Православље стигло на Кубу

0

Стојим у маленој грчкој православној црквици и први пут у животу слушам свету литургију на шпанском. Кубански комунисти никада нису прогањали религију, слобода вероисповести је загарантована па је и ова црквица поклон кубанског народа грчком народу

Поноћ је прошла, биртије се затварају, тек по неки локал остаје отворен и док тумарам уличицама из једне капије појављује се лепотица ноћи. Пресреће ме и зове унутра. Не, нисам пијан. Прелепа је, нема више од двадесет две, три.  Али звуци музике иза угла дају ми утисак да бар још једна кафана ипак ради.

Гледам је за тренутак, смејем се и одлазим, окрећем се и шаљем јој пољубац. Зове ме да се вратим. У тој последњој кафани остајем до фајронта, а онда купујем још неколико флаша пива, трпам их у свој ранац и одлазим на Малакон да тамо дочекам јутро, да уз шум мора видим како зраци сунца обасјавају Хавану.

Већ наредне ноћи налазим себе у једном од најбољих ноћних клубова у којима сам био. Град који има овакав ноћни клуб са поносом себе може да назове велеградом, ма шта ко мислио о Хавани. „Фабрика уметности”, некадашња фабричка хала претворена у сплет барова, галерија, ресторана брзе хране, башту, биоскопску салу, јединствено место које овом граду даје имиџ светске престонице. „Фабрика” је светска изложба лепотица, јер у овом клубу упознајем Иранке, Швеђанке, Намибијке, Мексиканке, Чилеанке, пар Српкиња.

У башти клуба уз добре „мохитосе” млада Чилеанка прича ми о револуцији. Дошла је да лично посети места којима се дивила читајући историјске књиге. Прича ми о Фиделу и Че Гевари, о Кастровом говору по уласку у Хавану, о белој голубици која је цело време стајала на његовом рамену. Слушам је помало одсутно јер моју пажњу привлачи млада мелескиња двадесетих година у црној хаљини откривених леђа, невероватне црне косе чији праменови падају по деколтеу.

Свака је жена изазов, док се први пут не скине…

Сутрадан, уз касни доручак и јаку кафу заричем се и себи и свом домаћину да нећу више ни капи. Морам неколико дана да проведем и трезан. И зато одлазим најпре на још једну кафу у малени кафе-галерији на тргу Кристо, па у шетњу улицом Прадо, хаванском верзијом Кнез Михајлове.

Уметници, музика, олдтајмери и оронуле фасаде четири су речи које најбоље описују овај град у коме се чини да је време стало. Сликари, музичари, вајари, израђивачи накита од свих могућих материјала, продавци сувенира, сви су ту, окупљени у главној шетачкој зони.

Шетам, разгледам, ценкам се, купујем. Свуда ме успут пресрећу продавци правих и фалсификованих кубанских цигара на црно нудећи чувену „кохибу” по далеко нижој цени од оне у продавницама. После шетње свраћам у чувени бар „Ла Флоридита” омиљено свратиште Ернеста Хемингвеја, чија биста данас стоји за шанком. Јесте да сам се зарекао да нећу више, али због значаја овог историјског места морам један „дакари”, још сада и стварно нећу више.

Стојим у маленој грчкој православној црквици и први пут у животу слушам Свету Литургију на шпанском. На Кубу је стигло и православље, додуше тек непуну деценију, али радује ме да видим да је малена црквица пуна Кубанаца. Кубански комунисти никада нису прогањали религију, слобода вероисповести је загарантована па је и ова црквица поклон кубанског народа грчком народу.

„Још мало шетње уз море, и готово”, рекао је познати песник чији ми стихови одзвањају у сећању док последњу ноћ проводим шетајући Мараконом. Далеко од свега онога што ми је рођењем дато на једном, и свега што сам својом одлуком од свог живота направио на другом континенту, ја по ко зна који пут тропским обалама шетам сам.

Да ли је то самоћа или слобода?“, пита ме чика Буковски из магновења мог властитог ума.

Ја сам сам на овој обали коју сте предали безвољно„, одговарам овом гуруу пијанства у мислима.

Сутрадан, при повратку, док чекам други авион на аеродрому у Атланти крупне капи кише ударају у прозорско стакло. Личе ми на сузе.

Још један бег је завршен, натраг у реалност. Враћам се. Негде сам читао да те истински воле једино они који су заљубљени у твоје лудило. Ваљда ће ме чекати?

Срећан сам био за све ове године лутања бежања и самоће, али некако ми се у последње време чини да су најсрећније оне луталице које имају чему да се врате.

Старим? Предајем се? Навикавам се на лепоту и доброту? Можда, али не. Не. То нисам ја. Биће још бегова. Свет је велики. Камбоџа, Непал, Индонезија…

Свуда по свету налази се и неки део мене.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*