ПОРТРЕТ ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА: Никоме на трусном Kосову није одговарао човек који МИСЛИ СВОЈОМ ГЛАВОМ

0

Младалачки сан требало је да га одведе у пилоте, страст за каратеом у врхунске спортисте, толерантан став у политичара од општег поверења, а Оливер Ивановић је трагично изгубио живот, и то тек што је поново почео да га живи након трогодишње робије…

..На којој је завршио под прилично неутемељеном сумњом да је извршио ратне злочине 1999. и 2000. године. Готово седам месеци је чекао на оптужницу, првостепени суд га је осудио на девет година затвора, али је косовски Апелациони суд фебруара прошле године поништио ту пресуду и наложио ново суђење, а Ивановићу је одређен кућни притвор и на крају је пуштен да се брани са слободе.

Из затвора је стигао на трећи рођендан најмлађег сина који је три године одрастао без очеве пажње, а како је то изгледало најбоље је сведочио сам Оливер:

„Мој најмлађи син је морао да научи многе изразе које деца његовог узраста не знају, као што су Еулекс, суд, апелација… Али зато није научио да плива, да игра кошарку и шах. Сада морамо све то убрзано да надокнадимо“.

У тој родитељској мисији јуче су га заувек зауставили меци непознатог убице стављајући трагични печат на живот човека који је сопствени интерес ставио у други план, покушавајући да уради нешто за добробит народа на Kосову, упркос томе што је и сам био свестан тежине и ризика, па се у једном интервјуу запитао: што је остао у Митровици кад је много лакше било отићи; што је затворио три продавнице од којих је веома добро зарађивао док су други тек почињали да „раде“; што је говорио о потреби помирења и радио поступно на томе кад је било лакше заговарати тврде ставове међу фрустрираним, застрашеним и неповерљивим Србима; што је прихватао да разговара са било којим међународним представником кад је 90 одсто Срба мислило да су све то „шпијуни“ или „шиптарски пријатељи“…?

Његовим смештањем иза решетака, а сада и бруталном ликвидацијом, убијено је неколико мува које су непријатно зујале око глава албанске стране, међународних косовских шерифа, па и одређеног дела српског фактора – не треба заборавити да он дуже време није имао ни наклоност Београда, осим оне декларативне.

Ивановићу је запаљен аутомобил у предвечерје локалних избора на Kосову у октобру прошле године након што је као лидер Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ најавио кандидатуру за градоначелника Kосовске Митровице.

Никоме на том политички трусном подручју није одговарао човек попут Оливера Ивановића који је мислио сопственом главом, није био спреман на труле компромисе и чији је политички кредо био да косовски Срби сами најбоље знају шта им је чинити.

Ивановић је, што није типично за политичаре са севера Kосова, имао осећај за проблеме Срба јужно од Ибра и добро је пазио да им својим политичким деловањем не нашкоди.

Знао је да на прави начин комуницира са представницима међународне заједнице, а да не пређе ону црту испод које би интереси па и опстанак Срба били угрожени. На време је схватио да се игнорисањем стварности ништа не постиже, па се залагао за излазак Срба на косовске изборе и био посланик у Скупштини Kосова испред коалиције „Повратак“, а био је ангажован и у структурама српских власти.

Kако је и сам био убеђен, главни разлог његовог хапшења било је уклањање из политичког живота Kосова, уступак Еулекса Албанцима као згодна противтежа све чешћим отварањима албанских злочина.

Његов досије је пажљиво „пакован“ свих ових година колико је био укључен у политички живот Kосова и активиран је кад се проценило да се може најбоље политички капитализовати, односно кад је Ивановић могао највише да засмета.

А био је незгодан за сарадњу управо зато што је знао да води рационалну политику, али не по цену интереса народа на северу Kосова, и као такав је представљао сметњу и бржој имплементацији такозваног Бриселског споразума, чијом применом се брише и оно мало ингеренција државе Србије, макар у том делу покрајине. Дакле, сметао је свима – на орозу оружја из којег је убијен остали су помешани отисци и треба се бојати да ће пут до његових убица и налогодаваца мучког убиства бити дуг и мучан. Ако се уопште права истина икад открије.

Ивановић је важио за изузетно храброг, отреситог и образованог политичара који је одлично говорио енглески и албански језик, а служио се и италијанским, због чега су га „момци са моста“ јуна 1999. године и наговорили да им помогне мало као каратиста у одбрани, али више зато што „зна са странцима“. Тада је настало и Српско национално веће на чијем челу ће се наћи управо Оливер Ивановић, али ће две године касније бити и смењен, наводно зато што је пренебрегавао већинско одлучивање, већ је деловао самостално.

Прошлог лета, потписник ових редова је провео неколико дана на Kосову и Метохији и прва адреса за разговор и савет био је управо Оливер Ивановић. Из свега што је говорио није се могла ни наслутити калкулација и политиканство, мржња према политичким противницима, чак ни суревњивост човека свесног да је невин робијао. Ни од кога на Kосову о њему нисмо чули ниједну ружну реч. Био је весео и позитиван, колико је то било могуће у невеселој косовској збиљи. Водио је неравноправну битку у којој су непријатељи били бројнији и јачи од подршке коју је имао. Тачно онако како је и сам видео сопствену мисију: „Мој живот је једна велика утакмица – меч у којем ти често не одговарају правила, услови, некоректни противници и непоштене судије…, али је важно да човек буде увек присебан, објективно процењује ситуацију, тражи најбоље могуће решење, не ризикује превише, поготово ако од тога зависи и судбина других људи…“

Нажалост, ризиковао је и та тешка утакмица је за њега завршена на најгори могући начин. Kолико је убиство трагедија за његову већ довољно напаћену породицу, толико је и губитак за српски народ на Kосову. Сада је тамо још један глас разума мање.

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*