Potomci Džingis-kana u Beogradu

Na mestu gde je danas zamandaljeni servis za frižidere u Budvanskoj ulici pre Drugog svetskog rata nalazila se pagoda. – Bogomolju su 1929. podigli Kalmici

0
Na pet muškaraca došla je tek jedna žena

U dnu mirne Budvanske ulice decenijama tavori trošna kuća.

Jedino prašnjava tabla otpala s izanđale fasade, što leži u obližnjoj travi, odaje čemu je u socijalizmu služio zakatančeni objekat. Bio je to servis za rashladne uređaje Radne organizacije „Budućnost”.

Ali, i prošlost je u ovom zvezdarskom sokaku prekrivena prašinom. Jer, mnogi ne znaju da se na istom mestu pre devet decenija nalazila, uz onu u Petrogradu, verovatno jedina pagoda u Evropi. Podigli su je 1929. godine Kalmici – zapadnomongolski narod budističke vere – koji su posle Oktobarske revolucije iz Rusije izbegli u Srbiju. Zbog njih, ova ulica se u to doba zvala Budistička. A onda je izbio Drugi svetski rat i sve je nestalo s mape grada: Kalmici beže pred nadirućom Crvenom armijom, a pagodu, već oštećenu u vojnim sukobima, nove vlasti najpre preuređuju u dom kulture, da bi je sredinom šezdesetih srušile. Sve zbog „Budućnosti”.

Istražujući ovu tajnovitu etničku grupu, čija se brojnost u Srbiji u međuratnom periodu procenjuje na svega 500 duša, reditelj Boško Milosavljević snimio je dokumentarni film „Bili jednom Kalmici u Beogradu”. Dok stojimo na mestu nekadašnjeg hrama, reditelj priča ekipi „Politike” šta je sve otkrio.

Kalmici su bili nastanjeni u oblasti Kalmikija na obali Kaspijskog jezera – sada autonomnoj jedinici Ruske Federacije. Oni koji su među njima u vreme Oktobarske revolucije podržali „belog cara” Nikolaja Drugog, i posle pobede „crvenih” preživeli odmazdu, domogli su se pristaništa i brodovima napustili zemlju. U Srbiju pristižu od 1920. do 1923, mahom kao pripadnici poraženih antiboljševičkih jedinica barona Vrangela.

„Kalmici u domovini nikad nisu imali sukobe s Rusima, a verovatno su znali da ruska emigracija odlazi u Srbiju, i za veze dva naroda. Zato su, izgleda, hteli da žive među narodom najsličnijim Rusima”, ističe Milosavljević.

Oko 400 njih obrelo se u Beogradu. Skućili su se u Malom Mokrom Lugu i okolnim naseljima, od kojih će jedno, po konjima koje su tamo gajili, poneti ime Konjarnik. Zbog kosih očiju, Beograđani su ih odmila prozvali Kinezima. Da su bili u dobrim odnosima s domaćim stanovništvom, svedoče mešoviti kalmičko-srpski brakovi.

„S Kalmicima je došlo malo njihovih sunarodnica. Procena je da je na pet muškaraca išla tek jedna žena. Zato su se venčavali s ovdašnjim devojkama. Deca iz tih brakova imala su belu put na nas, a kose oči na njih”, objašnjava Milosavljević.

U prestonici, radili su kao rabadžije i krojači, a najpoznatiji Kalmik postao je Učur Kuljdinov, golgeter FK Jugoslavija. Najviše su se ipak zapošljavali u ciglanama po obodu grada. Jednu od njih držao je Miloš Jaćimović, koji će 1928. postati i mecena ove manjine. Te godine Kalmici dobijaju blagoslov državnih vlasti i crkvenog vrha da sazidaju bogomolju, a Jaćimović im poklanja zemljište, cigle i crep.

Tako je već 1929. podignuta beogradska pagoda, za čiju je izgradnju sredstva dao i kralj Aleksandar Karađorđević.

„Zato je kralju, posle atentata 1934. u Marselju, u pagodi služen pomen, i to, po budističkim običajima, 49 dana posle smrti”, kaže Milosavljević.

„Politika” je 13. decembra 1929, dan posle osveštanja svetinje, pisala da su se beogradski Kalmici „dosad molili svome premudrome Budi u privatnoj kući a sad imaju svoj hram”. Reporter je zapazio dva jelena oslikana na zidu pagode, „što znači da ljudi utoliko pre treba da prisustvuju verskim propovedima kad to čine i divlje životinje”, kao i da je posle obreda gostima služen čaj.

Mirisa tog napitka iz pagode priseća se i Radmila Vorkapić, žiteljka Budvanske. Na našu molbu, podelila je sećanja iz detinjstva provedenog pod nemačkom okupacijom.

„Pagoda je imala lepu baštu punu ruža. Kad vetar ćarlija, zvonca s hrama bi klepetala. Za svoje praznike Kalmici su delili deci poklone. Nosili su onu svoju čudnu odoru”, kaže Radmila, opisujući uz smeh ta turobna vremena u kojima su, istini za volju, beogradski budisti pristali uz Nemce. Koliko god to bila neslavna epizoda iz njihove prošlosti, Milosavljević navodi da je ona motivisana njihovim antisovjetskim stavom i strahom od ruske odmazde.

„Zato su se 1944. i povukli iz Srbije, pred nadiranjem Crvene armije, najpre u Nemačku, pa u SAD, gde su u Nju Džersiju zasnovali svoju koloniju”, kaže on.

Ponegde se, doduše, može naći i podatak da je Kalmicima 1942. gradska vlast ukinula svu novčanu pomoć kao „licima nesrpske nacionalnosti”. Njihov hram, oštećen u borbama, posle 1945. je preinačen u dom kulture. Tog perioda seća se Jelena Bjelić, osamdesettrogodišnjakinja koja se 1957. doselila u ovaj kraj koji su, kaže, tada još zvali „kineski kvart”.

„U to doba, ono što je preostalo od pagode korišćeno je za igranke, skupove Antifašističkog fronta žena, svadbe… Već tad je to bila prazna prostorija, bez relikvija. Hram je porušen sredinom šezdesetih i podignut je servis koji dugo ne radi”, govori Jelena.

Usud, rekao bi neko…

Pomoć u izgradnji „Albanije”

Istoričar Toma Milenković, autor studije „Kalmici u Srbiji 1920–1944”, ispričao je u dokumentarcu Boška Milosavljevića kako su pripadnici tog naroda pomogli u izgradnji Palate „Albanija”, tada najveće zgrade na Balkanu. Budući da je zdanje po nacrtu imalo tri podzemna sprata, beogradske vlasti nisu imale mašinu potrebnu da se zemlja iz tako duboke rupe istovari na površinu. Zato su u pomoć pozvali Kalmike, koji su svojim konjima i kolima iznosili grumenje i šut iz temeljne jame.

Kalmicima se bavila i književnica Mirjana Đurđević, u romanu „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac”. Taj „dobri Amerikanac” bio je međuratni ambasador SAD Džon Prins, koji je donacijama pomagao beogradske Kalmike.

Dimitrije BUKVIĆ, POLITIKA

POSTAVI ODGOVOR

*