Pravoslavlje će sačuvati Kosovo i Metohiju

Sekularizam je plod drveta dobra i zla, haosa promenljivog oblika, koji predstavlja sva iskušenja prolaznih svetova i običaja, bilo da je reč o političkom,kulturnom ili naučnom domenu.

0

Protojerej Simeon Delaval, sveštenik Srpske pravoslavne crkve u hramu Svetog Save u Parizu, govori za Geopolitiku

DSC02186.jpeg

Oče Simeone, možete li nam nešto više reći o duhovnom životu Vaše parohije? Pored liturgije, koja su pitanja i interesovanja koja zaokupljaju Vaše parohijane i kakva su Vaša duhovna iskustva u pastirskoj i misionarskoj delatnosti?

– Treba da pojasnim moj status u okviru parohije Sv. Sava u Parizu. U stvari, ja pripadam parohiji crkve Sv.Sava u Parizu,ali, po Blagoslovu vladikeLuke,ja sam,ako tako mogu da kažem− „putujući“ sveštenik. Znači, teško mogu da govorim o duhovnom i religioznom životu vernika parohije Sv.Save,jer sam često odsutan iz crkve,na duže ili kraće vreme. Naime, uglavnom služim u jednom ženskom pravoslavnom manastiru, koji se nalazi u departmanu Voz (Vosges): jedne nedelje u mesecu i za sve velike pravoslavne praznike.

Osim toga,služim i u parohiji Sv.Vladimira i Sv.Marije Magdalene,koja se nalazi u Kontrevilu,u koju dolaze vernici iz veoma različitih kultnih i kulturnih sredina: ima Srba,Rusa,Francuza, pa nam se čak pridružila i jedna pravoslavna porodica iz Sirije,koja je nedavno kod nas krstila svoju najmlađućerku.Ova različitost zahteva veliku duhovnu spretnost,ne napuštajući pravoslavnu tradiciju koju smo primili u nasleđe od naših Svetih Otaca,počev od SvetogSave i Svete loze Nemanjića.Međutim,ova ljudska različitost je takođe jasan primer da je pravoslavna crkva univerzalna crkva,koja je primila milost od Svete Trojice da duhovno hrani svakog čoveka i svaku ženu dobre volje da se sretnu sa Gospodom Isusom Hristom i upoznaju ga.

Septembra meseca ćete posetiti Bugarsku, Srbiju i Republiku Srpsku, gde ćete održati i neka predavanja i imati susrete sa članovima crkvene jerarhije i sa pravoslavnim vernicima. Pošto nismo sada u prilici da Vas pitamo o utiscima koji će, nadamo se, za Vas biti lepi i podsticajni, pitamo Vas kakva su Vaša očekivanja od ovog putovanja.

-Razlog što sam tražio blagoslov od moga vladike Luke za hodočašće u ove dve pravoslavne zemlje je taj što sam molio Boga da me prosvetli za jedan projekat parohije, koji bih voleo da ostvarim po povratku u Francusku. Želim da kroz ovo unutrašnje i spoljašnje hodočašće proslavim i bolje upoznam naše Svete oce,počev od SvetogSave i SvetogSimeona Mirotočivog, koji su Božjom reči zasejali ne samo srpski narod,većčitavu pravoslavnu crkvu, pa i čovečanstvo. Ono što želim i za šta se ponizno molim Bogu jeste da mi kroz ovo putovanje omogući da naučim da bolje ispunjavam Hristove zapovesti,kojeglase: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem i svom dušom svojom,svim umom svojim i svom snagom svojom i bližnjega svojega kao samoga sebe“. Tu snagu ljubavi Bog je darovao kao duhovno blago, koje ću da istražujem,svetoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu. Nadam se da ću se,zahvaljujući mojim susretima sa pravoslavnim „ljudima“, koji su ikone „božanski likovi“,bilo u manastirima,crkvama ili na drugim mestima,vratitisa ovog putovanja sa Božanskom svetlošću,koja jedina daje istinsko duhovno rasuđivanje za ispunjenje Božje volje.

Vi ste rođeni u Francuskoj, u tradicionalno katoličkoj porodici. Zanima nas da nam date jednu ocenu trenutnog duhovnog stanja u Zapadnoj Evropi, na prostoru slavne hrišćanske tradicije, gde su, u slavu Hrista, u poslednjih dvadeset vekova učinjeni mnogi duhovni podvizi i izgrađene velelepne crkve i katedrale. Do nas stižu informacije koje mogu samo da nas ožaloste, a to je da se veliki broj crkava koje pripadaju rimokatoličkim i protestantskim crkvama sve više zatvara. Da li je ovaj trend duhovnog opadanja vere na Zapadu zaista tačan, i koji su uzroci tome?

