у ратним вихорима. Захваљујући њему је у опсади Скадра први пут полетео један авион са ратним задатком.

У НОВОЈ држави био је кратко начелник Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Одбија да буде министар, рекавши да је он само војник, и одлази у пензију крајем 1921. године. За разлику од Хрвата који су се борили у редовима Аустроугарске војске које је краљ Александар тетошио, војвода Бојовић је потонуо у заборав. У пензији је провео 20 година, мирно и повучено дочекавши почетак Другог светског рата.

О личном животу поручника Петра Бојовића у његовом официрском досијеу остали су подаци о једној казни и две веридбе. Средином 1882. године кажњен је са десет дана затвора, зато што је у кафану ушао кроз прозор. Постоје и два министарска одобрења за женидбу, што говори о његовој склоности према женама. Као генералштабни мајор Петар Бојовић је у Крагујевцу упознао Милеву Јовановић, кћерку трговца Николе Јовановића. Венчали су се 4. јуна 1893. у Саборној цркви у Крагујевцу. Са њом је имао шесторо деце, четири сина и две ћерке.

После војног пуча 27. марта 1941. године, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла 1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора Војске Југославије.

ЗНАЈУЋИ шта војвода Бојовић значи за српски народ, одмах по доласку Немаца у Београд, Франц Нојхаузен, Хитлеров лични опуномоћеник за Србију, нуди му сарадњу са снагама Рајха.Војвода је немачком изасланику одговорио:

„Господине, Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, док окупација траје, војском не могу са Вама сарађивати.“

Почетком децембра 1942. године војвода Бојовић успева да упути писмо Дражи Михаиловићу у коме му шаље „очински поздрав и војничку заповест: Напред у победу, за краља и отаџбину“.

Готово цео рат провешће у кућној изолацији. Долазак ослободилаца у Београд донеће и највеће понижење великом војсковођи. Група партизана упала је у његову кућу у Трнској улици на Врачару. Када су видели његову свечану униформу и шапку, уместо да се поклоне и одају почаст војнику који је крварио и за њихову слободу, младићи са петокракама на војничким капама искали су бес на деведесетогодишњаку.

Од повреда задобијених од овог батинања војвода је преминуо 20. јануара 1945. године. Сахрањен је без икаквих почасти, а његови земни остаци пребачени су таљигма на Ново гробље. Савременици сведоче да је на Радио Београду објављена вест да ће свако ко дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен.

ПЛАНИНА У КАНАДИ НОСИ ПУТНИКОВО ИМЕ

Мало је познато да је у Канади једна планина, по завршетку Првог светског рата, добила име по војводи Путнику. У подножју планине налази се спомен-плоча, на енглеском језику, на којој пише:

„Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847-1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914-1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства.“

Иван МИЛАДИНОВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*