Prednosti i mane američke bezbednosne kulture

0

Postoji jedno kardinalno pravilo na koje se često pozivaju kada se bivši predsednik meša u poslove trenutnog predsednika sa stranim zemljama. Često citirano pravilo glasi: „Sjedinjene Države imaju samo jednog predsednika istovremeno.“ Preduga „ruska istraga“ cilja članove Trampove kampanje koji su se susretali sa raznim ruskim zvaničnicima i privatnim licima tokom kampanje. Oni nisu optuženi za kršenje gore navedenog pravila, već za dobijanje informacija koji se tiču njihove protivnice, Hilari Klinton.

U početku su optužbe bile bazirane na zakonu kojim predsednički kandidat dobija bilo šta od „vrednosti“ od strane vlade ili zvaničnika. Informacije štetne po Klintonovu bi svakako bile kvalifikovane kao vredne za republikanskog kandidata, međutim, ne možete se rešiti predsednika zbog tako sitnog prekršaja, i zato je „ruska“ istraga preinačena u optužbe o „dosluhu“ i „zaveri“.

Mediji su u toj meri odlučni da pokažu dobru volju prema sistemu u kojem bi trebalo da služe kao nadzornici da su dva dana neumorno ponavljali da je jedan od igrača – Trampov niži savetnik za spoljnu politiku Karter Pejdž (na drugoj slici) – bio predmet prisluškivanja vlade, budući da je 2013. godine bio savetnik „Kremlja“ (ne ruske vlade, jer to ne zvuči strašno, već „Kremlja“, čime se evocira asocijacija na srednjevekovni dvorac sa zidovima od opeke).

Ovakve kritike su moguće samo zato što je američka javnost već zaboravila da se te 2013. njen bivši predsednik Barak Obama zalagao za tzv. „resetovanje“ sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
Pri kraju Obaminog mandata 2015. godine, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji (međunarodnom sastanku o bezbednosti koji se održava svake godine), potpredsednik Bajden je rekao:

„…Svi smo mi investirali u tip Rusije kojoj smo se nadali…vi kojoj se i dalje nadamo… koja će nastati jednog dana – Rusija integrisana u svetsku ekonomiju, uspešna, više posvećena međunarodnom poretku.“

Ova izjava nije zvučala blago Vladimiru Putinu, koji od Minhenske konferencije 2007. godine dosledno zastupa protivljenje međunarodnom poretku koji promovišu SAD, budući da je njegova osnovna definicija apsolutna hegemonija SAD širom sveta.

Jedanaest godina kasnije, američka duboka država i dalje nastavlja da se pretvara da je Rusija samo „nekooperativna“, dok je Moskva zapravo jasno stavila do znanja da svetska bezbednost zavisi od saradnje između lidera najbitnijih regionalnih zemalja, od istoka do zapada: Kine, Indije, Rusije, Južne Afrike –i Sjedinjenih Država.

Prvih pet zemalja su sklopile savez 2014. i uspostavile razne razvojne banke i projekte, dok se SAD i dalje dure, ubeđene da njihovo vreme pod Suncem nikada neće proći (baš kao i nacisti i Rimljani pre njih).

Što nas dovodi do pravog razloga zašto većina američke političke klase pokušava da se reši Donalda Trampa još od kad je dobio mandat. Ne zato što je vulgaran, brutalan, i zainteresovan samo za novac, već zato što je pokazao da je rat ono što ne voli.

Kada vašingtonski analitičari onako nevino pitaju zašto Tramp nikada ništa negativno ne govori o Vladimiru Putinu, oni se pretvaraju da ignorišu činjenicu da je glavni cilj američke spoljne politike Volfoviceve doktrine iz 1995. sprečavanje svake zemlje da izazove američku hegemoniju (koja se obično naziva „liderstvo“). Ovaj dve decenije star američki bezbednosni dokument zapaža da Vašington mora biti oprezan prema svakoj državi čiji joj resursi mogu to dozvoliti.

Volfovicova doktrina ostala je zvanična američka politika sve dok Tramp nije izdao sopstvenu 2017. godine. Iako se u njoj Rusija i Kina identifikuje kao protivnici i tvrdi da je neophodno jačanje vojnih potencijala, u njoj se ne potvrđuje nenadmašnost američke hegemonije.

Zar FBI ne bi trebalo da bude zainteresovan šta je Karter Pejdž, naftni ekspert, govorio ruskoj vladi, koja sedi na najvećim rezervama minerala u svetu, i to u vreme Obaminog mandata?

POSTAVI ODGOVOR

*