Православље ће сачувати Косово и Метохију

Секуларизам је плод дрвета добра и зла, хаоса променљивог облика, који представља сва искушења пролазних светова и обичаја, било да је реч о политичком,културном или научном домену.

0

Протојереј Симеон Делавал, свештеник Српске православне цркве у храму Светог Саве у Паризу, говори за Геополитику

DSC02186.jpeg

Оче Симеоне, можете ли нам нешто више рећи о духовном животу Ваше парохије? Поред литургије, која су питања и интересовања која заокупљају Ваше парохијане и каква су Ваша духовна искуства у пастирској и мисионарској делатности?

– Треба да појасним мој статус у оквиру парохије Св. Сава у Паризу. У ствари, ја припадам парохији цркве Св.Сава у Паризу,али, по Благослову владикеЛуке,ја сам,ако тако могу да кажем− „путујући“ свештеник. Значи, тешко могу да говорим о духовном и религиозном животу верника парохије Св.Саве,јер сам често одсутан из цркве,на дуже или краће време. Наиме, углавном служим у једном женском православном манастиру, који се налази у департману Воз (Vosges): једне недеље у месецу и за све велике православне празнике.

Осим тога,служим и у парохији Св.Владимира и Св.Марије Магдалене,која се налази у Контревилу,у коју долазе верници из веома различитих култних и културних средина: има Срба,Руса,Француза, па нам се чак придружила и једна православна породица из Сирије,која је недавно код нас крстила своју најмлађућерку.Ова различитост захтева велику духовну спретност,не напуштајући православну традицију коју смо примили у наслеђе од наших Светих Отаца,почев од СветогСаве и Свете лозе Немањића.Међутим,ова људска различитост је такође јасан пример да је православна црква универзална црква,која је примила милост од Свете Тројице да духовно храни сваког човека и сваку жену добре воље да се сретну са Господом Исусом Христом и упознају га.

Септембра месеца ћете посетити Бугарску, Србију и Републику Српску, где ћете одржати и нека предавања и имати сусрете са члановима црквене јерархије и са православним верницима. Пошто нисмо сада у прилици да Вас питамо о утисцима који ће, надамо се, за Вас бити лепи и подстицајни, питамо Вас каква су Ваша очекивања од овог путовања.

-Разлог што сам тражио благослов од мога владике Луке за ходочашће у ове две православне земље је тај што сам молио Бога да ме просветли за један пројекат парохије, који бих волео да остварим по повратку у Француску. Желим да кроз ово унутрашње и спољашње ходочашће прославим и боље упознам наше Свете оце,почев од СветогСаве и СветогСимеона Мироточивог, који су Божјом речи засејали не само српски народ,већчитаву православну цркву, па и човечанство. Оно што желим и за шта се понизно молим Богу јесте да ми кроз ово путовање омогући да научим да боље испуњавам Христове заповести,којегласе: „Љуби Господа Бога својега свим срцем и свом душом својом,свим умом својим и свом снагом својом и ближњега својега као самога себе“. Ту снагу љубави Бог је даровао као духовно благо, које ћу да истражујем,светој Српској православној цркви и српском народу. Надам се да ћу се,захваљујући мојим сусретима са православним „људима“, који су иконе „божански ликови“,било у манастирима,црквама или на другим местима,вратитиса овог путовања са Божанском светлошћу,која једина даје истинско духовно расуђивање за испуњење Божје воље.

Ви сте рођени у Француској, у традиционално католичкој породици. Занима нас да нам дате једну оцену тренутног духовног стања у Западној Европи, на простору славне хришћанске традиције, где су, у славу Христа, у последњих двадесет векова учињени многи духовни подвизи и изграђене велелепне цркве и катедрале. До нас стижу информације које могу само да нас ожалосте, а то је да се велики број цркава које припадају римокатоличким и протестантским црквама све више затвара. Да ли је овај тренд духовног опадања вере на Западу заиста тачан, и који су узроци томе?

