ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СИНА ОСКАРА МАТАУШEКА-НАРОДНОГ НЕПРИЈАТЕЉА

0

Оскар се родио 17. новембра 1906. године, доле на Дорћолу, у том делу старог Београда на десној обали мутног Дунава. Било је то још пре рата који ће букнути и запалити људима памет и остварити трагедије на пољу њихових живота. Отац, Карло Матаушек, или Матòушек, чешког порекла, и Матилда Гросман, мајка рођена Аустријанка, родитељи Оскара, као и брат Карлов Рихард, настанили су се десетак година раније у Београду, где су нашли запослење у пивари Бајлони, која је била прва у тадашњој Србији, а и данас још увек постоји под називом БИП. Карло и Матилда су у последњој деценији деветнаестог века основали породицу и прву генерацију Матаушека у Београду. Ту су се родила њихова деца, четири сина : Карло, пре Оскара, будући лекар и пуковник ЈНА, затим Фердинанд, апотекар у Гроцкој на Дунаву, па Оскар и Виктор, будући чиновници Народне банке у Београду. Четворо деце, четири сина Србина, мада католичке вероисповести. Понос родитеља који се труде за њих обезбеде што је могуће лепшу будућност. Почевши од образовања. Сви четворо ће студирати у Бечу, после матуре у Београду. Ко медецину, ко фармацију и ко, као Оскар и Виктор, Трговачку академију. Сви четворо су такође даровити уметници, Оскар је на пример доста добар сликар, одличан цртач. Још се сећам његовог лепог портрета Милоша Обилића, који је стајао у гостинској соби у нашој кући на Сењаку и нестао у понору конфицкације. Био је Оскар и музичар који се врло рано истиче као добар виолинчелист. После завршених студија у Бечу, Оскар и његова браћа се сасвим логично враћају и настањују у Београду, у Србију где се налази породична заједница. Била је то, у ствари, пре свега очева заједница са  “седиштем” у новосазидајној кући на ивици Бајлонове пијаце – која још увек постоји – где се фамилија скупљала сваке суботе на ручку које су снахе припремале под строгим надзором свекрве Матилде. За ту гозбу, деда Карло је по обичају, слао из пиваре буренце одличног бајлоновог пива. После ручка, увек по обичају, парови су се са дедом на челу, раздвајали : жене су се повлачиле у мали салон на плетање Бог зна каквих завера, док су мушкарци окупирали салон за музику и тамо, бистрећи политику, густирали цигару са чашицом доброг ликера. У тим мирним годинама, Оскар је постао виши чиновник, опуномоћеник Народне банке и резервни коњички официр. Млади поручник, имао је на Топчидеру сопственог коња на чије седло сам имао част да седим неколико година касније. У ходницима и дворанама Народне банке, Оскар се сусрео и упознао са Радмилом Јевремовић из Ваљева, мојом мајком. Радмила је била запослена у банци, неколико година раније, по повратку из Париза где је, од 1919. до 1928. године живела и радила. Против воље његових родитеља који су тајно желели да им се синови ожене са каквом Чехињом или Аустријанком Оскар, па и његова браћа, довели су пред свети олтар праве Српкиње. Српско је за цело !
Венчање је обављено после подуже веридбе, почетком лепих и још мирних тридесетих година.
Мислим да се та одлука треба посматрати кроз призму Оскарове припадности великој српској народности.
У том добу, односно 1938. године, завршавала се изградња наше куће на Сењаку, у којој се нисам родио, али са којом сам се доста брзо упознао. Нарочито на глибавом степеништу које се
простирало од великог салона до спрата, и на коме сам изводио моје прве храбре фуге на теми  “идем горе, идем доле”. Моја незаборављена кућа и собичак где су ми биле играчке и пре свега мој коњиц “Путко”. Мој другар, коме сам поверавао све моје туге све моје среће и моје тајне. Путко, као и остале играчке које су ми биле одузете. Конфисковане као целокупна наша имовина, покретна и непокретна. Али зашто Путко ?
На прагу моје осамдесете године, не напушта ме то питање.
Страшна и безтражна конфискација. Општи нестанак. Нестанак оца. Рат нас је нашао на Сењаку.

Мобилизација

Оскар мења одело. Постаје, стасит човек, у униформи капетана непрепознатљив.
Ненавикнут сам да га тако обученог видим.
Узима ме у руке и диже ме високо, високо, до плафона кујне где смо сви троје. Опраштамо се.
Мама плаче.
Последњи пољубци и Оскар одлази, под ситном кишом
и чашицом воде, коју му мама сипа иза пета по српском обичају, да нађе своју јединицу, негде у Босни, далеко од Сењака далеко од нас.
Дуго је времена прошло. Без новости.

