ПРЕГЛЕД ПОЛИТИЧКЕ СИТУАЦИЈЕ У СРБИЈИ ТОКОМ ОСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА 1876-78.

0

На почетку великих ослободилачких ратова, српски политичари су имали велико поверење у српску војску, тачније у српског сељака. Веровало се да ће српска војска успети потиснути Османлије и ослободити окупиране српске територије. Српска војска је 1876. имала око 450 официра, али многи од њих су тек недавно постали официри. Кнез Михаило је покушао да побољша војску својим Законом о народној војсци, а такође је посветио пажњу добављању оружја. Кренуло се ка професионализацији војске, што се некима није свидело. Међу главним противницима су били радикали (мада тада још увијек није постојала званична радикална странка) који су сматрали да ће војска постати лично оружје кнеза Милана. Такође су сматрали да професионализација војска не може бити у интересу српског сељака. Ни сами сељаци нису били претерано одушевљени идејом професионалне војске. Адам Богосављевић је предлагао да се државна војска укине и да се направи нова, национална војска. Радикали су покушали да на све начине спријече професионализацију војске, те су покушавали да смање војни буџет.

1867. руски саветници су упозорили Србију да се не сме ослонити само на своје сељаштво јер је за модерни рат потребна професионална војска, али радикали су идаље покушавали да професионализацију зауставе. Све ово је довело до српског пораза у првој фази ослободилачких ратова. Овај пораз је задао велики ударац радикалском веровању у српског сељака који ће ослободити окупирану територију. Михаил Черњајев је кнезу Милану указао на то да многи сељаци нису спремни борити се за удаљене територије, мада су спремни до краја бранити своја села. Неки, као Јован Ристић, су оптуживали Бугаре за пораз, говорећи како они нису на време устали и како их није било довољно. Војска је била у тешком стању, многи војници нису имали ни достојне униформе, а многи су били и босоноги. Србији је требало новца па је тако било случајева када су сељачка имања одузимана како би држава добила нешто новца. Кнез Милан је одлучио да кривицу за пораз свали на Јована Ристића. Кнез је одлучио да сазове Велику народну скупштину јер је знао да је регуларна скупштина пуна Ристићевих присталица.

Скупштина је у фебруару 1877. одржана, али Милан је ипак променио своју одлуку. Кнез је у почетку хтио да на чело владе постави Јована Мариновића, али изненадна појава карађорђевићеваца је уплашила Милана који је одлучио да ипак не руши тренутну владу. Милан је успео да колико-толико спаси ситуацију након пораза. Међутим, радикали и конзервативци нису одустали од идеје да сруше Ристићеве либерале, али Ристић је био спреман. Ишао је толико далеко да је чак отјерао неке радикале из Крагујевца. Сукоб између либерала и опозиције је био толики да су 22 опозициона посланика 9. јула поднијели оставке у скупштини. Радикали су се надали да ће ово парализовати владу, али је сада на сцену ступио Радивоје Милојковић који је успео да сачува либералну власт и чак је дошло до хапшења неких чланова опозиције. Влада је схватила да ипак још није све изгубљено. Русија је била у рату са Турском и то је требало искористити. Пажња је посвећена и реорганизацији српске војске која се у овој, другој фази рата показала пуно боље. Међутим, да све ипак није било сређено показује и избијање Тополске буне. Све у свему, Србија је из Велике источне кризе изашла проширена и званично независна. Исто тако је изашла и као земља са чврсто утврђеним политичким клубовима који ће се међусобно борити за превласт како међусобно тако и са кнезом, касније краљем.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*