Православни свештеници и српски устанци

1

После разговора са пријатељем, историчаром, насумице сам претражујући по интернету пронашао ове везе свештенства са устанцима. У последњих двестотинак година. Има тога и много више. Овде су побројани само неки од устаника у мантији:

Куриџина буна се одвијала 1704. године, у Далмацији под млетачком влашћу. Покренуо ју је ПРАВОСЛАВНИ ПОП Петар Јагодић Куриџа, парох Петрове цркве у Биовичином Селу. То је била буна сиромашног српског народа против млетачке власти, односно скупљача „дециме“ (пореза).

ПОП Лука Лазаревић, у Првом српском устанку створио чету и избран за војводу.

У покретању Устанка значајну улогу има стари буковички ПРОТА Атанасије Антонијевић.
Једна од најсветлијих личности устаничке Србије је свакако ПРОТА Матеја Ненадовић. Потиче из угледне породице Ненадовића.

Хаџи Милентије Стефановић, АРХИМАНДРИТ манастира Раче У Устанку учествује од почетка. Као војвода соколски помиње се од 1805. године.
Страх и трепет за босанске Турке представљао је ПРОТА Никола Смиљанић из Бадовинаца у Мачви. Од почетка Устанка са својом четом пресретао је Турке који су кроз Мачву и Китог пролазили ка Шапцу.

АРХИМАНДРИТ манастира Враћевшнице и потоњи митрополит Србије Мелентије Павловић учествовао је у борбама Првог и Другог устанка. У другом устанку на Љубићу код Чачка ударањем у добош прикупио је раштркану војску и тако омогућио победу.

Пајсија Ристовића, ИГУМАН манастира Трнаве код Чачка. Због учешћа у буни жив је набијен на колац пред Стамбол капијом.Поред игумана Пајсија, мученички је страдао и ђакон Авакум, сабрат манастира Трнаве. Ђакон Авакум је са мајком Божаном и духовником Ђенадијем Шуваком дошао у Србију из манастира Моштанице, после Јанчићеве буне у Босни.

ПОП-Јовичина буна је била српска побуна против турске власти у Босанском пашалуку, у околини Дервенте. Избила је марта 1834. због економске, националне и вјерске обесправљености Срба хришћана. Ова буна је названа по имену предводитеља побуњеника у дервентској нахији, ПОПУ Јовици Илићу.

Требавска буна, позната и као ПРОТИНА или Посавска буна, је била буна из 1858. године уперена против бегова ради успостављања трећине и других терета које су на кметове бегови наваљивали. Вође буне за ова села су били: ПРОТОЈЕРЕЈ Павле Трифуновић из Осјечана и хаџи-ПОП Петко Јагодић из Врањака.

1870. Војвода ПОП Стеван, као нераздвојни друг свога брата попа Ђоке, у борби са непријатељем, уздигао се и прославио , најочајније и најграбрије бранећи лијепо српско име и св. Вјеру православну.

1875 ПОП Жарко Лешевић беше тада војвода.

Кумановски устанак је био устанак српског народа почетком 1878. године у северној Македонији На збору у Куманову, народ је за вође изабрао ПОПА Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца.

Тимочка буна 1883. године је у Источној Србији избила Тимочка буна. Од коловођа из побуњених крајева стрељани су њих 21: Милоје Петровић и зет му Маринко Ивковић, бивши народни посланик, оба СВЕШТЕНИЦИ из Бољевца, Лазар Миленковић, бивши народни посланик и СВЕШТЕНИК из Трњана…

1916 Топличко-јабланички устанак. Коста Војиновић и Димитрије Димитријевић (ПОП Мита Комита) били су велики заговорници хитног подизања општег народног устанка. И повели су устанак…

6. јун 1941: Херцеговци започели први устанак у поробљеној Европи
Највећи углед у том крају имао је свакако СВЕШТЕНИК Радојица Перишић, који је своје свештеничке дужности обављао безпрекорно и бесплатно. Вољом Вишњег и Свете Тројице ПОП Радојица Перишић прими мученичку улогу вође устанка. Сви мјештани су само погледали свештеника кога су поштовали као оштроумног и паметног човјека, иако је ту улогу он изгледа невољно прихватио.

