Последњи Чкаљин говор је брука Србије

0

Великан југословенског глумишта Миодраг Петровић Чкаља би данас напунио 93 године. Чини се да га је упораво датум рођења одредио да буде један од највећих комичара или како су га неки звали , наш Чарли Чаплин. Нажалост, крај његовог живота уопште није био лак и забаван.

„Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“, написао је неко 1987. Јунак те приче пред крај живота је имао готово ништа.

Човек из народа који је својим земљацима подарио толико смеха да ће увек остати у њиховим сећањима као Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић.

Пред крај живота се жалио како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмех почео је да бледи. Он је добио награду за животно дело „Цар Kонстантин“, а у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живео као да је сахрањен.

– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде – рекао је глумац 2002. године на додели.

Његов син, такође глумац, Чедомир Петровић је у једном интервјуу рекао како људи заборављају и живе, а не само оних којих више нема.

– Није се он свиђао некима који треба да га се сете. Он се свиђао народу. А овима је говорио у лице истину. Не воле сви да чују истину. Због тога трпимо моја ћерка и ја. Трпимо, нико нас не зове у позориште, на филм, на телевизију. Сва врата су нам затворена као лондонска банка. Неће да нас зову. Моја Јована је одлична глумица, играла је у Југословенском драмском. Дошли су нови млади глумци, то су кланови – испричао је Чедомир Петровић за Блиц.

Kолика величина је био, показала је и његова колегиница Нела Ержишник у писму које му је написала:

„Никада нећу заборавити наше сусрете на снимању дечје ТВ серије ‘Kолико је сати’. Поприлично велика фотографија твоја и моја, глава до главе, обе некако налик на тужног Харлекина, виси на зиду моје главне собе. Нашу заједничку фотографију у ових петнаест година многи моји посетиоци су свакојако оцјењивали, а они најпокваренији због ње ме и нападали по новинама. Увек сам им понављала, па то чиним и данас. Људе какав је Чкаља, овакве богомдане уметнике, овакве Србе, ви мизерије, нећете избацити из моје куће. Ни из моје душе.“

 

 

Ноизз.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*