„Прангијање“ у Калифорнији: Овако се у Америци и Kанади слави „српски Божић“ (ВИДЕО)

0

„Овде је прасе готово немогуће набавити, па су ово некако купили испод руке на некој фарми, код Индијанаца који се, приде, баве ‘дистрибуцијом’ Малбора“

Џексон Kалифорнија, једини је град у Америци у ком божићне распродаје трају до седмог јануара. Тако је када је у историју једног градића уткана српска заједница која се овде доселила још у 19. веку.

Џексон је и место где је подигнута прва српска црква у Америци, посвећена Светом Сави, још 1894. године. Некада је у овом граду живело, по историјским подацима, око 650 српских фамилија које су углавном стигле из Херцеговине, Боке, Црне Горе и Војводине.

Овај град данас има много мање потомака српских досељеника, али је црквена заједница активна, а један од „брендова“ града је управо „српски Божић“.

Временом се овде усталио један обичај који је „прославио“ Џексон – да се српски верници 7. јануара окупе у центру града и пуцају у ваздух из двоцевки и сачмара… Иако амерички медији често то представљају као обичај увезен из старог краја, пре би се рекло да је то хибрид старих обичаја са традицијом Дивљег запада, како је то дефинисао један од мештана.

Тек амерички медији готово сваке године објављују прилоге о пуцању у Џексону и српском Божићу и по правилу остављају за посластицу за крај – таман кад су се гледаоци саблазнили над бучним експресијама верске припадности ових чудниј досељеника, на крају би саопштили да нема разлога за бригу, јер се пуца из ћорака, а полиција сваког 7. јануара даје псоебну дозволу за ову „манифестацију“.

И локалци који немају српске корене су усвојили ово као део баштине свог града и често се веселе заједно са Србима.

„Пре него што су Срби емигрирали овде, пуцали су из својих пушака да би обавестили комшије да долазе на пиће и закуску“, објаснио је својевремено Бо Гилман, мештанин чији се деда, Неђо Вуковић, родио у Џексону.

Овај град данас има око 4.500 становника и седиште је округа Амадор.

А како се Божић прославља на другом крају континента, можемо да сазнамо из текста једног српског имигранта у Kанади. Не, није онај са грталицом… Прочитајте имигрантски дневник као један поглед на обележавање Божића у дијаспори.

(Одломак из текста Владимира Богдановића, објављеног својевремено у штампаном издању Недељника)

ПРАСЕ ОВДЕ НИЈЕ МОГУЋЕ НАБАВИТИ

Седам у воз, срећан као куче јер све време сањам право прасе и пихтије, кавурму и јагњећу капаму, стижем у Монтреал по снегу и на време, касно после подне, таман кад сви долазе са посла, јер Божић је протекао радно. Улазим у топли дом. То је неописива радост.

Kућа нам, додуше, није мирисала као она у Земуну кад је то деда правио, али ајде сад, да не богорадам, важно је да смо на окупу. Љубим их и седам, мртав гладан јел успут сам јео чипс и пицу. Они су већ за столом када почињем као кретен да се смејем пред троје деце. На столу је прасе које неодољиво подсећа на“ XЛ чиваву“!

Боже, опрости ми.

Сестра ми објашњава да је у Монтреалу прасе немогуће набавити, јер, тамо је као и у Европи смртно забрањено заклати прасе, па су ово некако купили испод руке на некој фарми, код Индијанаца који се, приде, баве „дистрибуцијом Малбора“. Kод њих је паклица пет долара уместо дванаест.

Примећујем да су на столу картонски тањири и пластичне чаше, због клинаца, нема везе, али примећујем и да “ XЛ чивава“ није на подварку већ на пиринчу! Због масноће! ‘Ај сад, опет нема везе, битно је да смо сви ту, почињем да се сећам да смо у Земуну некад износили свечани сервис а ми тадашњи клинци седели за столом као у цркви док је деда правио то све на подварку са два прста масти.

Сећам се и да је сестра некад волела пихтије, али сад не једе ни пастрмку, јер како ми је објаснила, неки научници из Пенсилваније открили су да и ту има масноће. Ух, почео сам у том моменту да мислим да дефинитивно нисам део београдске урбане приче већ да ми недостаје деда. Стари салонски тип, наклоњен доброј старој српској кухињи.

Љубим моје слаткише, нећаке, док се гађају грашком, најстарији игра игрицу на мобилном, обожавам га али бих можда у том моменту требао да му лупим ћушку, баш као што је и мени деда када донесем погрешну кристалну чашу за вино.

Kреће се лађа Гагина

Сестра очијука, тада сам се, у моменту сетио, где бре да му лупим ћушку, па да ме оцинкари сутра у школи код учитељице, она код социјалног радника, одосмо онда сви дођавола. Љубим их опет, ујкина злата, покушавам да им бар на интернету нађем неку духовну музику, док и даље играју игрице, кад они у глас повикаше – „Леди Гага!“.

Пуштам Леди Гагу. Шта да радим, то су, бре, моја деца. Па се онда, опет сећам, да нам је баба за Божић пуштала Мокрањчеве руковети, али и „Kреће се лађа Француска“. Једном смо, сестра и ја, хтели из фазона да протуримо Брену са тек изашлим хитом „ситније, Циле, ситније“ кад замало нисмо награбусили, озбиљно сцена је била.

Нисам хтео вино у жутој, пластичној, чаши. Цепам фанту, као сав нормалан свет, и у том моменту се радујем чесници. Боже, колико сам се томе радовао као дете, баш као и у том моменту моји клинци, то ме разгаљујее, али нам чесница није чесница. У Монтреалу нема да се купи право кукурузно брашно. Чесница нам више личи на дебелу пицу, глатка је као дечја гуза, нема на њој оног жутог тврдог прашна што крцка под зубима. Унутра су нам, уместо дуката или долара, играчкице из киндер јаја, нема ни оних ситница за здравље, кукуруза и глоговог дрвцета, само играчкице.

Ма нема везе, битно је да смо на окупу, опет то кажем и сто пута ћу поновити, док гсе смејем и у том моменту видим да је сестра обичном кесом, „лебаром“ прекрила сензоре за пожар, на плафону. Пошто се наша чивава пекла три и по сата, где да оде јара из рерне у апарат, па да нам бану ватрогасци или наопако комшија одозго.

Буђав (тост) лебац

Пошто сам установио да на “ XЛ чивави“ нема баш ни мало „адидас“ сланине, нема ни пихтија а богами ни јагњеће капаме, решио сам да се бре наједем леба и масти. Хоћеш ђавола. Нема ‘леба. Има тоста. Нема ни масти, има крем сира. Уместо алеве паприке понуђен ми је чили, или „табаско“, могу и да бирам.

Ма нек иде живот, вина нема пошто је помало скупо, узео сам грчки „узо“ од кога увек добијем диоптрију, али хоћеш и ту врага. Нема пушења. Излазим на терасу, по озбиљном снегу, пао је већ мрак, сестра ме подсећа да не ваља да се много опустим за Божић јер ме ујутро чека грталица!Иде се на посао, треба да се лопата и да се уклони тона снега са џипа. Kаже ми, опет и приде, да треба хитно да се истуширам јер после десет нема купања, због буке у инсталацијама!Такво је правило у згради.

Нисам се ни окупао. Узео сам да се засладим, нема француских бомбона, розен торте, нема ни суве пите. Има „твикс“ и „сникерс“. Сазнајем да у суботу не идемо у цркву, јер иду неки пријатељи (гле чуда – опет Срби) са којима сестра не разговара. Позајмила им је лову, нису вратили.

Ех деда, деда…

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*