ПОРУКЕ И ПОУКЕ МАНАСТИРА ДУБОКИ ПОТОК

0

У манастиру Дубоки Поток, на северу Косова и Метохије већ седамнаест година је игуман архимандрит Ромило (Јелић). По Божјем промислу, ту је дошао на Светог Василија Острошког 2000.године. Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи. Тако и отац Ромило, замонашен у манастиру Св. Врачи у Зочишту, ишао је животном путањом, пуном искушења и страдања. Данас нерадо говори о томе, али је са читаоцима сајта Православие.ру пристао да подели део те његове животне приче.

– Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили -казује отац Ромило, који је био млад монах у манастиру Свети Врачи у Зочишту, када је братија овог манастира била киднапована од стране шиптарских екстремиста са још 35-оро стараца и жена који су склониште нашли у манастиру.

– Сећам се те 1998.године кад смо били заробљени, кад је почела та пуцњава по Ораховцу. Тада сам био млад монах и гледао сам да се повлачим и да гледам своја посла. Виђали смо тих дана неке барикаде и оне ровове што су копали по брдима, али покушавали смо да се не бавимо оним што се дешава изван манастира. Избегавали смо да се много бринемо, јер кроз бриге долази страх, то јест неверје у Бога. Сећам се, тада сам био пчелар, имали смо пчеле и било је пуно меда. Хтео сам да изврцам тих дана, ал се није отворило. Сећам се тог јутра. Отац Јован, тадашњи игуман, је организовао да будемо будни, тј. да неко од калуђера остане будан ноћу. Ја сам био будан те ноћи, када је народ из Зочишта отишо тј. када су у манастир дошли старци из Зочишта, Ретимља и Оптеруше. Изјутра се пуцало и ушли смо у цркву. Ја сам спремао за службу просфору, па сам изашао у двориште. Дошао сам до улаза у онај доле конак кад је ударила граната. Просто, онај мали пролаз од метар и по ме заклонио од тих гелера који су прскали. Кад оће Бог да сачува човека, он га сачува. И после литургије коју сам ја тог јутра служио остали смо у цркви. Отац Јован је излазио по порти и само ми је неко, око поднева, рекао ,,ови твоји одоше“. И уследило је то заробљавање, водили су нас наниже, па онда ка Ретимљу, па горе до Семетишта…Цело време сам се молио и склањао поглед , нисам хтео да навучем већи страх и бригу, јер не бих могао да се смирим. Били смо млади и неискусни. Ослобођени смо на Светог Прокопија, 21.јул је био, тога се одлично сећам…-прича отац Ромило, и као да намерно прескаче онај део док су били у једном од логора злогласне терористичке УЋК-а.

Тога лета се народ после готово месец дана вратио у Зочиште, куће су им биле опљачкане, стока је ил поклана ил поцркала. Као и народ у Зочишту, вратило се и братство у манастир. Отац Ромило, је тражио од тадашњег владике Артемија да га премести негде у неки манастир у Рашкој области, али владика је рекао или Драганац или Зочиште.

– Ја сам му реко ,,ако се враћам, онда само у свој манастир“ и вратили смо се на Св. Адријана и Наталију (8.септембра). Мене је владика поставио за игумана, јер се, игуман, отац Јован(Јеленков) није вратио – присећа се отац Ромило. Касније, на пролеће, је почело бомбардовање. Били смо и од снајпера гађани, ја и још један калуђер, једном док смо износили неке ствари из аута враћајући се из Призрена. И тада нас је Господ сачувао.

Оцу Ромилу је припала и тешка дужност да по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, да изнесе мошти Светих Врача из манастира.

– Кад се покренуо народ из Зочишта и ми смо кренули. Понели смо мошти и благослов је био да ми идемо у Црну Реку. Али пошто је манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша, окупљао народ на Свете Враче лети, на сабор, неко је питао владику да тамо пренесемо мошти. И ја сам их пренео из Црне Реке у Сопоћане. И тамо су мошти чудотвориле и окрепљивале братију све до 2007. када је обновљен манастир Зочиште, и мошти су враћене. У Сопоћанима је један мањи део моштију остао.

Иако се по обнови манастира Зочиште отац Ромило није вратио у манастир, он воли сваки пут кад је слава ил кад је у прилици, да дође и одслужи бденије ил литургију у овоме манастиру. Сада је, како сам каже, у зрелијим годинама и све другачије доживљава, и тврди да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би се они коју су за њу везани могли да се смире, покају, осете то васкрсење.

Већ је прошло 17 година како је отац Ромило игуман манастира Дубоки Поток. Уместо у Метохији, где су екстремисти срушили његов манастир, Свете Враче, те 2000. се настанио у манастиру на северу Косова и Метохије. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како каже,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту.

