PORTRET OLIVERA IVANOVIĆA: Nikome na trusnom Kosovu nije odgovarao čovek koji MISLI SVOJOM GLAVOM

0

Mladalački san trebalo je da ga odvede u pilote, strast za karateom u vrhunske sportiste, tolerantan stav u političara od opšteg poverenja, a Oliver Ivanović je tragično izgubio život, i to tek što je ponovo počeo da ga živi nakon trogodišnje robije…

..Na kojoj je završio pod prilično neutemeljenom sumnjom da je izvršio ratne zločine 1999. i 2000. godine. Gotovo sedam meseci je čekao na optužnicu, prvostepeni sud ga je osudio na devet godina zatvora, ali je kosovski Apelacioni sud februara prošle godine poništio tu presudu i naložio novo suđenje, a Ivanoviću je određen kućni pritvor i na kraju je pušten da se brani sa slobode.

Iz zatvora je stigao na treći rođendan najmlađeg sina koji je tri godine odrastao bez očeve pažnje, a kako je to izgledalo najbolje je svedočio sam Oliver:

„Moj najmlađi sin je morao da nauči mnoge izraze koje deca njegovog uzrasta ne znaju, kao što su Euleks, sud, apelacija… Ali zato nije naučio da pliva, da igra košarku i šah. Sada moramo sve to ubrzano da nadoknadimo“.

U toj roditeljskoj misiji juče su ga zauvek zaustavili meci nepoznatog ubice stavljajući tragični pečat na život čoveka koji je sopstveni interes stavio u drugi plan, pokušavajući da uradi nešto za dobrobit naroda na Kosovu, uprkos tome što je i sam bio svestan težine i rizika, pa se u jednom intervjuu zapitao: što je ostao u Mitrovici kad je mnogo lakše bilo otići; što je zatvorio tri prodavnice od kojih je veoma dobro zarađivao dok su drugi tek počinjali da „rade“; što je govorio o potrebi pomirenja i radio postupno na tome kad je bilo lakše zagovarati tvrde stavove među frustriranim, zastrašenim i nepoverljivim Srbima; što je prihvatao da razgovara sa bilo kojim međunarodnim predstavnikom kad je 90 odsto Srba mislilo da su sve to „špijuni“ ili „šiptarski prijatelji“…?

Njegovim smeštanjem iza rešetaka, a sada i brutalnom likvidacijom, ubijeno je nekoliko muva koje su neprijatno zujale oko glava albanske strane, međunarodnih kosovskih šerifa, pa i određenog dela srpskog faktora – ne treba zaboraviti da on duže vreme nije imao ni naklonost Beograda, osim one deklarativne.

Ivanoviću je zapaljen automobil u predvečerje lokalnih izbora na Kosovu u oktobru prošle godine nakon što je kao lider Građanske inicijative „Srbija, demokratija, pravda“ najavio kandidaturu za gradonačelnika Kosovske Mitrovice.

Nikome na tom politički trusnom području nije odgovarao čovek poput Olivera Ivanovića koji je mislio sopstvenom glavom, nije bio spreman na trule kompromise i čiji je politički kredo bio da kosovski Srbi sami najbolje znaju šta im je činiti.

Ivanović je, što nije tipično za političare sa severa Kosova, imao osećaj za probleme Srba južno od Ibra i dobro je pazio da im svojim političkim delovanjem ne naškodi.

Znao je da na pravi način komunicira sa predstavnicima međunarodne zajednice, a da ne pređe onu crtu ispod koje bi interesi pa i opstanak Srba bili ugroženi. Na vreme je shvatio da se ignorisanjem stvarnosti ništa ne postiže, pa se zalagao za izlazak Srba na kosovske izbore i bio poslanik u Skupštini Kosova ispred koalicije „Povratak“, a bio je angažovan i u strukturama srpskih vlasti.

Kako je i sam bio ubeđen, glavni razlog njegovog hapšenja bilo je uklanjanje iz političkog života Kosova, ustupak Euleksa Albancima kao zgodna protivteža sve češćim otvaranjima albanskih zločina.

Njegov dosije je pažljivo „pakovan“ svih ovih godina koliko je bio uključen u politički život Kosova i aktiviran je kad se procenilo da se može najbolje politički kapitalizovati, odnosno kad je Ivanović mogao najviše da zasmeta.

A bio je nezgodan za saradnju upravo zato što je znao da vodi racionalnu politiku, ali ne po cenu interesa naroda na severu Kosova, i kao takav je predstavljao smetnju i bržoj implementaciji takozvanog Briselskog sporazuma, čijom primenom se briše i ono malo ingerencija države Srbije, makar u tom delu pokrajine. Dakle, smetao je svima – na orozu oružja iz kojeg je ubijen ostali su pomešani otisci i treba se bojati da će put do njegovih ubica i nalogodavaca mučkog ubistva biti dug i mučan. Ako se uopšte prava istina ikad otkrije.

Ivanović je važio za izuzetno hrabrog, otresitog i obrazovanog političara koji je odlično govorio engleski i albanski jezik, a služio se i italijanskim, zbog čega su ga „momci sa mosta“ juna 1999. godine i nagovorili da im pomogne malo kao karatista u odbrani, ali više zato što „zna sa strancima“. Tada je nastalo i Srpsko nacionalno veće na čijem čelu će se naći upravo Oliver Ivanović, ali će dve godine kasnije biti i smenjen, navodno zato što je prenebregavao većinsko odlučivanje, već je delovao samostalno.

Prošlog leta, potpisnik ovih redova je proveo nekoliko dana na Kosovu i Metohiji i prva adresa za razgovor i savet bio je upravo Oliver Ivanović. Iz svega što je govorio nije se mogla ni naslutiti kalkulacija i politikanstvo, mržnja prema političkim protivnicima, čak ni surevnjivost čoveka svesnog da je nevin robijao. Ni od koga na Kosovu o njemu nismo čuli nijednu ružnu reč. Bio je veseo i pozitivan, koliko je to bilo moguće u neveseloj kosovskoj zbilji. Vodio je neravnopravnu bitku u kojoj su neprijatelji bili brojniji i jači od podrške koju je imao. Tačno onako kako je i sam video sopstvenu misiju: „Moj život je jedna velika utakmica – meč u kojem ti često ne odgovaraju pravila, uslovi, nekorektni protivnici i nepoštene sudije…, ali je važno da čovek bude uvek priseban, objektivno procenjuje situaciju, traži najbolje moguće rešenje, ne rizikuje previše, pogotovo ako od toga zavisi i sudbina drugih ljudi…“

Nažalost, rizikovao je i ta teška utakmica je za njega završena na najgori mogući način. Koliko je ubistvo tragedija za njegovu već dovoljno napaćenu porodicu, toliko je i gubitak za srpski narod na Kosovu. Sada je tamo još jedan glas razuma manje.

 

 

Blic

POSTAVI ODGOVOR

*