POTRESNO PISMO MAJKE MRTVOG HEROJA S KOŠARA: Vođa Vučić baš zna sebi da ugodi!

1

Majka ubijenog Vladimira Radoičića oštro je reagovala na ponašanje predsednika Srbije, koji je srdačno primao čestitke od „svojih NATO prijatelja“ baš na dan kad je njen sin otišao u vojsku i tamo nastradao

Lozanka Radoičić, majka Vladimira (19), mrtvog heroja s karaule Košare, oštro je reagovala na postupak predsednika Aleksandra Vučića, koji je na dan kad je njen sin postao vojnik primao čestitke od svojih „NATO prijatelja“, istih onih koji su bombama pružali pomoć dok je 2.500 terorista OVK jurišalo na manje od 100 momaka, dece od 18 i 19 godina.

Lozanka se protekle dve decenije svim silama borila da njen sin i njegovi drugovi koji su braneći Srbiju položili svoj život ne padnu u zaborav i koja je na dan inauguracije Aleksandra Vučića objavila na svom Fejsbuk profilu pismo svom poginulom sinu.

Danas je u Srbiji „važan“ dan, danas je Srbija okupila sve državnike sveta koji su hteli da dođu… Danas je inauguracija vođe Srbije. Čoveka koji baš zna sebi da ugodi… Priče od koje ćemo „dugo da živimo“. Naravno, tu su svi njegovi prijatelji iz NATO. Danas kada je tebi devetnaest godina otkako si otišao u vojsku, vojnici NATO završavaju vežbu na teritorije Srbije. Oni koji su u vreme kada si ti, sine, postao vojnik, uveliko pomagali šiptarske teroriste koji su upadali iz Albanije. Danas su nam, sine, oni „prijatelji“ – navodi se u majčinom pismu.

Do danas je spomenik dobio jedino Tibor Cerni, a njega je otkrio upravo predsednik Vučić. Ostali srpski heroji svoj još uvek čekaju.

– Otkrio spomenik i odmah otišao da se vidi s predstavnicima NATO. Spremaju da podignu spomenik i vama koji ste pali na Košarama. Spomenik koji je posvećen vama samo u nazivu. Vaša imena će biti, ali tako da će moći da ih vide samo deca koja će moći da se zavuku unutar spomenika. Nikako da ih vidi svako ko priđe da pogleda spomenik. Vajar koji ga radi rad je da sasluša svakoga, ali spomenik mora da bude onakav kako ga je on zamislio. Nikako drugačije… – piše u pismu rezignirane majke palog heroja, u kome dodaje:

– Znači da pod parolom vas heroja Košara spomenik dobijaju u stvari „heroji“ koji su vas ubijali. Tako i spomenik izgleda, sa tri vojnika, od kojih je jedan nad Amerikom, drugi nad Evropom i treći, ne znam gde su ga smestili… – piše razočarana majka palog heroja.

BITKA ZA KOŠARE

Borba za karaulu Košare trajala je od aprila do juna 1999. Poginulo 108 srpskih vojnika i 200 vojnika OVK

OVK je imao podršku avijacije NATO i albanske vojske. NATO je, radi direktne podrške jedinicama OVK oko Košara, u Albaniju uputio 24 jurišna helikoptera „apač“

Uz helikoptere, Amerikanci su u Albaniju kao podršku poslali i 6.200 vojnika, pisao je tada Vašington post
Vojska Jugoslavije je često išla u napade po ledenoj kiši, mrazu, magli i snegu

Graničnu jedinicu na Košarama pre bitke činili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka koji su služili vojsku od marta 1998. i imali su uglavnom po 19 ili 20 godina

Bitka za Košare zvanično je završena 14. juna 1999, kada se Vojska Jugoslavije, na osnovu Kumanovskog sporazuma sa snagama Kfora, povukla s Košara

 

 

Kurir

1 KOMENTAR

  1. Ova balada je trebalo da bude uvod u “ustoličenje“, uvođenje u “predsednički tron“
    Aleksandra Vučića, ali AV nije služio vojsku, a nije bio ni učesnik u ratu, bar meni
    nije poznato.
    I on je, po funkcij, i – VRHOVNI KOMANDANT?!

    „Mrtva straža sa Košara
    (Stihovi: Nenad Milkić; stihove recituje: Mile Vasiljević)

    Lutajući svetom zemljom,
    gde odavno nema mira,
    pratio sam uske staze
    lovaca i pastira.
    Od ljudi sam sklanjao se,
    da zlikovci me ne bi čuli,
    put želja dovede me
    u hodočašće karauli.