  • Када смо дошли у манастир Дубоки Поток затекли смо мошти Св Врача. Не знам тачно који су, ал знам да нису исти ко у Зочишту. Има једна кост од шаке до лакта, и имају делови прстију, четири прста, и делови шаке Св. Врача Козме и Дамјана. На кивоту пише да је поп Урош дао новац за покој душе његовог оца, који се заједно са десет кнезова, у време сеобе под патријархом Арсенијем Шакабендом, да би убедили народ да остане, а нису имали други начин, утопили се у вир. То јесте самоубиство, али они су до краја хтели да покажу неку верност и спрече народ да се одсели из тих крајева и тако је народ остао, није се иселио. За покој његове душе, његов син Урош је дао новац, а јеромонах Јоаким је израдио кивот за мошти Св. Врача 1819. године. То нам говори да су мошти и пре тога биле у манастиру. Иначе, ми прослављамо трећи пар Св. Врача. Не зна се тачно, од којих Св. Врача (пошто има три пара Св. Врача). Претпоставља се да су у Зочишту римских мученика, а ми смо узели да прослављамо оне треће, арабијске, 30.октобра, дан пре Св. Луке. Тад онако, скромно, одслужимо литургију, обележимо празник.

За разлику од манастира Зочишта, у Дубоком Потоку мање људи дође да се помоли Св, Врачима, али зато ту долазе да се помоле Св. Мученику Никити, чије се мошти такође налазе у овом манастиру.

  • У Дубоком Потоку се чува и рука Св. Великомученика Никите-прича нам отац Ромило. Много људи долази и обраћа се овом светитељу. Колашинци Дубоки поток зову ,,Манастир Свете Руке“ по руци Св. Великомученика Никите, и као што се народ у Црној Гори куне у Св, Василија, Колашинци се куну у Свету Руку. Св. великомученик Никита је заштитник тог краја јер 400 година су мошти ту. По народном предању у бурним временима неки калуђер је мошти заједно са ковчежићем пренео из Пећке Патријаршије, и са њима преноћио на остацима цркве. И то је био повод да мештани, са попом Ђорђем подигну ту цркву и посвете је Ваведењу Пресвете Богородице. У Другом светском рату су ту у долини Шиптари владали и онда је први комшија који је живео на брду, понео мошти (мали кивот са моштима) са собом, али много су му биле тешке мошти, једва се попео на брдо. Он је то схватио као знак од Бога, и није их понео даље, већ их је закопао у потоку. Касније, једно ђаче је ту чувало стоку и овце су ту откопале мошти.

Иако сва чуда која се дешавају после молитве упућене Св. Никити, отац Ромило не записује, испричао је неколико, од којих је једно веома упечатљиво, а догодило се пре две година и то на Палама.

– Скоро се једно чудо у Палама десило, једном младићу, се јавио Свети Никита. Тај младић је био много болестан, оперисан много пута. Једном уочи празника Св. Никите, требао је да иде у болницу, крварио је сав и није могао да издржи и од срца се молио Богу да га Бог исцели. Заспао је око 10 сати и целе ноћи је сањао Св. Великомученика Никиту са другим светима и ту је била једна госпођа, имала је плаве очи и вео преко усана. Св. Никита је био началствујући на некој служби, било је ту пуно света, а понеки човек је стајао и сам. Ти људи су били обучени у оне горње хаљине, као што су се облачили управници, трибуни, војводе, у римско време. На крају му прилазе два анђела и нешто му говоре, а он каже,, морам хитно негде да идем“. Та госпођа( после је сазнао да је то Света Анастасија Узорешитељница) му је пришла и питала га ,, Шта ћемо са Ненадом?“ Она га трипут моли, а он каже да се много жури, ал ипак је пришао Ненаду, закрстио га. Када се младић пробудио видео је да је потпуно здрав и заблагодарио Богу. Тада није знао ни ко је био тај светитељ, али је случајно, када је био у Русији на једној икони препознао Св. Никиту и са њим је била насликана Св. Анастасија, жена која је у сну за њега молила. Тада је био сигуран да је њиховим молитвама излечен. Св Никита је у Русији много поштован, јер је заштитник свете лозе као код нас Свети архиђакон Стефан. Тај човек је потом написао књигу о Св. Великомученику Никити и Св. Анастасији, сабрао је све што има. Највећи део моштију Св.Великомученика Никите је у Скопској Црној гори у манастиру који по њему носи назив, а подигао га је Св краљ Милутин. Тамо су мошти у гробу, као што су мошти Св. Јоаникија, Св Прохора Пчињског и др.