Рат

У Београду, окупација почиње. Оскудице. Црна берза. Хапшења. Прича се о позиву неког, до тада непознатог, пуковника Драже Михаијловића на оружани отпор и борбу против немачког окупатора. Нова хапшења. Зима и први снег.
Скупили смо се у кујни, једина просторија где има мало топлоте. Нема струје, осветљавамо се са остацима свећа и свећица. Ватра у шпорету црта немирне и необичне сенке на зиду. Неко је на споредним вратима. Тихо, лагано куца.
Мама иде храбро да отвори. Оскар улази, грли нас јако без речи. Плачемо од среће. Тискам се уз њега, у његово пикантно, необријано и бледо лице. Хтео бих да га загрлим, али моје су руке за то још премале. Узима ме у руке и диже ме. Очи у очи. Његове незаборавно блистају од радости и суза.
Вичем од радости, ураа…мој тата се вратио ! Оскар прича, описује доживљени хаос, изгубљен рат, општу бежанију, позив на отпор и његову заклетву краљу и отаџбини. Дужност да настави борбу. Од 1941. и до краја његовог живота 19. октобра 1944. године,  не знам колико се пута у тим годинама, он враћао и поново одлазио. Ни на један тренутак није веровао да је рат завршен и да је према томе и његова дужност завршена. По његовом мишљењу и његовом убеђењу, остајало је још много да се учини. Отишао је без колебања у шуму. У сусрет другим официрима и старешинама активног и резервног састава, на први позив за отпор и борбу против окупатора од стране пуковника Драже Михајловића представника младог краља Петра II и легалне владе у Лондону. Од тог доба његова, рецимо неопрезна, присуства код куће постала су кратка и размакнута, али, страховто опасна. Поготову на нашем Сењаку, где такорећи свако свакога познаје. Вероватно је та опасност била још већа него у центру Београда. Мама је то осетила и много је страховала. Оскаров мили и помало тужни осмех, иза великих црних наочара, јадно прерушивање, нису могли да је смире.
Предосећај ? Може бити.

Промена вере

У сваком случају та неопрезност или сусрет са његовом судбином, на Сењаку тог 19. октобра, коштаће га скупо. Коштаће га главе. Моји родитељи, а нарочито Оскар, мој отац, су то време тешко схватали и подносили догађаје и сплеткарења вођена у Хрватској, интриге и лажи против православне Србије, као и став кардинала Степинца. На трагу тих догађаја не може се заборавити покољ Срба у Хрватској, извршен у оквиру проглашавања Независне Државе Хрватске. Оскар, рођени католик, осетио је неописиву срамоту. Срамоту која се претворила у љутњу и одбијање. У тој ситуацији Оскар није могао да не буде солидаран са својом браћом Србима.
“Моја браћа Срби!”, чујем га још данас на том повику.
Како би боље могао да се изрази, да покаже ту солидарност Србима, него да одбаци католичку веру и да пређе у православну. И то не сам. Са свом својом браћом. Карло и Виктор сачуваше, свако своје презиме, док Фердинанд постаде Петар а мој отац Оскар, узе презиме Јована Крститеља. Тако је Свети Јован и постао наша Слава. Његову икону сам сачувао од конфискације, тако да је данас још увек код мене.