    Al’ prevari me Božje vreme,
    mrak na putu uhvati me,
    zgradu svetu ja ugledah
    u sumraku, usred zime.
    Ljubim zidove ruševine,
    suze ne znam sada skriti,
    ja po mraku ne smem nazad,
    ovde moram prenoćiti.

    Vatru palim od suvog lišća,
    tu gde beše spavaona,
    polusrušen zid zaklanja,
    ne vidi se spolja ona.
    Pokušavam da se zgrejem,
    od studeni dok se sklanjam,
    ipak, ne kajem se što sam doš’o,
    već noćima ja je sanjam.

    Vuk se začu u daljini,
    i fijuk vetra koji duva,
    a ja sam u planini,
    ne bojim se – Bog me čuva.
    Gluvo doba, ponoć prođe,
    tmina ovde tajne krije,
    dok ceo svet spava, sniva,
    tad se bude Prokletije.

    Ožive karaula.
    Sve utvare Bog da prosti,
    na njima su uniforme
    naše vojske iz prošlosti.
    ,,Ko ste vi dobri ljudi?,,
    glasom strah se meni stvara
    „Ne boj se, mi smo straža,
    mrtva straža sa Košara.“

    Tad ugledah oko sebe
    svako svojim putem ide,
    mladi momci čednih lica
    kao da me i ne vide.
    „Kojim dobrom dođe brate?“
    trgnuh se na glas dečaka,
    „ovde retko i danju svrate,
    a kamoli usred mraka.“

    „Uglavnom su to šverceri
    što beže iz Albanije,
    mnogi od njih što dođoše
    ne napustiše Prokletije.
    Ali i njih je sad sve ređe,
    zbog toga je ovde tama,
    živi više ne dolaze,
    sad pripada ona nama.“

    „Vidim naš si, našeg roda,
    kako si stig’o dovde,
    Hajde reci sada nama,
    Što si došao? Šta ćeš ovde?“
    „Došao sam“ – odgovaram,
    a srce mi od straha bije,
    „da se Bogu ja pomolim
    na mestu vaše pogibije.“

    Tad utihnu karaula,
    u svom su poslu stali,
    graničari tužnih lica
    u mene su pogledali.
    Uplaših se te tišine,
    uz kičmu mi krenu zima,
    kao da sam i sam mrtav,
    streljan njihovim pogledima.

    „Otkud znaš da smo mrtvi?“
    progovara tad utvara,
    pa se smeh zaorio
    odjekujući sa Košara.
    „Šalim se. Znaš da jesmo.
    Svako od nas u smrti spava,
    ali drhtimo svake noći,
    bojimo se zaborava.“

    ,,Eto ja sam imao majku,
    što je mene srećom zvala,
    na put često gledala je,
    mene nije dočekala.
    I imao sam trudnu ženu,
    sa njom sam snove snio,
    rodila je meni sina,
    sin me nije zapamtio.“

    „Vidiš li onog tamo,
    svi mu pomreše kad su čuli
    da su mu gore u planini
    vukovi telo rastrgnuli.
    A jauke koje čuješ,
    taj nam se vratit’ želi,
    njega su još živoga,
    u lancima k’o psa odveli.“

    „Ne žali niko od nas
    što je svoj život dao,
    ja bih se opet, kad bih mog’o,
    za Srbiju žrtvovao.
    Ali ne želim ćutati više
    o nepravdi što nas davi,
    mi smo srpstvu sve predali
    a srpstvo nas zaboravi.“
    „Grobovi su rasuti nam
    njih paziti niko neće,
    kad nas naši zaborave
    ko će za nas paliti sveće.

    Samo drugovi što su živi
    prisete se tokom razgovora
    o danima zajedničkim.
    Nego brate sad’ će zora,“
    „Hajde kreći, brzo idi,
    nek’ ti put prođe u sreći,
    o nama piši, pričaj,
    al’ više se ne okreći.

    Ne dolazi, ne traži nas,
    legenda se rečju stvara,
    Srbiju pozdravi nam
    od mrtve straže sa Košara.“
    Probudih se sav u znoju
    od vatre tek dim osta,
    prisetih se prošle noći,
    neka im je zemlja prosta.

    Palim sveću, Boga molim,
    suzno oko nadu traži,
    ja vas neću zaboraviti,
    zavet dajem mrtvoj straži.“

    Slava palim herojima Košara!!!
    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

    Ova balada je trebalo da bude uvod u “ustoličenje“, uvođenje u “predsednički tron“
    Aleksandra Vučića. Ali, AV nije služio vojsku, a nije bio ni učesnik u ratu, bar meni
    nije poznato.
    On je, po funkci, i – VRHOVNI KOMANDANT?!

    Dragan Slavnić

POSTAVI ODGOVOR

*