-Рођен сам у традиционалној католичкој породици,али се у нашој породици догодило исто што и у многим другим породицама,више или мање: веровали смо у Бога,а у цркву смо одлазили само на венчања,крштења и сахране.Духовни и аскетски живот није биореалност у свакодневном животу људи, код којих је преовладавала жеља за социјалним успехом у ширем смислу.Како на вери није „рађено“ изнутра,није могао да се очекује никакав истински плод.Не могу у оквиру једног кратког разговора да на детаљан начин изнесем реалност о  „традиционалној католичкој породици“.

Хришћански живот се стиче у цркви,али,уколико не одлазите у цркву,како ћете примити Христову мисао у духу и у истини? Господ нас учи да није могуће служити Богу и мамону.Мамон се не ограничава на болешљиви укус ка новцу,али на генетски начин значи искушење које нас удаљава од суштине,што значи од Бога,али исто тако и од „нас самих“.Све ово претходно изнето показује да није довољно градити велелепнецркве и катедрале у славу Христа,већдушу треба окрепљиватијеванђелским проповедима и редовном Светом литургијом,која садржи све Божанске милости и благослове. Уколико верници напуштају цркву,како онда она може да буде оживљена и животворна? Без сумње, Западна, а и Источна црква сносе одговорност за духовно пустошење,јер ако „ја“ не налазим себе у Христовој цркви,зашто желите да у њој будем затворен?

Да ли корени духовног опадања у Француској леже у француској буржоаској револуцији, која је била сурова, уз употребу терора, укључујући прогањање римокатоличке цркве и свештеника, и чији су резултати кроз секуларизам оставили последице не само по Француску, већ по читаву Европу?

– Нисам ни политичар ни историчар религија,па немам ни научне ни филозофске компетенције да бих могао на рационалан начин да анализирам ваше питање.Тачно је да све револуције сеју терор међу народом и прогоне свештенике.Пад духовног живота у Француској десио се нарочито због чињенице што се црква сувише често понашала као Цезар,желећи да наметне такав начин веровањакоји не само да није одговарао очекивањима верника,већих је и кажњавао. Секуларизам је плод дрвета добра и зла,хаоса променљивог облика,који представља сва искушења пролазних светова и обичаја,било да је речо политичком,културном или научном домену. Секуларизам је такође плод индивидуализма проповеданог од стране свих револуција,које обећавају брда и долине онима који желе да у то „поверују“.Христ нам каже:„Дајте ћесару ћесарево (цару царево),а Богу Божије“. Ћесар је владао светом да би остварио своје посесивне жеље.Није оклевао да жртвује људски положај,па чак ни цркву.Али црква треба да буде само у служби човечанства и верна своме позиву само ако непрестано дубоко понире у царство Божје.Веома лепа књига Св.Николаја Жичкогкоја се зове Теодулговори о дубоком смислу свете Српске цркве и српском народу.Уколико Српска црква престане да носи и преноси ту Божанску поруку Св.Николаја,тада ћемо и ми доживети непоправљив губитак нашег духовног живота.

DSC00578.jpeg

Имајући у виду да сте, као што смо рекли, природно, били верник католичке цркве, који духовни и други разлози су Вас мотивисали да пређете у православну веру? Уопште, какво је Ваше искуство о томе?

– Нисам у могућности да овде детаљно изложим дугачак пут који сам прошао да бих трагао и пронашао смисао свог живота. После дугих лутања и молитви упућених Богу,открио сам Српску православну цркву.Бити православан,постати православан, за мене је постало израз очигледне жеље,не због побуда или интелектуалних мотивација,већ,пре свега,због неке врсте унутрашњег дивљења пред нечим што нисам разумео, али чија лепота је ганула моју душу и моје постојање учинила радосним.Читајући житија Св.Саве,Св.Симеона Мироточивог и свих владара лозе Немањића,да не говорим о другима,био сам задивљен.Рекао сам себи да народ који Богу и човечанству даје такве свете људене могу а да не волим,не могу а да га не упознам. Па,како онда могу да не постанем Србин,барем срцем?

