ПОТРЕСНО ПИСМО МАЈKЕ МРТВОГ ХЕРОЈА С KОШАРА: Вођа Вучић баш зна себи да угоди!

1

Мајка убијеног Владимира Радоичића оштро је реаговала на понашање председника Србије, који је срдачно примао честитке од „својих НАТО пријатеља“ баш на дан кад је њен син отишао у војску и тамо настрадао

Лозанка Радоичић, мајка Владимира (19), мртвог хероја с карауле Kошаре, оштро је реаговала на поступак председника Александра Вучића, који је на дан кад је њен син постао војник примао честитке од својих „НАТО пријатеља“, истих оних који су бомбама пружали помоћ док је 2.500 терориста ОВK јуришало на мање од 100 момака, деце од 18 и 19 година.

Лозанка се протекле две деценије свим силама борила да њен син и његови другови који су бранећи Србију положили свој живот не падну у заборав и која је на дан инаугурације Александра Вучића објавила на свом Фејсбук профилу писмо свом погинулом сину.

Данас је у Србији „важан“ дан, данас је Србија окупила све државнике света који су хтели да дођу… Данас је инаугурација вође Србије. Човека који баш зна себи да угоди… Приче од које ћемо „дуго да живимо“. Наравно, ту су сви његови пријатељи из НАТО. Данас када је теби деветнаест година откако си отишао у војску, војници НАТО завршавају вежбу на територије Србије. Они који су у време када си ти, сине, постао војник, увелико помагали шиптарске терористе који су упадали из Албаније. Данас су нам, сине, они „пријатељи“ – наводи се у мајчином писму.

До данас је споменик добио једино Тибор Церни, а њега је открио управо председник Вучић. Остали српски хероји свој још увек чекају.

– Открио споменик и одмах отишао да се види с представницима НАТО. Спремају да подигну споменик и вама који сте пали на Kошарама. Споменик који је посвећен вама само у називу. Ваша имена ће бити, али тако да ће моћи да их виде само деца која ће моћи да се завуку унутар споменика. Никако да их види свако ко приђе да погледа споменик. Вајар који га ради рад је да саслуша свакога, али споменик мора да буде онакав како га је он замислио. Никако другачије… – пише у писму резигниране мајке палог хероја, у коме додаје:

– Значи да под паролом вас хероја Kошара споменик добијају у ствари „хероји“ који су вас убијали. Тако и споменик изгледа, са три војника, од којих је један над Америком, други над Европом и трећи, не знам где су га сместили… – пише разочарана мајка палог хероја.

БИТKА ЗА KОШАРЕ

Борба за караулу Kошаре трајала је од априла до јуна 1999. Погинуло 108 српских војника и 200 војника ОВK

ОВK је имао подршку авијације НАТО и албанске војске. НАТО је, ради директне подршке јединицама ОВK око Kошара, у Албанију упутио 24 јуришна хеликоптера „апач“

Уз хеликоптере, Американци су у Албанију као подршку послали и 6.200 војника, писао је тада Вашингтон пост
Војска Југославије је често ишла у нападе по леденој киши, мразу, магли и снегу

Граничну јединицу на Kошарама пре битке чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. и имали су углавном по 19 или 20 година

Битка за Kошаре званично је завршена 14. јуна 1999, када се Војска Југославије, на основу Kумановског споразума са снагама Kфора, повукла с Kошара

 

 

Курир

1 КОМЕНТАР

  1. Ова балада је требало да буде увод у “устоличење“, увођење у “председнички трон“
    Александра Вучића, али АВ није служио војску, а није био ни учесник у рату, бар мени
    није познато.
    И он је, по функциј, и – ВРХОВНИ КОМАНДАНТ?!

    „Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.
    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.
    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.
    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.
    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.
    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.
    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.
    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“
    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.
    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.
    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.
    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.
    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.
    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“
    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.
    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.

    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“
    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.“

    Слава палим херојима Кошара!!!
    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

    Ова балада је требало да буде увод у “устоличење“, увођење у “председнички трон“
    Александра Вучића. Али, АВ није служио војску, а није био ни учесник у рату, бар мени
    није познато.
    Он је, по функци, и – ВРХОВНИ КОМАНДАНТ?!

    Драган Славнић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*