   Иначе народ колашинског краја, како каже отац Ромило, има велико поштовање према Св. Никити. Он је заштитник тог краја, и свештеници су често носили мошти кроз народ, читали молитве. Једном је неко опљачкао био цркву и свештеник се разљутио и рекао Св. Никити, разбиће му мошти, ако се не освети. И онда се изубијали браћа од стричева. Та иста породица се одселила за Куршумлију, па тамо негде на Сурчину, скоро пре неких пар година браћа од стричева се поубијали због нечега. Шта ти све та генетика носи. Било је разних тих неких чудесних догађаја код Св. Великомученика Никите и Св. Врача. Ја слабо то и записујем.

Много је чудесних догађаја везано и за Св. Великомученика Никиту, и за Свете Врачи у Зочишту, али и за друге светитеље чије се мошти налазе на Косову и Метохији. Али највећа улога тих светитеља и њихових моштију је, како каже отац Ромило ,,да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости“. Каже да је и код апостола свега тога било, али су били силни једино када су се смиривали, и једино им је тада Господ давао благодат:

   – Апостол Јован Богослов је био смирене природе, па је могао те дарове возљубљености и боговидства да се не горди, да носи, Апостол Петар је био несмирен човек, па се одреко Бога, страдао, па се покајао. Апостол Павле је био много даровит од Бога и силан човек, морао је Бог да му се јави да би се смирио. Апостол Тома је био човек мозга, човек као ови данашњи књижни људи, све би мозгом нешто, ал срце не ради ништа, па је Господу опипао ране, па је познао Бога, апостол Јуда је волио паре, па је издао Бога због пара и он се раскајао зато што је то урадио, ал се није покајао. Није реко ,,Боже праштај такав сам, слаб сам, не ваљам ништа“. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили. Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне, околности живота, да трпимо. Па себе трпимо од разних да би се смирили некако. Циљ живота је смиреност. Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског.

-Људи су, у последњих сто, двеста година горди до неба, и немају смирења- каже отац Ромило. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. Људи су невиђено горди и немају покајања. Или су ретки примери искреног кајања. Узмите скоро је догађај, био онај Гишка Божовић, био је човек грешник, убијао за службу, био је криминалац. Ђеда му убили, отац му исто убијен био, наследио лошу генетику. Човек се задњих две године од срца покајао. Али страдао, страдао, и срцем Бога тражио. Кад тражи, Бог не мож` човеку да не да. И зашто му је тело нетљено? Па Бог му дао мученичку благодат и он је свестан био да ко се ножа лати, ко убија, да буде убијен, и да крвљу опере те грехе. И тако му је Бог и дао. Ишао је свесно у то и свим срцем је молио. Отац Лазар Свети, са Острога је говорио, да никад таквог покајника није срео. Као што је грешио свим срцем, тако је свим срцем молио да му Бог да покајање. Само је Бога молио и ридао, да буде покајани разбојник са десне стране. А с друге стране, ево, имате Слободана Милошевића, као пример људи који су делили власт, био је у затвору, ал није хтео Бога, није се покајао, није хтео свештеника, на жалост. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Имамо у Светом писму и ону причу о Митару и фарисеју. Фарисеји су били управници народа, све су имали. Фарисеј је живео мирно (као данас, људи кад су на неким местима, па живе мирно), па даје десетак цркви ( даје порез неки цркви), па пости среду и петак, али је много био горд. Моли се Богу и каже,, Фала ти Боже што нисам ко онај грешник“. А онај Митар, је био грешник, ал је свим срцем Бога тражио, да му Бог опрости. Тако и ми, од срца да се молимо Богу, јер сви смо ми нико и ништа. Што не увиђамо, не кајемо се. Без смирења нема покајања. Не може несмирен у Царство Небеско. Отуда велике невоље, болести, ратови, не би ли се смирили. Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Уместо да каже ,,Боже, видиш какав сам, издао сам те, убили су те, то сам што сам, нико сам и ништа, праштај помагај“, како је апостол Петар урадио. А Јуда ,,дај да се убијем, да идем у Ад“ јер се није покајао, то ти је код нас људи данас. Зашто страдамо? Да би се смирили. Много ми носимо, генерације су ово непокајаних људи. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго.

-Данас није проблем грех, ма колико да грешимо – каже отац Ромило. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти. А данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили… само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души.

Као што је живот научио оца Ромила многим стварима, тако и он нама који желимо да чујемо, има да упути много духовних савета. Али је свима узор у Светом писму, које треба редовно да читамо и да, како каже, имамо свест да и ако падамо морамо устајати.

-Да, јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, неко има склоност ка пићу, гори изнутра, не може да узме то и да избрише гумицом, од тога посла нема ништа. Може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то. Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. А овако онај бије њега, овај узе па осуђује њега мисаоно, па то је мисаони хаос, мисаони рат. И прво мислима се посвађају, па онда узму оне мотке, па се избију. Физичка свађа, оговарање, то је само последица. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то – поручује свима нама архимандрит Ромило, игуман манастира Дубоки поток у данима пред Божић, лета Господњег 2017.

Оливера Радић
Православие.ру

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*