Породица амбасадора Роловића: Спомеником Барешићу опет убијају Владимира

0

Породица амбасадора о подизању обележја његовом убици у Драгама код Пакоштана. Супруга Бранислава: Због депеше о усташама сумњао да ће га опозвати. Ћерка Жана: Брине што су церемонији присуствовали и хрватски министри
ШТА да вам кажем? Изненађена нисам. Нимало! Али, вест ме јесте растужила. Немоћна сам, нажалост, да било шта променим. Остаје ми само велика забринутост, јер је тај споменик у Драгама код Пакоштана наставак свега што се дешава и у Хрватској и у целом свету.

Овако је Бранислава Роловић (89) за „Новости“ прокоментарисала подизање споменика Миру Барешићу, усташком терористи који је 7. априла 1971. године у Стокхолму убио њеног супруга Владимира Роловића, амбасадора Југославије у Шведској. Каже и да ју је објављивање вести о споменику онеспокојило.

– Антифашизам је темељ Европске уније – наставља наша саговорница. – Сви европски званичници осуђују фашизам. То су дивне речи, али дела можемо да видимо и у комшилуку и у Европи и свету. Зато и јесам уплашена, бринем шта све може да се догоди и с чиме се све ово може завршити. А, наша породица је унесрећена пре 45 година. Убиство мог супруга је пре свега наша породична трагедија. Показало се, међутим, да је било и увод у све што се касније догађало у Југославији.

О подизању споменика терористи који им је пре четири и по деценије убио оца, исто мисле и Жана Роловић Николић и Предраг Роловић.

– Спомеником Барешићу поново су убили нашег оца – каже Жана Роловић. – Али, његовим подизањем апсолутно нисмо изненађени. Заправо нико у породици није био затечен. Јер, то је само још једна у низу узнемиравајућих вести које у последње време стижу из Хрватске. Највише, у ствари, забрињава то што су откривању споменика присуствовали Томпсон и неки хрватски министри.

– Ја, ипак, нисам веровао да могу отићи тако далеко. Да ће Миру Барешићу подићи споменик – додаје Предраг Роловић.

Породицу амбасадора Роловића, како су нам рекли, данас највише мучи то што случај његовог убиства није расветљен до краја. Што је, на неки начин, заташкан. О трагичном догађају из априла 1971. године, кажу, никада нису говорили за новине.

– Тата је у Стокхолму био амбасадор свега пет месеци – прича Жана Роловић. – Био је омиљен међу Југословенима који су били на привременом раду у Шведској. Често је одлазио на приредбе које су приређивали у југословенским клубовима.

Током тих дружења је, како прича Жана Роловић, сазнао и за друге, „теже“ активности младих Хрвата.

– Тата је, неколико недеља пре убиства, послао службену депешу Савезном секретаријату иностраних послова, баш о активностима усташке емиграције – наставља наша саговорница. – Ту депешу сам лично видела у нашој резиденцији. Случајно, док сам у очевој торби тражила наше новине. Била је откуцана на папиру А4 формата, на две и по или три стране. По маргинама је имала и неколико руком написаних очевих забелешки. И знамо да је послата и како смо сазнали у ССИП уписана под бројем 154. У њој је било прецизно написано да је усташка емиграција организована, јака, да је добро финансирана. Депеша је, међутим, после очевог убиства склоњена. Жеља наше породице сада је да се тај документ пронађе и после 45 година отвори и обелодани.

Да је депеша послата у ССИП, али да јој се убрзо после убиства њеног супруга губи сваки траг, потврђује и Бранислава Роловић.

– Неспорно је да је због садржине узбуркала руководство Југославије – прича Бранка Роловић. – Владимир ми је, десетак дана пре убиства рекао да је позван да половином априла дође у Београд на консултације и додао: „Можда будем опозван“. На те његове речи само сам склопила руке и рекла: „Дај боже да одемо одавде“. У Шведској нисам била спокојна. Нешто сам предосећала, нарочито после отмице наших у конзулату у Гетеборгу.

„Тежину“ депеше Бранислава Роловић је, како каже, схватила тек по смрти супруга Владимира, када јој је један његов колега амбасадор рекао: „Брано, нисам кукавица, али никада не бих био толико храбар да као Влада ССИП-у пошаљем такву депешу“.

– Зато и желимо да се она пронађе и отвори – кажу Роловићи.

ЋУТЊА У ССИП

ПОСЛЕ убиства вратила сам се са ковчегом и децом у Београд – каже госпођа Роловић. – Нико никада из ССИП није од мене тражио било какву изјаву о дану убиства. Нису чак узели изјаву ни од његове секретарице Мире Штемпихар, која је такође била тешко рањена. Само сам, неколико месеци после Владиног убиства, Миру када се опоравила замолила да ми због мене и деце напише шта се тачно тог дана догодило. И она је то урадила, а ту њену откуцану „изјаву“ и дан-данас чувам.

ЗНАЛИ СВАКИ ЊЕГОВ КОРАК

ГОСПОЂА Бранка Роловић нерадо и тешко прича о дану када је пре 45 година њен супруг убијен.

– Ћерка и ја смо у то време биле са Владом у Стокхолму, а Пеђа је због студија остао у Београду – прича Бранка Роловић. – Сама амбасада била је на незгодном месту, на петом спрату стамбене зграде, између два приватна стана. Ти људи су га сигурно пратили, знали су сваки његов корак. Чак су и два пута пре него што су га убили, долазили у просторије амбасаде, наводно да продуже пасоше. Знали су и да Владо иде лифтом на посао па су тог јутра оставили отворен лифт да би он ишао пешке, да би се уморио да им не би пружао отпор..

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*