Православни свештеници и српски устанци

1

После разговора са пријатељем, историчаром, насумице сам претражујући по интернету пронашао ове везе свештенства са устанцима. У последњих двестотинак година. Има тога и много више. Овде су побројани само неки од устаника у мантији:

Куриџина буна се одвијала 1704. године, у Далмацији под млетачком влашћу. Покренуо ју је ПРАВОСЛАВНИ ПОП Петар Јагодић Куриџа, парох Петрове цркве у Биовичином Селу. То је била буна сиромашног српског народа против млетачке власти, односно скупљача „дециме“ (пореза).

ПОП Лука Лазаревић, у Првом српском устанку створио чету и избран за војводу.

У покретању Устанка значајну улогу има стари буковички ПРОТА Атанасије Антонијевић.
Једна од најсветлијих личности устаничке Србије је свакако ПРОТА Матеја Ненадовић. Потиче из угледне породице Ненадовића.

Хаџи Милентије Стефановић, АРХИМАНДРИТ манастира Раче У Устанку учествује од почетка. Као војвода соколски помиње се од 1805. године.
Страх и трепет за босанске Турке представљао је ПРОТА Никола Смиљанић из Бадовинаца у Мачви. Од почетка Устанка са својом четом пресретао је Турке који су кроз Мачву и Китог пролазили ка Шапцу.

АРХИМАНДРИТ манастира Враћевшнице и потоњи митрополит Србије Мелентије Павловић учествовао је у борбама Првог и Другог устанка. У другом устанку на Љубићу код Чачка ударањем у добош прикупио је раштркану војску и тако омогућио победу.

Пајсија Ристовића, ИГУМАН манастира Трнаве код Чачка. Због учешћа у буни жив је набијен на колац пред Стамбол капијом.Поред игумана Пајсија, мученички је страдао и ђакон Авакум, сабрат манастира Трнаве. Ђакон Авакум је са мајком Божаном и духовником Ђенадијем Шуваком дошао у Србију из манастира Моштанице, после Јанчићеве буне у Босни.

ПОП-Јовичина буна је била српска побуна против турске власти у Босанском пашалуку, у околини Дервенте. Избила је марта 1834. због економске, националне и вјерске обесправљености Срба хришћана. Ова буна је названа по имену предводитеља побуњеника у дервентској нахији, ПОПУ Јовици Илићу.

Требавска буна, позната и као ПРОТИНА или Посавска буна, је била буна из 1858. године уперена против бегова ради успостављања трећине и других терета које су на кметове бегови наваљивали. Вође буне за ова села су били: ПРОТОЈЕРЕЈ Павле Трифуновић из Осјечана и хаџи-ПОП Петко Јагодић из Врањака.

1870. Војвода ПОП Стеван, као нераздвојни друг свога брата попа Ђоке, у борби са непријатељем, уздигао се и прославио , најочајније и најграбрије бранећи лијепо српско име и св. Вјеру православну.

1875 ПОП Жарко Лешевић беше тада војвода.

Кумановски устанак је био устанак српског народа почетком 1878. године у северној Македонији На збору у Куманову, народ је за вође изабрао ПОПА Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца.

Тимочка буна 1883. године је у Источној Србији избила Тимочка буна. Од коловођа из побуњених крајева стрељани су њих 21: Милоје Петровић и зет му Маринко Ивковић, бивши народни посланик, оба СВЕШТЕНИЦИ из Бољевца, Лазар Миленковић, бивши народни посланик и СВЕШТЕНИК из Трњана…

1916 Топличко-јабланички устанак. Коста Војиновић и Димитрије Димитријевић (ПОП Мита Комита) били су велики заговорници хитног подизања општег народног устанка. И повели су устанак…

6. јун 1941: Херцеговци започели први устанак у поробљеној Европи
Највећи углед у том крају имао је свакако СВЕШТЕНИК Радојица Перишић, који је своје свештеничке дужности обављао безпрекорно и бесплатно. Вољом Вишњег и Свете Тројице ПОП Радојица Перишић прими мученичку улогу вође устанка. Сви мјештани су само погледали свештеника кога су поштовали као оштроумног и паметног човјека, иако је ту улогу он изгледа невољно прихватио.

Први ослобођени град у поробљеној Европи била је Лозница.Одлука о нападу на Немце у Лозници и дизању устанка у Подрињу донета је на састанку у манастиру Троноша 30. августа 1941. године. На конференцији су били присутни потпуковник Веселин Мисита, артиљеријски капетан прве класе Драгослав Рачић, ИГУМАН МАНАСТИРА и резервни поручник јеромонах Георгије Бојић Потпуковник Мисита погинуо је на челу својих бораца, лично предводећи јуриш и бацајући бомбе на Немце. После његове погибије, команду преузима капетан Богдан Дрљача и СТАРЕШИНА МАНАСТИРА Троноша Георгије Бојић.

