Председник САНУ: У нама је трајно устоличен комплекс жртве!

0

– Можда је време да се детаљније позабавимо Србијом, и то не само Србијом на Балкану (на који ће нас упорно враћати наши „пријатељи“ и неке друге логике), већ Србијом у свету! – закључио је Kостић

Чини се да проблем Kосова и Метохије често опортуно користимо да се са својом немарношћу и непредузимљивошћу по разним питањима иза њега сакријемо, или камуфлирамо изостанак потребне солидарности, и он не може бити оправдање да тврдимо да су нам по питању проблема сународника у суседним земљама „везане руке“, каже председник Српске академије наука и уметности Владимир Kостић.

– Управо сада је тренутак за формирање једног просветљенијег и боље конципираног министарства (или какве друге адекватне институције) за нашу дијаспору – наводи Kостић у ауторском тексту за Тањуг, којим је одговарио на питање да ли су Србији, због нерешеног питања KиМ, везане руке и смањен политички простор за решавење бројних отворених питања са суседима, пре свега положаја и заштите права Срба који живе у околним земљама.
Он наводи да је САНУ предузимала и предузима, у оквиру својих могућности активности по овим проблемима, али су оне остале непознате јавности или су дочекане са извесном нелагодом.

– Нисам сигуран у којој мери је у Србији постојала свест о тим проблемима и пре акутизације проблема Kосова и Метохије, а било их је, и то у „суседним, традиционално пријатељским“ земљама. Иако их потискујем, муче ме сећања на дочек несрећних жртава “Олује“, који нам (или “ми“, ако хоћете) не служи на част – истиче председник САНУ.

А на питање – колико дугорочна условљеност Србије проблемом Kосова „охрабрује“ неке наше суседе да не поштују ни основна права наших сународника, Kостић је упутио шири одговор, који, у целини гласи:

– Простор коме припадамо брутално је затрован извесним апокрифним ставовима, којима је „међународна заједница“ вероватно и свесно кумовала. На пример, ради се о некритичној расподели кривице, па су политичке елите различитих колективитета злоупотребиле концепт “ексклузивности и искључивости жртве“ ради постизања често приземних циљева и маскирања “домаћег, кућног национализма“.

Друго на шта желим да укажем је скраћивање временског оквира историје, која на овим просторима сада траје само пар деценија – оно што се догађало пре тога више не важи.

Штавише, уочљив је труд да се та „преисторија“ од пре само пола века или тек нешто више нашминка бојама „политичке коректности“ или за домаће потребе измењене историје.

Kоначно, у историјским рутинама балканских народа трајно је устоличен комплекс жртве, пројектовање кривице на оне око нас, дилувијална оправданост освете за све што је поднето, која никада није довољна нити се може довести до краја. Инфантилно-малигно национални идентити се често дефинишу, не кроз нас саме, него кроз наша непријатељства, кроз оне друге који су тако различити од нас (недовољно задовољни тиме да „ми будемо ми“, прибегавају старој матрици „ми смо заправо не-ви“). И ту је Србија у проблему и извесном чуду, које не мимоилази ни мене.

Сувише је остало непопуњених ровова и траншеја историје које су моћни возачи точка историје искористили да поново разиграју старе поделе и мржње. Балкански народи ни у суочавању са будућношћу немају више исте позиције – неки су чланови ЕУ (кључни критеријум њиховог пријема лежи у антируским ресентиманима европске политике), а готово сви хрле у НАТО.

У тим тркама ка „напретку“ једна од балканских игара постаје и саплитање, а увече, када одмарамо, играмо се лаже и паралаже.

Ја се од муке насмејем када ме неке амбасаде суседа зову на прославе њиховог ослобођења или спомене на окупацију, коју су, нема сумње, брутално вршили и моји преци, који су у муци преживљавања на обронцима Сврљишких планина, барем према логици мојих монтањарских пријатеља, гајили изразито колонијалне апетите.

А ја наиван нисам ни приметио да су мој Милутин, његов брат Вељко или њихови изгинули вршњаци заправо само острашћени колонијални освајачи који су се несразмерно обогатили.

Само обиђите крај мојих предака, да видите шта је све у њега уложено, на пример у последњих 150 година. Ако још кога у том селу уопште има.

Уз то, видите и сами колико има лидера у региону – чуда успешности!

Можда је време да се детаљније позабавимо Србијом, и то не само Србијом на Балкану (на који ће нас упорно враћати наши „пријатељи“ и неке друге логике), већ Србијом у свету! – закључио је Kостић.

Тањуг

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*