Захваљујући Вашем свештеничком позиву, имали сте прилику да боље упознате српски народ, са свим његовим манама и врлинама. Такође, о Србима је након ратова деведесетих година, под утиском медијске пропаганде, створена одређена слика. Како Ви видите и доживљавате Србе, посебно борбу Срба да сачувају Косово и Метохију?

– Како могу да одговорим на ово питање које погађа у срце− срца српског народа!Цитираћу веома понизно речи Господа Исуса Христа: „Срећни сте ви које ће вређати,које ће прогонити и говорити лоше о вамазбог мене.Радујте се и будите спокојни,јер ће ваша награда битивелика на небу“.Зар није то живот Српске цркве и српског народа?Српски народ је као Христос овога света.Он је Теодул,вољен од Бога,али свет је заслепљен и не схвата драгоценост службе и молитве Српске цркве.Што се тиче Косова и Метохије,присуствовао сам једној дебати коју су организовали Срби у цркви Св. Саве у Паризу.Колико патњи и колико надања се прожимало кроз ту дискусију… На крају сам упитао новинара
Косту Христића да ми каже како, по његовом мишљењу,Косово може да буде спасено.Његов одговор ме је дубоко дирнуо.Рекао ми је да ће православље сачувати Косово и Метохију.То показује бескрајну одговорност коју има Српска православна црква. Господи помилуј!

Milutin_Kraljeva_crkva.jpg

Имали сте прилике да се упознате са православним предањем и традицијом, укључујући и духовну традицију српског народа. Шта Вам се из те традиције чини посебно интересантним и који Вам је православни српски светитељ посебно интересантан и инспиративан?

– Не,на моју велику жалост,не познајем довољно православну историју,предања и традицијусрпскога народа.Ја сам као недозрело дете пред духовним сјајем наших Светих отаца:Св.Саве,Св.Симеона Мироточивог, и да не набрајам… Ако ми дозволите, желео бих да вам испричам једну лепу истиниту причу која је веома значајна за мене.Године 2011.био сам у манастиру Тврдош. Једнога дана,док смо се возили аутомобилом,архиђакон Порфирије,који је возио тај аутомобил, укључио је неку радио-станицу.Владика Атанасије,кога молим за благослов,седео је на задњем седишту.Наједном се разлегао један мушки и један женски глас,наравно,на српском језику.Кад сам чуо то певање,те гласове,моје срце се распукло,тј.отворило и нисам могао да зауставим сузе.Зашто? Зато што сам у дубини самога себе чуо љубавни крик вечне Србије.Та песма је била за мене као дубока и жарка молитва псалама,љубавни и носталгични шапат Бога и српске душе,где је изгледало као да свако пита:„Где си“.
То неизрециво осећање налазим у побожном и литургијском животу,који се служи у Српској православној цркви.Ја то тако доживљавам и знам да није речо романтичном осећању.Православна црква је одевена љубављу,истином и Божјом милошћу.На крају овог разговора, питали сте ме ког српског светитеља највише поштујем.Испричаћу вам још једно своје искуство из манастира Тврдош.У току Свете литургије у цркви манастира,у једном тренутку,мој поглед се сусрео са погледом Светогкраља Милутина,чија је икона била преко пута мене.Одмах сам га заволео.Како да вам поверим шта се тада догодило„очи у очи“? Од тада,не престајем да живим,колико год то могу,у присуству Светогкраља Милутина.Сада разумете зашто сам своје православно ходочашће започео у Софији,у катедрали Свете недеље, у којој почивају мошти Светог краља Милутина.

С француског превела:Вукица Ђурђевац Грујић

ГЕОПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*