Немци су сматрали да су СПЦ и њени представници били главни сарадници у извођењу пуча 27. 3. 1941. године.[1] Од почетка окупације Српска православна црква је за Немце била озбиљан политички и обавештајно-безбедносни проблем. Због тога је и првих дана рата један од циљева било хапшење црквених великодостојника, посебно оних који су били сматрани најотворенијим непријатељима немачке политике, пре свега ПАТРИЈАРХА Гаврила Дожића,ЕПИСКОПЕ Иринеја Ђорђевића и Николаја Велимировића.

Током рата у Југославији су чак неки православни СВЕШТЕНИЦИ постали четнички команданти, као нпр. Момчило Ђујић и Саво Божић.

Ма како нам ствари сад изгледале – никад се не зна.

Ђакон Ненад Илић, ФБ налог

1 КОМЕНТАР

  1. ПРОТА МАТЕЈА НЕНАДОВИЋ

    Син кнеза Алексе из Бранковине, војвода, државник, дипломата и писац. Рођен је 10. марта 1777. године у Бранковини. Писање и читање научио је у родном селу, а затим се школовао у Срему (Купинову и Ашањи) где је савладао црквено појање и знања неопходна за свештенички позив. Имао је шеснаест година кад је постао свештеник, а само неколико година касније и прота. Од почетка службовања је уживао углед мудра и сталожена човека. По избијању буне на дахије 1804, са стрицем Јаковом организовао је устанак у западној Србији (Ваљевској и Шабачкој нахији), активно учествовао у борбама за ослобођење Ваљева и Шапца, опсади Београда и у свим биткама у Подрињу и западној Србији. Од 1811, кад је постао војвода, па до краја устанка (1813), био је командант једног сектора на граници ка Босни. Борио се до последњег дана устанка и био један од херојских бранилаца на легендарној Засавици.

    Као дипломата први пут се огледао предводећи устаничку делегацију упућену 1804. у Русију да издејствује помоћ. Две године касније боравио је у Бечу у дипломатској мисији, а затим исте године учествовао на преговорима с Турцима у Босни. Државничке способности испољио је радећи на оснивању Правитељствујушчег совјета и на функцији првог председника Совјета.

    Преласком у Аустрију, после слома устанка, суделовао је у свим договорима избеглих старешина и наставио дипломатску активност да би помогао Србији. Боравећи у Срему, помно је пратио збивања у Србији и у складу с тим предузимао потребне кораке. У време заседања Бечког конгреса (1814-1815) отпутовао је у Беч да би руском цару предао молбу српских првака да узме у заштиту српски народ у Србији. До цара није успео да стигне, а цареви саветници и министри поручивали су Србима да стрпљиво чекају нека боља времена. Став Руса није обесхрабрио увек доследног Проту и он је упорно наставио да ради на придобијању наклоности министара других европских сила, руских савезница (Аустрије, Пруске и Енглеске) за решење српског питања.

    Кад је 1815. избио Други српски устанак, Прота Матеја се придружио устаницима. Као искусан државник и дипломата дао је неизмеран допринос како у политичким тако и у војним питањима и, на крају, водио преговоре са Марашли Али-пашом којима је окончан Други српски устанак.

    По завршетку устанка шест година је службовао на добробит Србије, а онда се разишао с кнезом Милошем и пао у немилост. Овај га је искључио из свих државничких послова и удаљио у Бранковину. Кнез се, ипак, брзо предомислио и вратио га у службу, на место судије у Ваљевском суду и положај државног саветника. На том месту остао је до 1831. године кад је пензионисан. Тада се повукао у Бранковину, отворио основну школу и почео да пише „Мемоаре“.

    Искусни државник, одлучни противник Милошевог самовлашћа, није пристајао на ћутање нити се одрекао политике. Почетком 1839. изабран је за члана Државног савета, а следеће године је због сукоба са кнезом Михаилом прогнан из Србије. У прогонству је остао годину дана. Свргавањем кнеза Михаила и доласком Александра Карађорђевића за кнеза Србије опет је ступио у државну службу и изабран за члана Државног савета. Избијањем европских револуција 1848/49. године Србима у јужној Угарској се указала прилика да се изборе за аутономију у оквиру Аустрије. У раду на том прворазредном националном задатку српски прваци из јужне Угарске о свему су се саветовали с Протом Матејом. Тако се неуморни државотворац нашао и у Карловцима, на Мајској скупштини (13-15. маја 1848) која је прогласила Српску Војводину.

    Време је чинило своје и поодмакле године су почеле да претежу, па је увек рационални Прота 1854. године отишао у пензију, а неколико месеци касније, 11. децембра исте године, и умро у Ваљеву. Сахрањен је у Бранковини уз највише почасти.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*