-Rođen sam u tradicionalnoj katoličkoj porodici,ali se u našoj porodici dogodilo isto što i u mnogim drugim porodicama,više ili manje: verovali smo u Boga,a u crkvu smo odlazili samo na venčanja,krštenja i sahrane.Duhovni i asketski život nije biorealnost u svakodnevnom životu ljudi, kod kojih je preovladavala želja za socijalnim uspehom u širem smislu.Kako na veri nije „rađeno“ iznutra,nije mogao da se očekuje nikakav istinski plod.Ne mogu u okviru jednog kratkog razgovora da na detaljan način iznesem realnost o  „tradicionalnoj katoličkoj porodici“.

Hrišćanski život se stiče u crkvi,ali,ukoliko ne odlazite u crkvu,kako ćete primiti Hristovu misao u duhu i u istini? Gospod nas uči da nije moguće služiti Bogu i mamonu.Mamon se ne ograničava na bolešljivi ukus ka novcu,ali na genetski način znači iskušenje koje nas udaljava od suštine,što znači od Boga,ali isto tako i od „nas samih“.Sve ovo prethodno izneto pokazuje da nije dovoljno graditi velelepnecrkve i katedrale u slavu Hrista,većdušu treba okrepljivatijevanđelskim propovedima i redovnom Svetom liturgijom,koja sadrži sve Božanske milosti i blagoslove. Ukoliko vernici napuštaju crkvu,kako onda ona može da bude oživljena i životvorna? Bez sumnje, Zapadna, a i Istočna crkva snose odgovornost za duhovno pustošenje,jer ako „ja“ ne nalazim sebe u Hristovoj crkvi,zašto želite da u njoj budem zatvoren?

Da li koreni duhovnog opadanja u Francuskoj leže u francuskoj buržoaskoj revoluciji, koja je bila surova, uz upotrebu terora, uključujući proganjanje rimokatoličke crkve i sveštenika, i čiji su rezultati kroz sekularizam ostavili posledice ne samo po Francusku, već po čitavu Evropu?

– Nisam ni političar ni istoričar religija,pa nemam ni naučne ni filozofske kompetencije da bih mogao na racionalan način da analiziram vaše pitanje.Tačno je da sve revolucije seju teror među narodom i progone sveštenike.Pad duhovnog života u Francuskoj desio se naročito zbog činjenice što se crkva suviše često ponašala kao Cezar,želeći da nametne takav način verovanjakoji ne samo da nije odgovarao očekivanjima vernika,većih je i kažnjavao. Sekularizam je plod drveta dobra i zla,haosa promenljivog oblika,koji predstavlja sva iskušenja prolaznih svetova i običaja,bilo da je rečo političkom,kulturnom ili naučnom domenu. Sekularizam je takođe plod individualizma propovedanog od strane svih revolucija,koje obećavaju brda i doline onima koji žele da u to „poveruju“.Hrist nam kaže:„Dajte ćesaru ćesarevo (caru carevo),a Bogu Božije“. Ćesar je vladao svetom da bi ostvario svoje posesivne želje.Nije oklevao da žrtvuje ljudski položaj,pa čak ni crkvu.Ali crkva treba da bude samo u službi čovečanstva i verna svome pozivu samo ako neprestano duboko ponire u carstvo Božje.Veoma lepa knjiga Sv.Nikolaja Žičkogkoja se zove Teodulgovori o dubokom smislu svete Srpske crkve i srpskom narodu.Ukoliko Srpska crkva prestane da nosi i prenosi tu Božansku poruku Sv.Nikolaja,tada ćemo i mi doživeti nepopravljiv gubitak našeg duhovnog života.

DSC00578.jpeg

Imajući u vidu da ste, kao što smo rekli, prirodno, bili vernik katoličke crkve, koji duhovni i drugi razlozi su Vas motivisali da pređete u pravoslavnu veru? Uopšte, kakvo je Vaše iskustvo o tome?

– Nisam u mogućnosti da ovde detaljno izložim dugačak put koji sam prošao da bih tragao i pronašao smisao svog života. Posle dugih lutanja i molitvi upućenih Bogu,otkrio sam Srpsku pravoslavnu crkvu.Biti pravoslavan,postati pravoslavan, za mene je postalo izraz očigledne želje,ne zbog pobuda ili intelektualnih motivacija,već,pre svega,zbog neke vrste unutrašnjeg divljenja pred nečim što nisam razumeo, ali čija lepota je ganula moju dušu i moje postojanje učinila radosnim.Čitajući žitija Sv.Save,Sv.Simeona Mirotočivog i svih vladara loze Nemanjića,da ne govorim o drugima,bio sam zadivljen.Rekao sam sebi da narod koji Bogu i čovečanstvu daje takve svete ljudene mogu a da ne volim,ne mogu a da ga ne upoznam. Pa,kako onda mogu da ne postanem Srbin,barem srcem?

