ПОРОДИЦА – то је чудо: Разговор са свештеничком породицом

1

Протојереј Димитрије Рошћин је настојатељ храма Светитеља Николаја на Три горе у Москви. Прошле године његова супруга и он, прославили су 20. годишњицу брака. За парохијане, породица настојатеља представља идеалан узор. Мужеви понекад говоре својим женама: «Ех, када би ти била као матушка Љуба!» И добијају логичан одговор: «Када би ти био као отац Димитрије, онда бих и ја била као матушка Љуба!» Отац Димитрије и матушка Љубов испричали су нам како они граде свој однос и како подижу своје осморо деце.

Отац Димитрије и матушка Љубов РошћинОтац Димитрије и матушка Љубов Рошћин

Отац Димитрије:

– За брак је неопходан један услов – он мора да има виши циљ. За мене је виши циљ Бог. Увек кажем, ако би неко узео Бога из мог живота, тада би све пропало. Моду да показујем љубав и разумевање према свету који ме окружује, само када сам с Богом. Без Њега све пада у воду.

Никада нисам мислио да ћу постати отац велике породице. Тако се ни сада не осећам. Исто као што не осећам да имам браду, тако не осећам да сам у браку и да имам осморо деце. Све се то налази у мом животу као део вишег циља. И ја све то волим, таман колико и тај виши циљ. Није ми тежак тај терет, носим га с великом радошћу. То је заиста моја срећа, али она је плод мојег узајамног односа са Богом. Ван тога, ње просто не би било.

Тако смо васпитани да нам се чини као да је живот устројен јако компликовано, а живот је устројен веома једноставно. Ако човек спочетка усвоји правилне оријентире, они ће затим све довести у ред. Све муке човечанства, које сада резултирају свакојаким поремећајима, потрагама за смислом живота, одвратном модерном уметношћу, која подсећа на мрски смртни ропац, – све је то исход тога што човечанство већ у неколико покољења не живи на правилан начин. Када је живот изграђен правилно, он неће бити тако трагичан, тако пропао, па чак иако неће бити драматично узбудљив. Када човек живи с Богом, њега не занимају проблеми сопствених страсти, који су често нерешиви, већ се бави својим развојем.

Матушка Љуба је хришћанка у суштинском смислу. Она је саздана за то да би поклањала људима дубински промишљену, несумњиву, жртвену љубав. То је плодна земља на коју су пала семена из Јеванђеља и она је у том смислу пронашла себе. Уверен сам да би то исто важило и ако би она била монахиња, или ако би била удата за неког другог човека. Она поседује одређену усмереност ка жртвовању. То је таква жрва, која као и истинска љубав, не види никакве мане, а ако их и примећује, онда их не осуђује, већ пати. Матушка, као и свака особа, има своје лоше стране, али пошто она остварује своју женску природу, све недостаке покрива својим трудом. Труд је најбоље средство за ослобођење од свих унутрашњих болести.

Како би родитељи уживали поштовање своје деце, они морају поштовати једно друго. Морају се односити једно према другоме са највећим уважавањем, тада ће се и деца односити према својим родитељима са највећим уважавањем. То је врло једноставан закон, никаквог другог закона нема. Старија деца треба да буду васпитана у духу поштовања према родитељима, а млађи ће следити њихов пример, просто зато што неће имати другог избора.

Најсложеније питање васпитања јесте како очувати поверење деце. Морате разговарати са својом децом, дружити се с њима. То треба да буде пријатељство јачег са мање снажним, испуњеног са мање испуњеним. Васпитање је преливање из једног човека у другог. Али сви услови овог процеса треба да буду уговорени на почетку, како не би дошло до неумесне фратернизације у том пријатељству. Морају бити исцртане тачне границе и сваки родитељ их сам уцртава, свако по свом карактеру. Ако се границе нарушавају, то није проблем деце. Уопште ту никада нису крива деца, све су то проблеми родитеља. Постоје деца с јако тешком нарави, али родитељи су главни у том односу. И ако ми васпитању посвећујемо довољно времена, мислимо о томе, развијамо га, онда ће све бити у реду са нашом децом, јер деца у потпуности зависе од нас. Све дечје муке, грешке, потешкоће – нису кривица деце. У томе су криви родитељи и нико други до њих.

У великим породицама деца не расту као себичњаци, сваком од њих понаособ не пружа се превише пажње. Наша последња, најмлађа дечица нису центар пажње. Они немају повода за гордост. Велика породица је природна средина, у којој је детету лакше, јер оно разуме да њега окружују други људи и да и они такође имају жеље и потребе. То је, уопштено говорећи, добро. Велика породица је систем у коме деца васпитавају сама себе.

