Породица Данила Лазовића: Наш племенити отац…

Јелена Новаковић, кћи легендарног глумца, о успоменама на тату и детињство. Породичну "ватру" Лазовића данас чувају супруга Бранка и четворо деце. Тата никада није гледао своје филмове и серије

0

ФЕСТИВАЛ „Дани Данила Лазовића“, који се последње четири године одржава у Прибоју, као и репризиране серије и филмови на малим екранима, често нас подсете на прерано отишлог (и неправедно заборављеног) глумачког великана. Лирски танан, епски надмоћан, па и бескрајно шармантан у свим комичним валерима – Данило Лазовић суверено је владао сценом. У широкој палети позоришних ликова публика памти његовог Владику Данила, Рогозина, Јулија Цезара, Агамемнона, док је код оне најбројније, телевизијске, посебно остао у сећању као понекад робусни, понекад добродушни Шћепан Шћекић.

Прошла је деценија од Данилове смрти. Најстарија кћи Јелена (34) и ангажманом на прибојском фестивалу чува успомену на оца. Данас је фармацеут, брат Вук (28) рукоменташ у Бундеслиги, сестра Милена (28) завршава психологију, а најмлађи Милош (22) с мамом Бранком води продавницу мешовите робе на Авали. И баш као што се зове једна од Павићевих серија у којој је играо, њих петоро били су и остали Данилово „породично благо“…

– Тата је рођен у Бродареву. У Прибоју је завршио основну и средњу школу, ту је и почео да се бави рецитовањем – прича за „Новости“ кћи Јелена Новаковић. – Тако је и ушао у свет глуме. У Београд је дошао да студира књижевност, али је уписао ФДУ и то „из прве“, у класи професора Миње Дедића. Генерално, мало је причао о својој професији. Никада није гледао своје филмове и серије, тврдећи да је гордост најгора људска особина… У детињству сам повремено одлазила у позориште, у гардеробу сам радо волела да завирим. Имала сам само шест година када сам гледала „Клаустрофобичну комедију“ и „Настасју Филиповну“. Ипак, свој посао није мистификовао, представљао га је као сваки други: неко поправља ауто, он иде да глуми.

Супруга Бранка, син Вук, ћерке Јелена и Милена, некада

Тако, деца нису ни имала утисак да је отац популарна личност. Рано је престао да иде у позоришни бифе, радије је седео са обичним људима и породицом, с којом се 1996. године преселио на Авалу:

– Нерадо је давао аутограме, али их није одбијао. Уз обавезни цветић, написао би посвету. Временом је смањивао број представа на текућем репертоару, па иако је био првак Драме Народног позоришта, напустио је ангажман 2000. године. У то доба дуго су се спремале представе, а кратко одржавале. Било је време кризе и Данило је пожелео да више времена проводи с породицом. Снимао је Павићеве серије, али је највише изводио монодраму „Данило Лазовић против Шћепана Шћекића“, широм Србије и Црне Горе. Понекад и по три пута дневно…

Мада је играо Црногорце небројено пута („Лаф у срцу“, „Игмански марш“, „Одлазак ратника, повратак маршала“, „Срећни људи“), Данило није Црногорац:

– Занимљиво је да сви мисле да јесте, пошто их је одлично глумио. За Владику Данила у „Горском вијенцу“ Љиљана Благојевић ми је рекла да је први и једини пут у театру видела да глумац говори а цела сала за њим понавља стихове.

У његовом „црногорском“ опусу, Шћекић је свакако најпопуларнији, али:

– Приватно му је био веома далек. Играо је Шћепана као пародију на свог стрица Душана. Од свих Павићевих ликова, мислим да му је најближи Богољуб Гагић Черчил у „Породичном благу“. У понеке реплике убацивао је и сопствене узречице. Као и Гагић, био је радан и простодушан, а породицу је увек стављао на прво место.

И ван глумачких кругова „приповедало се“ о његовој неизмерној љубави према супрузи Бранки, која је од почетка блистала непромењеним сјајем:

– Мама и тата упознали су се на Златару 1976. године. Он је са својом класом на тамошњој смотри говорио стихове, а она је с фолклором стигла са Цетиња да учествује у програму. Данило је седео у башти хотела, док су тек пристигле Цетињанке излазиле из аутобуса. Обратио се Нади Блам: „Је л` видиш ону девојку? То ће ми бити жена“. Упознали су се – и то је било све. Остали су у контакту (мама је у Подгорици у то време студирала права), а почели да се забављају тек пет година касније. Убрзо су се венчали. Дуго сам била јединица. После рођења брата Вука и очеве посете Хиландару, променили су се Данилови приоритети. Схватио је да су деца значајније од свега осталог што може да остави за собом.

