Predrag Popović: Parastos petooktobarskoj revoluciji

1

 

U zgradi Vlade Srbije obeležiće se 18. godišnjica petooktobarske revolucije. Uz prvoborca Rasima Ljajića, u špaliru „pobednika“ stajaće premijerka Ana Brnabić i ministri Zorana Mihajlović, Nenad Popović, Goran Knežević, Vladan Vukosavljević, Branislav Nedimović i Siniša Mali, okruženi desetinama saučesnika iz DS-a, DSS-a i G17, koji su se udomili u naprednjačkom kartelu. Uspešno obaranje „crno-crvenog“ režima čestitaće im „poražene“ kolege Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, svi transformisani socijalisti i radikali, naravno i gospodar Aleksandar Vučić.


Između zdravica, veselo društvo evociraće uspomene na taj dan, kad je proćerdana nada da će promena vlasti doneti bolju budućnost. Neko će se setiti kako je Mlađan Dinkić upao u Narodnu banku Jugoslavije, sav srećan što se tamo nije zatekao Tomislav Nikolić, koji bi ga ubio kao zeca. Drugi će opisivati nasmejana lica Ljubiše Buhe Čumeta i Dušana Spasojevića, kojima je pred Gradskom skupštinom Čedomir Jovanović predao naoružanje iz policijske stanice Stari grad. Treći će se diviti kumu Nikoli Petroviću, koga nisu zanimali kalašnjikovi, nego skupocene slike iz Savezne skupštine. Četvrti, peti i svi ostali prepričavaće anegdote o Legiji, Guriju i ostalim junacima koji su izdali komandanta Slobodana Miloševića.


Niko, međutim, neće ni pomenuti istinu o tome kako su vođe revolucije prodale ideale za koje su ginule budale. Deo te istine ponekad prizna Bogoljub Karić.
Dugu, neprospavanu noć, 5. na 6. oktobar, Karić je proveo sam, u mraku, isključenog telefona. Okupan, glatko izbrijan, u beloj košulji sa crvenom mašnom, do jutra je čekao nezvane goste. Kad je shvatio da su ga zaboravili svi „krizni štabovi“, odlučio je da ode mečki na rupu. Izabrao je najskuplju butelju vina, za svaki slučaj u džep sakoa je stavio lekove i četkicu za zube i krenuo u Krunsku.


Zoran Đinđić je već bio u kabinetu, na sastanku. Pola sata je Karić sedeo i čekao da sazna kakva mu je sudbina. Kad bi ga pozdravio neki funkcioner DS-a, onako u prolazu, nada bi mu porasla. Ipak, kako je vreme prolazilo, rasla je panika. Čim ga novi vladar ostavlja da toliko čeka, znači nije dobro, neće imati milosti. Taman kad je hteo da, podstaknut poslednjim atomom dostojanstva, ustane i ode, otvorila su se vrata Đinđićevog kabineta, a na njima, sa osmehom od uha do uha, Milutin Mrkonjić.
Kariću je srce zaigralo od sreće. Znao je – ako je Đinđić pristao da primi Mrku, nema ništa od revanšizma i progona Miloševićevih kriminalaca, sve će ostati isto, osim gazde.


Da je Karić bio u pravu videlo se već te večeri, kad je u Beograd iznenada doputovao ruski šef diplomatije Igor Ivanov. Na njegov predlog organizovan je sastanak Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Prisutan je bio još samo Nebojša Pavković, okićen sa šest prislušnih uređaja. Milošević je, tradicionalno nesposoban da shvati realnost, optužio Koštunicu da se udružio s „izdajnicima i ološima iz DOS-a“ i da taj greh može da okaje samo ako njega, Miloševića, postavi na mesto saveznog premijera. Naravno, od toga nije bilo ništa. Svrgnuti vladar morao je da se zadovolji garancijom da neće biti uhapšen i izručen Haškom tribunalu, a da će Pavković i Rade Marković ostati na funkcijama načelnika Generalštaba i Resora državne bezbednosti, kao bi prikrili prljave tragove iz prošlosti.


Tako su Đinđić i Koštunica sahranili nadu u promene. Sve što se kasnije dešavalo – pljačkaška privatizacija, utvrđivanje državnosti albanskog Kosova, deportacija Miloševića i ostalih srpskih državnika i oficira u Haški tribunal, ubistvo premijera Đinđića… – sve je doprinelo stvaranju Vučićevog kalifata.

No, petooktobarski parastos može da posluži i kao upozorenje za neko buduće vreme, kad opet dođe do promene vlasti, da se tada ne propusti prilika za lustraciju, pa i kastraciju.

Predrag Popović

1 KOMENTAR

  1. 5. oktobra na vlast su došli neofašisti!

    “PATRIOT“:
    O4.10.2017. g.
    “Velja Ilić: „Peti oktobar ih, nažalost, nije dokrajčio. Ja sam takođe
    krivac za to“
    Govedo neopevano, učesnik si palenja Skupštine, baš kao što je
    Hitler sa svojim istomišljenicima zapalio Rajhstag 1933. godine.
    Pokradene stvari iz Skupštine još nisu nađene i vraćene, a ti pričaš
    o nekakvoj demokratiji?!
    U vreme Miloševića sva državna imovina je bila u vlasništvu države,
    a ti si, govedo neopevano, sa svojim DOS-ovcima sve do sada budzašto
    rasprodao!
    Kaži šta je bilo sa oružijem /automatskim puškama, puškomitraljezima,
    puškama, pištoljima… i pripadajućom municijom/ koje ste protivzakonito
    i nasilno prisvojili iz Stanice milicije “’Stari grad“, Ul. Majke Jevrosime?
    Prodavali ste pivare i cementare za pojednu nemačku marku, devastirali
    sve što je valjalo, i sada, kada ste gotovo sve rsprodali, krivite
    Miloševića?!
    Prodajete rudnike, prirodna izvorišta voda, banje, a hoćete Telekom i
    EPS, građevinsko i poljoprivredno zemljište…
    Doveli ste nam pedere, sodmoiste, ekumeniste, globaliste…
    Trujete nas GMO hranom, kejmtrejlovima /zaprašivanjem iz vazduha
    koejkavim otrovima/, decu nam vakcinišete NATO vakcinama, uvodite
    u školske programe obavznu LGBT ideologiju, otvarate, na svakom ćošku,
    kockarnice, kafiće… – stecišta narkomanije i prostitucije.
    Kultura se svodi samo na ANUS-FALUS, “napredne ideje“ EU!
    Slogan za Miloševića je bio: “GOTOV SI!“,
    a danas je: “GOTOVO SMO!“ – rasprodati sa sve gaće!

    Dragan Slavnić

POSTAVI ODGOVOR

*