Матушка Љубов:

– На венчању нам је наш духовни отац Владимир Волгин одржао дивну проповед о томе, како је однос мужа и жене као дрво које треба да донесе плод. И што касније они сазревају тим боље, зато што су рани плодови најмањи и не пружају довољно. Поред тога, запамтила сам и здравицу једног брачног пара у годинама: они су рекли да је важно неговати осећај и жељу да ваш супруг, или супруга увек буду у вашем животу. Осећати да теби он недостаје, тежити њему читавом душом.

Никада нисам размишљала колико ћу имати деце. Отац Владимир ми је некако рекао: «Ускоро ћеш бити мајка пуно деце». То ме никако није дирнуло. Просто нисам знала шта је и како је то имати много деце. Очекивала су ме изненађујућа открића, испоставило се да ако душа није спремна за рођење детета, за заборав себе самог, онда жена мора да се одрекне разних ствари у свом животу и то је болно. На пример, спава ти се, али не можеш да идеш на спавање. Ја нисам била спремна на сва одрицања и почео је врло компликован период прилагођавања.

Цео живот од тренутка венчања представља дуг пут једне особе ка другој. Муж и жена треба да постану једно тело и то је процес који траје читав живот. Упознајеш другог човека, и он тебе упознаје. И можда ово парадоксално звучи, али у браку не смемо да нарушавамо приватни простор нашег супружника. Без обзира на то што постајете једно тело, једна особа не може присилити другу да живи по њеној вољи, њеним прохтевима. Потребно је научити се да трпимо, и то не другог, колико себе – своје несавршенство, своју субјективност, своје неслагање с нечим.

На самом почетку нашег брачног живота отац Владимир ме је посаветовао да се молим Светим мученицима Гурију, Самону и Авиву, који су заштитници брака и помажу породици да остане снажна и непорочна. То је уопште најважније у породичном животу – молитве светих, духовног оца и родитеља. А тако, што је више стрпљења и скрушености, тим боље. Љубав у браку се не рађа сместа, већ расте у складу са формирањем личности. Први осећаји су заљубљеност, а она се бруси у сусрету са различитим околностима, заједничким животом и постаје љубав. То ће се десити искреније и боље, ако човек живи праведно, јер у цркви се гради дом његове душе. Читала сам дневник једног од Оптинских стараца и тамо је било написано: «Мораш непрестано испитивати себе, јеси ли у вери, или не.» Ако то парафразирамо, онда у породичном животу човек обавезно мора да се пита, да ли је у љубави, или не. У мом срцу се пре много година створио огњени лик мог мужа и наставља да пламти до данас. И ако изненада почиње да гасне, истог трена спознајем да нешто са мном није у реду. Зато што љубав не зависи од тога да ли је други лош, или вам је досадио. Само од тебе зависи да ли ћеш волети другог човека, или не. Уколико тај осећај слаби, треба га одмах оживљавати, никако чекати да се он сасвим угаси.

Отац Димитрије је увек био необично пажљив према мени, чинио је све да украси мој живот, да га претвори у празник. Трудио се да ме огради од свакодневице, како ме свакодневни послови не би свели с ума; увек је тражио могућност да ме развесели, да ми пружи предах. Како он поклања дарове, како организује путовања – то је увек лепо, великодушно.

Сав наш живот се гради на баћушки и око њега. Покретач нашег живота је личност тате. Деца га веома воле, он је за њиг огроман ауторитет. У нашој породици нема неког особеног начела васпитања. Осим што се ја трудим да избегавам неке ствари, које су ме повредиле у детињству. На пример, јако сам тешко подносила свакодневне одласке у вртић, било ми је лоше без маме. Стога сам категорички била против тога да моја деца иду у вртић. Не терам их да једу, ако неће. Али ипак су све то ствари од другоразредног значаја. Најважније је да се деца васпитају као хришћани.

Наша породица – то је чудо. Никако не бих могла то себи да представим, нити да измислим такав живот. Десило се онако, како је и говорио отац Владимир: што се касније појави плод, то ће кориснији он бити за душу. Тешко је рећи шта нас још чека, али ако причамо о садашњости, онда могу да удахнем пуним плућима и да живим срећно.

За Православие.ру приредила Ана Берсењева

С руског Александар Ђокић

1 КОМЕНТАР

  1. Господине Свештениче свака вам част и све најлепше вама и члановима ваше предивне породице.Ово је најбољи вид борбе против 3ћег рајха и њиховог главног оружја педерлука

    Вама из редакције најлепше хвала на овој уистину предивном чланку

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*