19. октобар 1944. године

Хладно и магловито београдско време у октобру. Има већ пар месеца од како живимо у улици Каћанског, као избеглице у кући једног татиног колеге. Мање изложени бомбардовању него у нашој кући, недалеко од Савског моста. У Београду влада немир. Немци се повлаче. Чује се пушкарање, далеко према Мостару и згради Штампарије. Код нас је мирно. Решено је да се обиђе кућа и увери да је све у реду. Сазнали смо наиме, да је било ту и тамо, провала и крађе. Сада смо пред кућом. Улазимо. Све је у мраку. Нема струје. Осећа се влага, али нема оштећења. Све је у реду. Излазим у башту пред кућом. Неко стоји на улици пред капијом. Препознајем тог човека у кратком кожном мантилу. То је наш сусед из исте улице, нешто даље. Носи видљво пиштољ о појасу и црвену траку на рукаву. Пита ме где је Оскар Матаушек, онако званично. Ја га гледам, па гледам пиштољ. Страх се пење у грудима, а ноге су као одсечене. Не налазим снаге да кажем :  “Па ту је…” Сусед улази у башту. Оскар излази из куће. Почињу да говоре. Не разумем о чему причају јер су тихи. У питању је хапшење : “У име народа.”
У име народа, Оскар треба са наоружаним суседом да се пријави без рока на испитивање. Разумем, каже Оскар, али зашто ? Нема ничега да се мени замери. Видљиво почиње неко преговарање међу њима. Најзад, чујем да му мој отац каже : “Дозволите ми да вратим кући жену и дете, дајем вам часну официрску реч пријавићу се где треба у 6 сати”. Видим још данас колебање нашег суседа, који не гледа оца у очи. “Па добро, рече најзад, у реду, нађите ме доле, Косте Главинића 6, у приземљу. Не можете да не нађете.” Вратили смо се кући, у Каћанску улицу, ћутке, свако у свијим мислима. Оскар изгледа уморан и као негде далеко, неприсутан. Мама је, изгледа, потпуно разумела ситуацију и ходајући њеним кратким и брзим кораком, спустила помало главу као да је очекивала неке нове ударе судбине. У кући улице Каћанског седимо у кујни. Мене послаше по обичају кад се говорило између одраслих, у собичак, где седим на кревету, али слушам ипак. Чујем их да говоре о догађајима у току последњих дана, о доласку Руса који нису далеко, о немиру у граду, о мутном времену, о исправљању рачуна од стране комуниста који ће вероватно да дођу на власт. О смртној опасности, о неопходности да се негде побегне или бар кудгод склони и сакрије бар неко време, док се ситуација и људи не смире. То су саветовали Оскару, али је он то енергично одбијао. “Шта мислите да ми се десити ? И сами знате да ништа не може да ми се замери, једино сам извршио своју дужност, да браним моју отаџбину, да се борим за њу као сви патриоти, као и комунисти уосталом. Немам апсолутно ништа себи да замерим и они то добро знају. Пустиће ме после маловременог испитивања, сат, два. Ја сам Србин као и они. Ми смо се борили против истог непријатља. И најзад, не, дао сам часну реч…”

20. октобар 1944. и касније

Црвена армија је ушла у Београд и за њом Прва пролетерска бригада. Пролазе сати, пролазиће и дани без новости. Оскар је нестао. Не мичемо из куће у нади и од страха да се тата појави и да нас не нађе. Да се непотребно не излаже тражећи нас.
Никог нема да нас обавести, да нам објасни. Оскар је нестао, и као да никада није ни живео, нико ништа не зна. Људи са црвеним тракама на рукаву тумарају улицама, траже сараднике немачког окупатора. Народне непријатеље. ” Народни непријатељ ” тако ће они и Оскара назвати. Ми ћемо постати “син и жена народног непријатеља”. Заувек. Као што је написано и у нашим “карактеристикама”. Злосутан досије који ће пратити моју мајку као кобна сенка у свим њеним покушајима да се запосли и који ће мене принудити да неколико година носим, као Јеврејин звезду, зелену пионирску мараму (знак мог сумњивог припадања), а никада плаву или јоШ мање црвену, резервисану за одличне ђаке, децу комуниста и будуће омладинце. Сваког јутра, или више пута недељно, мама је излазила из куће натоварена тешким руксаКом пуним књига или чега другог на продају. Тек толико да нам омугући, са векном хлеба, бар једно топло јело дневно. Данима и месецима, ишли смо увече заједно и по било каквом времену, на железничку станицу да видимо конвоје немачких, аустријских, чешких и других заробљеника на повратку у своје земље, у нади да неко зна ко је и где је Оскар Мараушек.
Супруга и син народног непријатеља, остављени у животу. Мучаном и неизвесном.

Конфискација имовине

У сред зиме 1945. године, маму су позвали у одбор нашег 7. реона, где нам је уручено решење за конфискацију целекупног нашег покретног и непокретног имања. Дан конфискације је био ужасан. Неописив. Евидентичар, крупна и строга жена у чизмама, са помоћником који је теглио тешку, пунцату ташну, шетали се целог дана по кући, тумарајући као лопови.
Прегледали намештај, слике, кухињско посуђе, постељне ствари, једном речју све што може да се нађе у једној повећој кући. Ту сам, као што сам већ споменуо, остао без Путка, мог другара, без играчка и драгих дечијих успомена.


Све је било одузето, све је било евидентирано и добило залепљене папириће са неким бројем и петократом звездом на печату. Сутрадан је све однето. Кућа испражњена, изузев кујне и једне собе, које су нам оставили на располагање до мамине преудаје или мог пунолетства. “На уживање.” О каквом уживању је реч ? Неколико дана касније настанили су се у кући једна мала породица са дететом, мојим вршњаком и један капетан милиције са женом, чија је разонода била да се шета по кући и башти само у комбинезону, али у чизмама.
Сећам се да смо у том добу поднели многобројне захтеве, у нашем одбору,као и у секретаријату за унутрашње послове у нади да ћемо добити некакве новости о Оскару, бестрагом несталом. Маме је почетком 1946. године нашла, захваљујући њеном познавању језика, запослење у Француској амбасади. Сунце је ушло у кућу, после толико мрачних дана. Али нажалост то сунце није трајало више од годину дана. До једног пролећног јутра, те 1948. године.