Zahvaljujući Vašem svešteničkom pozivu, imali ste priliku da bolje upoznate srpski narod, sa svim njegovim manama i vrlinama. Takođe, o Srbima je nakon ratova devedesetih godina, pod utiskom medijske propagande, stvorena određena slika. Kako Vi vidite i doživljavate Srbe, posebno borbu Srba da sačuvaju Kosovo i Metohiju?

– Kako mogu da odgovorim na ovo pitanje koje pogađa u srce− srca srpskog naroda!Citiraću veoma ponizno reči Gospoda Isusa Hrista: „Srećni ste vi koje će vređati,koje će progoniti i govoriti loše o vamazbog mene.Radujte se i budite spokojni,jer će vaša nagrada bitivelika na nebu“.Zar nije to život Srpske crkve i srpskog naroda?Srpski narod je kao Hristos ovoga sveta.On je Teodul,voljen od Boga,ali svet je zaslepljen i ne shvata dragocenost službe i molitve Srpske crkve.Što se tiče Kosova i Metohije,prisustvovao sam jednoj debati koju su organizovali Srbi u crkvi Sv. Save u Parizu.Koliko patnji i koliko nadanja se prožimalo kroz tu diskusiju… Na kraju sam upitao novinara
Kostu Hristića da mi kaže kako, po njegovom mišljenju,Kosovo može da bude spaseno.Njegov odgovor me je duboko dirnuo.Rekao mi je da će pravoslavlje sačuvati Kosovo i Metohiju.To pokazuje beskrajnu odgovornost koju ima Srpska pravoslavna crkva. Gospodi pomiluj!

Milutin_Kraljeva_crkva.jpg

Imali ste prilike da se upoznate sa pravoslavnim predanjem i tradicijom, uključujući i duhovnu tradiciju srpskog naroda. Šta Vam se iz te tradicije čini posebno interesantnim i koji Vam je pravoslavni srpski svetitelj posebno interesantan i inspirativan?

– Ne,na moju veliku žalost,ne poznajem dovoljno pravoslavnu istoriju,predanja i tradicijusrpskoga naroda.Ja sam kao nedozrelo dete pred duhovnim sjajem naših Svetih otaca:Sv.Save,Sv.Simeona Mirotočivog, i da ne nabrajam… Ako mi dozvolite, želeo bih da vam ispričam jednu lepu istinitu priču koja je veoma značajna za mene.Godine 2011.bio sam u manastiru Tvrdoš. Jednoga dana,dok smo se vozili automobilom,arhiđakon Porfirije,koji je vozio taj automobil, uključio je neku radio-stanicu.Vladika Atanasije,koga molim za blagoslov,sedeo je na zadnjem sedištu.Najednom se razlegao jedan muški i jedan ženski glas,naravno,na srpskom jeziku.Kad sam čuo to pevanje,te glasove,moje srce se raspuklo,tj.otvorilo i nisam mogao da zaustavim suze.Zašto? Zato što sam u dubini samoga sebe čuo ljubavni krik večne Srbije.Ta pesma je bila za mene kao duboka i žarka molitva psalama,ljubavni i nostalgični šapat Boga i srpske duše,gde je izgledalo kao da svako pita:„Gde si“.
To neizrecivo osećanje nalazim u pobožnom i liturgijskom životu,koji se služi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.Ja to tako doživljavam i znam da nije rečo romantičnom osećanju.Pravoslavna crkva je odevena ljubavlju,istinom i Božjom milošću.Na kraju ovog razgovora, pitali ste me kog srpskog svetitelja najviše poštujem.Ispričaću vam još jedno svoje iskustvo iz manastira Tvrdoš.U toku Svete liturgije u crkvi manastira,u jednom trenutku,moj pogled se susreo sa pogledom Svetogkralja Milutina,čija je ikona bila preko puta mene.Odmah sam ga zavoleo.Kako da vam poverim šta se tada dogodilo„oči u oči“? Od tada,ne prestajem da živim,koliko god to mogu,u prisustvu Svetogkralja Milutina.Sada razumete zašto sam svoje pravoslavno hodočašće započeo u Sofiji,u katedrali Svete nedelje, u kojoj počivaju mošti Svetog kralja Milutina.

S francuskog prevela:Vukica Đurđevac Grujić

GEOPOLITIKA

POSTAVI ODGOVOR

*