Први ослобођени град у поробљеној Европи била је Лозница.Одлука о нападу на Немце у Лозници и дизању устанка у Подрињу донета је на састанку у манастиру Троноша 30. августа 1941. године. На конференцији су били присутни потпуковник Веселин Мисита, артиљеријски капетан прве класе Драгослав Рачић, ИГУМАН МАНАСТИРА и резервни поручник јеромонах Георгије Бојић Потпуковник Мисита погинуо је на челу својих бораца, лично предводећи јуриш и бацајући бомбе на Немце. После његове погибије, команду преузима капетан Богдан Дрљача и СТАРЕШИНА МАНАСТИРА Троноша Георгије Бојић.

Немци су сматрали да су СПЦ и њени представници били главни сарадници у извођењу пуча 27. 3. 1941. године.[1] Од почетка окупације Српска православна црква је за Немце била озбиљан политички и обавештајно-безбедносни проблем. Због тога је и првих дана рата један од циљева било хапшење црквених великодостојника, посебно оних који су били сматрани најотворенијим непријатељима немачке политике, пре свега ПАТРИЈАРХА Гаврила Дожића,ЕПИСКОПЕ Иринеја Ђорђевића и Николаја Велимировића.

Током рата у Југославији су чак неки православни СВЕШТЕНИЦИ постали четнички команданти, као нпр. Момчило Ђујић и Саво Божић.

Ма како нам ствари сад изгледале – никад се не зна.

Ђакон Ненад Илић, ФБ налог

1 КОМЕНТАР

  1. ПОП ЛУКА ЛАЗАРЕВИЋ

    Свештеник и војвода, родио се 1774. године у Свилеуви. Његови преци су се доселили из Бирача у источној Босни. Узор му је био брат од стрица, честит и веома угледан човек, кнез шабачке Тамнаве, Ранко Лазаревић. Уз Ранкову помоћ родитељи су га послали у Срем, где се школовао и, после три и по године, стекао основе писмености. Запопио се 1796. године и до почетка Првог српског устанка службовао у Коцељеви. По избијању устанка, одбацио је свештеничку одежду, латио се оружја и одрекао се свештеничког позива.

    Иако без искуства у војничком занату, Поп Лука је као организатор устанка у посавско-тамнавској кнежини задобио симпатије свих устаника, те га је Карађорђе поставио за посавско-тамнавског војводу. До боја на Мишару највише је ратовао на Дрини и у Мачви. Један је од најистакнутијих војвода у Првом устанку и најзаслужнијих људи за победу на Мишару (1806). Командујући коњицом, скривеном у једном шумарку, извео је подвиг изненадним, муњевитим и одлучујућим ударом у бок Турцима.

    Усред боја на Мишару Поп Лука и Кулин-капетан нашли су се један према другом. Како су одраније знали један за другог, прилику да се овако сретну једва су дочекали.
    У првом судару Кулин је сабљом замахнуо да посече Луку, али је Лука својом сабљом одбио напад. У другом судару Кулину пође за руком да сабљом избије сабљу из руку Лукиних те јурну бесомучно на њега. Оставши без сабље, Лука зграби из ункаша арбију којом се пушка пуни и покуша њоме да се брани. Кулин га захвати сабљом пљоштимице по глави. Осећајући да губи свест, Лука се брзо смаче с коња, а у том часу неколико српских коњаника испалише своје кубуре и убише Кулина. Овом приликом је Милош Поцерац уграбио Кулинову сабљу за чији је откуп, касније, нуђено повелико благо. Погибија Кулинова је још више поколебала ионако деморалисане Турке, а Срби и сам Карађорђе стекли су, с друге стране, још више самопоуздања и извојевали победу.

    После ослобођења Шапца 1807. Карађорђе Луку постави за првог команданта града и даде му на управу Мачву.

    Као стратег, Лазаревић се истакао и 1809. године, за време продора устаничке војске у Босну. Његова је војска запосела босанско Подриње и повукла се тек после Чегарске битке. Од 1811. командовао је делом фронта од ушћа Дрине до Лознице. Учествовао је и у последњој бици, на Засавици. После краха устанка прешао је у Срем. Одређено време је, као емигрант, провео у Штајерској, а затим деветнаест година у Русији (Бесарабији). У Србију се с породицом вратио 1833. године. Док је ишао од Београда ка Шапцу, успут су га свуда одушевљено поздрављали становници околних села.

    Кнез Милош га је поставио за судију у Шабачком магистрату, а за владавине уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића пет година (1842-1847) био је члан Државног савета. Умро је у Шапцу 11. маја 1852. године.

    Поп Луки Лазаревићу су слобода и срећа Србије, којима је и сам итекако допринео, биле на првом месту. Стога није жудео за влашћу, нити се уплитао у какве закулисне радње и интриге. До краја живота је остао светлог образа.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*