Било их је двоје у црним оделима као гаврани. Нису звонили да врата, само су ушли. По навици, вероватно.Били су ту на прагу ходника на квадрату светлости као нацртаном, на патосу покривеном плочицама. “Јеси ли ти Радмила Матаушек?”
Мама потврди благим климањем главе. “Другарице, ухапшена си, у име народа”, настави он вадећи из џепа неку малу књижицу, сигурно своју легитимацију. “Зашто?”, упита мама, слабим гласом који се једва чуо. Не знам какав је на то био одговор и да ли га је уопште и било. Мама ме погледа. Без речи. Поглед пун нежности и осигурања кога још видим. Знали смо обоје, међутим, да се нешто тешко и озбиљно спремало. Знали смо обоје да је требало остати миран, као да је све потпуно нормално. Да је све у реду. Непрестано сам себи то понављао : “Све је у реду, све је у реду”, док ми је срце куцало јако, чудоватно у грлу, док сам испраћао мајку до џипа који је чекао на улици да је некуд одведе. Док је џип скретао на углу Руске, остао сам ту, на улици, не знајући добро шта се дешавало, не знајући шта да радим. Осетио сам се, наједанпут сам. Страховито сам. И затим, док су пролазили први минути мог новог стања у сирочишту, проживео сам хапшење оца и његов нестанак. Видео сам у јасноћи све наше истраге, све возове, све вагоне и на њиховим прозорима сва та лица упалих образа, бледа и мршава, све те безизразне очи у која смо хтели да уђемо дубоко, најдубље могуће до остатка сећања где се можда још увек налази незаборављено лице и име Оскара Матаушека.
Напустио сам улицу и ушао у кућу. Празну, без маме. Изнад тог осећања испочетка нејасног и несигурног, постепено се појавила као нека ледена плоча, слутња да ћу се овог пута наћи потпуно сам. Истовремено сам одбијао ту луду претпоставку. Не, мама ће да се врати. То је сигурно. Кроз сат, два. Да, кроз неколико сати. Биће то поподне. То је значио њен поглед. Није могуће да ме тако оставе самог. Одвели би иначе и мене. Остао сам у тим мислима до подне. У очекивању, искористио  сам време да средим и очистим собу и кујну. Да све буде фино. Затим сам поставио сто за наш ручак. Или вечеру. Очевидност је међутим постала из сата у сат, све јача. Као реалност. Мама се неће вратити. Не знајући шта да радим, изашао сам у башту да сакријем у мојој “колиби” у жбуњу, моје усамљење, моју тугу и тихо плакање. Прихваћен од Матилде, моје баке од оца, нећу поново загрлити моју мајку, пре него што прође једна цела тужна година.

ПОГОВОР

Трагови мог оца Оскара су одавно избрисани. Остаје сећање и његово име на породичној гробници на Новом гробљу у Београду, иако њега ту нема. Где су бацили после убиства, његово јадно тело ? Нико нијехтео нити дозволио да нам се каже где је била ископана јама, нити када. После испитивања, 19. октобра или сутредан ? Можда и касније, у данима који су следили. Ко би могао да зна.Нисмо могли ни потврду његове смрти да добијемо пре 1953. године. Скоро десет година после осуде. Бедна потврда, једва већа од десет сантиметара дужине. То означава цену његовог живота и смрти. Дате од кога ? Од
ОЗНЕ ? Или од неког непознатог одељења убица Прве
пролетерске бригаде, која је “чистила” терен убијајући слепо.
Ликвидирајући. Без судије, без јавног тужиоца, без изтраге и доказа о томе што му је било замерено. Није било довољно убити Оскара и избрисати његове трагове. Убили су патриоту, браниоца домовине. Срби су убили Србина који до краја верује да су му браћа. Не убице. Требало је уништити Оскара, а зашто и његову породицу, оне који су остали, невини као и он, требало је загорчати и њихов живот, као да Оскаров није био довољан.
Метнути његову жену и сина на ивицу друштва, прогонити, лишити елементарних права да мирно живе, без икакве пратеће и тајне “карактеристике”, без тога да се одузме конфискацијом не само имовина него чак и играчке од детета,  његовог дрвеног коња на љуљање. Зашто све то ? Остаћу до краја мог живота на том питању. И кад се попнем горе, у азурна небеса, најзад ћу наћи траг мог оца, који ме одавно тамо чека и који има толико да ми исприча, да ће нам за то бити потребан најмање један цео живот. Ја сада тражим, господо судије, рехабилитацију мог оца и доброг човека Оскара Матаусека, мученика. То ми је животни задатак.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*