Права истина о смрти Ђуре Јакшића

0

Великог српског песника, приповедача, драмског писца и сликара, рођеног Српској Црњи 1832. под именом Георгије, многи памте и као једног од највећих боема у историји српских кафана.

Đura JakšićЂура Јакшић

Као двадесетпетогодишњак је прешао у Београд, да би му се вратио након Сабанте, Сумраковца, Крагујевца, Пожаревца, Јагодине… и осталих места у Србији где је радио као учитељ и наставник цртања. Последњих година свог живота становао је у чувеној боемској четврти – Скадарлији, а кућа у којој је провео последње дане данас је и његова спомен – кућа.

Као код сваког боема, кафански свет било је његово природно окружење.

Већ болестан од туберколозе, учествовао је у Првом српско-турском рату као извештач. Ту је био сведок неславног понашања елитног генерала, кнежевог рођака, Ранка Алимпића. Две годне касније, у једном новосадском часопису објавио је о томе саркастичну причу, због чега је у Србији био изведен пред Војни суд, и кажњен са петнаест дана затвора.

Истину о овом случају Србија је сазнала тек када су Обреновићи сишли са власти.

Жарко Илић, најмлађи брат песника Војислава, објавио је 1906. године:

“У лето 1878. пред хотелом Париз у Београду седело је више официра за столом, а међу њима и генерал Ранко Алимпић. У тај пар прође поред њих Ђура Јакшић и оде Баталџамијином улицом. Успут сретне Ђура једног сељака…

Сељак је терао неколико говеда. Ђура га заустави и запита: ‘Хоћеш ли доле Теразијама?’

Сељак му одговори да хоће.

Нато Ђура извади из џепа један динар, даде га сељаку и рекне: ‘Када прођеш поред кафане Париз, а ти притерај волове ближе оној господи што седе пред кафаном, удри којега вола штапом па реци: ‘Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини!’

Сељак га послуша и уради тако. Када је сељак изговорио оне речи, сви се официри згледнуше. Један од њих одмах устаде од стола и пође за сељаком лаганим кораком до прве жандармеријске постаје…

У полицији су сељака испитивали да ли је оне речи изрекао тек онако или му је ко то казао. Сељак искаже да му је то казао један господин кога је срео успут, и да му је зато дао један динар…

Одмах помислише на Ђуру Јакшића.

Једне вечери враћао се Ђура кући из неког веселог друштва ка својој Скадарлији. У такорећи пустој улици дочекају га два ноћна стражара преобучена у цивилно одело, ухвате га, свале, и тако су га тукли и газили, да се сирома једва одвукао кући… Ђура поче одмах поболевати…”

SkadarlijaСкадарлија

Ђура Јакшић умро је 17. новембра 1878. године.

Ковчег су из сиротињске собе у Скадарској улици изнели на рукама четворица књижевника: Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин.

“Беху ту високи државници, велики и мали чиновници, професори и научници, војници, ђаци, трговци, занатлије и сиромашни радници…”

По извештају штампе од 25 000 ондашњих становника Београда, скоро половина је дошла да ода последњу почаст великом песнику.

Казну није издржао. Судски чиновник је на решењу записао: „Пошто је Ђура Јакшић умро, то да се овај предмет за свршен сматра и акта у архиву оставе”.

Његов наводни убица, генерал Ранко Алимпић, умро је четири године касније и данас има улицу у Шапцу коју је заслужио као генерал српске војске, министар грађевина, командант Дринске дивизије у српско-турском рату 1876-1877 и Дринског корпуса. Умро је у Београду 19. новембра 1882. године.

General Ranko AlimpićГенерал Ранко Алимпић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*