Као отац, сведочи Јелена, био је строг и правичан. Понекад и „тврд“, желећи да их што раније припреми за живот:

– Ми, деца, нисмо имали луксуз размажености. За све што урадимо, постојала је награда и казна. Понекад нам је давао и бесмислене задатке, само да не бисмо били докони. Тврдио је, и за децу и за одрасле, да је најгоре што може да им се деси – вишак времена… На Авалу смо отишли кад сам имала четрнаест година. Већ се родило и остало троје деце. Татин главни мотив био је да нас склони из града и са асфалта. Да одрастамо у природи и чим отворимо очи изађемо у зеленило, на ливаду. Моја тетка, татина сестра, рано је остала удовица. И данас живи у Прибоју, а њено троје деце (које никада од нас није одвајао), како су уписивали средњу школу у Београду, тако су долазили да живе на Авали. Били смо и остали једна породица.

Сво седморо имало је исте задатке и обавезе. Да помаже у одржавању куће и окућнице, као и у свим другим Даниловим подухватима:

– Морало је да се зна ко шта ради и ко се за шта пита. Радили смо у пилани, башти, чували овце. У почетку их је било 20, да би стадо нарасло на 170 оваца после татине смрти. Када је 2000. године основао Бањалучки летњи фестивал, ја сам као „оперативни секретар“ радила с њим. Уз физичке послове сви смо, подједнако и под будним очевим оком, морали и духовно да се уздижемо. Вук је једно време провео служећи у Дечанима, Милена и Милош ишли су на веронауку. Пре сваког ручка, заједно смо изговарали молитву. Увече би Милена рецитовала лирску, а Милош епску поезију.

Кад им се једном покварио телевизор, Данило није хтео да га поправи десет месеци – да би више разговарали. Нису имали дечје каприце, нису за њих ни знали. Веровали су му. Јелена додаје и да је мама Бранка била прави очев партнер. И њој као и деци, Данило је био најчвршћи стуб.

– Татина смрт представљала је шок за све нас. Изборили смо се и боримо се. Онако како нас је учио, заједно, остајући сви на окупу. Прво се оженио Вук, потом Милена, а ове године и ја. Али, све троје и даље се на Авали виђамо као у свом правом дому…

Данило Лазовић и Мики Манојловић у филму „Хајка“

СУДБОНОСНА РЕЧЕНИЦА

Како сведочи Јелена, отац јој је бранио (остали су били мали) да размишља о глуми, не дозвољавајући чак ни да иде на драмску секцију:

– Дуго сам се с њим борила око тога, али је једном реченицом решио све моје дилеме. Питао ме је ко су моји омиљени глумци. Рекла сам Алигрудић, Вуисић и Радмиловић. Питао ме је шта им је заједничко, осим што су врхунски у свом послу. Дуго нисам могла да нађем одговор. А онда ми је рекао да најбољи морају да дају максимум себе, понекад до самоуништења. Сматрао је да бих мало добила заузврат, поготово у једном, за уметност, тешком времену… Данас је, упркос свему, његов пут наставио сестрић Михаило Лаптошевић. Завршио је ФДУ у класи Владе Јевтовића, бави се глумом, педагошким радом и води „Крсманац“.

ГОВОРЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ

– Одувек сам желела да направим неки фестивал посвећен Данилу, а да не буде претенциозан, као што ни он није био. Пре четири године његови Прибојци изразили су управо такву намеру – каже Јелена. – Пошто је тата био маестралан говорник поезије, а веома је волео децу и младе, одлучили смо да фестивал буде посвећен студентима глуме свих акредитованих академија из региона. Надмећу се у говорењу поезије. Од почетка сам у Прибоју присутна као представник породице, од прошле године као и „пи ар“ фестивала… Мој основни мотив је да његово име отргнем забораву. Иако знам да би ме он питао: „Имаш ли ти шта паметније да радиш?“

Вукица СТРУГАР, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*