Пре 75 година један симбол је значио готово сигурну смрт

0

Пре 75 година, нацисти су присилили све Јевреје у Немачкој да носе жуту шестокраку звезду на одећи – да би били јасно препознатљиви што је била припрема за холокауст

Давидова звезда првобитно није значила стигматизацију, нити је била искључиво јеврејски симбол. И поред тога, та звезда је после времена националсоцијализма у Немачкој повезивана са холокаустом. Јевреји су после доношење расистичких Нирнбершких закона 1935. све више искључивани из друштвеног живота. Ти закони прецизно су регулисали ко је био пунокрвни Јеврејин, полујеврејин, јеврејски мешанац првог или другог степена или ко важи као Јеврејин. Већина таквих људи касније је морала да носи звезду.

Још пре рата, Рајнхард Хајдрих, шеф главног безбедносног уреда Рајха, тражио је могућност да се „унутрашњи непријатељи Немачке“ некако учине „видљивим за читав свет“. Убрзо после ноћи погрома у новембру 1938, ака су свуда у Немачкој гореле синагоге и уништаване јеврејске радње, Хајдрих је написао: „Сваки Јеврејин би у складу са Нирнбершким законима морао да носи посебну ознаку. То је могућност која олакшава многе друге ствари“. Тако је националсоцијалистима касније било много лакше да налазе Јевреје и транспортују их у концентрационе логоре. И тако је било не само у Немачкој.

Још када је почињао рат, у септембру 1939. у окупираној Пољској, Јевреји који су тамо живели морали су да на руци носе белу траку са плавом звездом. И у другим окупираним земљама, јеврејско становништво имало је обавезу да се тако обележава.

Хитлер је најпре оклевао

Пре рата, режим још није хтео да уводи ту меру. Чак се и код Адолфа Хитлера могло видети
тактичко одуговлачење када је пред функционерима НСДАП рекао: „О проблему обележавања се размишља око две до три године и једног дана ће то – овако или онако – бити спроведено. […] За то треба имати нос и осетити: шта могу да радим? Шта не могу да радим?“ Дакле, још је показивао некакву спремност на компромисе, бојећи се сувише жестоке реакције иностранства.

Но, када је почео рат, престала је свака уздржаност. Министар пропаганде Јозеф Гебелс је 1941. подсетио Хитлера на идеју о обележавању Јевреја, и крајем августа је за то добио и дозволу. Првог септембра 1941, донет је полицијски указ који је ступио на снагу.

Он је регулисао све појединости: „шестокрака звезда величине длана, жуте боје, са црно извученим контурама, и натписом „Јеврејин“ мора да се носи видљиво на левој страни грудног дела одеће, за који мора бити зашивена“. Указ је важио за све јеврејске грађане старије од шест година. Јеврејима је било „забрањено да се у јавности појављују без јеврејске звезде.“ Онај ко би покушао да покрије звезду ташном, ревером мантила или шалом, морао је рачунати на жестоке казне Гестапоа који је надзирао видљиво ношење звезде.

Изолација. Дискриминација. Kонтрола.

Јевреји су били очајни. Романиста и писац Виктор Kлемперер потицао је из јеврејске породице, али је још пре Првог светског рата постао протестант. Но, то није интересовало националсоцијалисте – за њих је остао Јеврејин. Kлемперер је 1935. године изгубио професорско место у Дрездену и после тога је морао да носи и звезду. У свом дневнику (који је касније постао познат) написао је: „Јуче, када је Ева зашила јеврејску звезду, добио сам напад очајања. И Евини живци су били на измаку […] Ја сам био сломљен, нисам могао да се приберем.“

Инге Дојчкрон, која је преживела холокауст, на једној комеморативној свечаности у Бундестагу је рекла: „Већина Немаца, које сам сретала на берлинским улицама, скретала је поглед када би угледала звезду, или је гледала кроз мене, или се окретала на другу страну. […] Звезда је за нас значила дискриминишућу изолацију“.

Припрема за холокауст

Обележавање је било само припрема за оно што су нацисти звали „решењем јеврејског питања“: уништење. Јевреји не само што су морали да носе звезде, већ нису смели и да напуштају округ у коме живе без дозволе. Тако је изгледала савршена припрема за холокауст. Није случајно што је депортације у логоре смрти почела само месец дана касније, у октобру 1941. Виктор Kлемперер и Инге Дојчкрон су преживели. Милиони других – нису.
Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*