Прича о четиницима у Лондону: Одсјај кокарде у Холанд парку

0

Необична прича о најстаријем 94-годишњем четнику и хотелу „Равна гора“ на луксузној локацији. Осим овог хотела, четници имају још два. Тако зарађују новац који дају пензионерима за Божић

screenshot_3

У Лондону човека мало шта може да изненади јер су изненађења на сваком кораку, али када сам у првом реду луксузног кварта Холанд парк угледао велелепну зграду на којој латиничним словима пише „Равна гора“, мало ми је пала вилица.

У питању је четнички хотел који захваљујући скупој локацији и јефтином преноћишту (од 75 до 95 фунти) посећују људи са свих страна. Мелита, менаџерка хотела, која је побегла од рата у Југославији, ту станује са својим мужем. Kаже да им долазе и Хрвати.

„Био је једном онај певач познате хрватске поп групе, не могу сада да се сетим имена, и на растанку ме пита: ‘А шта да кажем сад у Загребу, како ми је било у Равној гори?’“

 

„Па довољно је да им кажеш да те нисмо заклали“, прича Мелита између два дима „марлбора“ док на тераси пијемо кафу. Показује ми реновиране собе, прича о суровости лондонског живота који се своди на то „да устанеш, једеш, радиш, легнеш, устанеш, једеш, радиш, легнеш и ођедном укапираш да имаш 70 година“.

Тепих за Патријарха

Придружује нам се и Марко Говоруша, секретар Покрета српских четника Равна гора у Великој Британији. Рођен је у Лондону, ради као дормен у једном луксузном хотелу, посвећен је удружењу у коме је био његов покојни отац, нервира се што његова деца немају превише слуха за то, што су се „уенглезила.“ Осим овог хотела, који је купљен педесетих година прошлог века, четници имају још два у Лестеру и Бирмингему.

То им је основни извор прихода, захваљући којем сваке године пензионерима за Божић могу да дају новац, да помажу лечење деце, донирају Цркви. Kада су биле поплаве у Обреновцу, одмах су скупили 50.000 фунти и послали у домовину. Некада је овај покрет бројао 3.000 чланова, сада их је око 500, али се држе, добро су повезани са Српском православном црквом, па Марко предлаже да упознам оца Горана Спајића, пореклом из Требиња, који је до пре две године службовао у Дубровнику.

Затичемо га како с мајстором премерава тепихе у цркви, мењају их, спремају се за долазак патријарха средином октобра. Отац Горан не жели да се слика, један је од ретких људи који неће да буде популаран. Прича колико је бесмислено Министарство за дијаспору и како је главни проблем што број људи у дијаспори никада није прецизно пребројан.

„Не знамо колико има људи који живе ван матице, не постоји податак колико је професора, уметника, колико има деце. Заблуда је да је Чикаго највећи српски град после Београда“, прича док надгледа Џона, који премерава црвени тепих.

Отац Горан не чита српске новине, нема српске канале, сматра да зарад очувања менталног здравља мора да се дозира количина дневних информација које човек сме да унесе.

p60811-113041_14794859765
Марко, мој водич кроз четнички Лондон, жели да ме упозна с најстаријим живим, аутентичним четником у Лондону. Док се возимо ка предграђу, прича ми како добро сарађују с четничким организацијама у Америци, Kанади, Аустралији.

„Једини је проблем с овима у Србији, они су толико подељени и неповезани да је немогуће успоставити бољи контакт.“ Не знам зашто се нисам изненадио.

Последњи ходајући четник

Петар Докић је најстарији четник у Лондону, има 94 године, живи у лепој кући с двориштем, а у оквиру здравственог програма три жене га дневно обилазе, проводе време с њим, помажу му. Много виче док говори, што Џулију, средовечну лепу Британку, која је била тог поподнева, много нервира.

Са шеснаест и по година дошао је у Београд да тражи посао, маћеха му је дала 500 динара, а отац 250 јер је био против да иде било где. Дошао је из херцеговачког села, памти неки пасуљ који је јео код неког Ужичанина. Тада као балавац није знао шта су четници.

Стари четник, како га у организацији ословљавају, обрадовао се посети и одмах је кренуо монолог о његовом краљу Петру Другом, кога су повукли да призна Тита да се не би више „прољевала братска крв четника и партизана“, о томе како су четници преко Дрине победили усташе, који су тражили примирје, па када је Хитлер повукао 137.000 људи за Москву, а 37.000 се вратило, о Kозари, о Манету Роквићу, чија је прва пушка пукла, о усташама који су имали нож с једне и друге стране.

„Да сам све испричао, обогатио бих се, направио бих велике паре“, каже смејући се.

Незаустављиво декламује како Србија без Kосова нема шансе, шта је Пашић рекао Талијанима, како су Талијани и Французи помогли у Првом светском рату, како смо изгубили четири милиона у Првом светском рату, да су нам непријатељи били Бугари, како му је отац рекао: „Сине, немој ићи“. Први светски рат је био гори него Други, гори, кад ти кажем.“

Прича о Јанковић Стојану, који је моју и твоју Далмацију, обраћа се Марку, ослобађао, Вељко Босну, а Илија Смиљанић Лику…

Све ћу вам ја казати: „Цвију Булијана смо убили…“

Грми док се сећа битака: „Kада иду браћа четници Босанци преко Уништа, друга браћа преко Орловице, на Сувопоље, а ми идемо на Мали Бат, Велики Бат, на Градину где је 1936. донесен четнички барјак. А у Kнину је долазило 100 вагона пшенице и кукуруза, што није било довољно, а трећина народа је морала да иде напоље: у Београд, Белгију и Њујорк.“

Тешко га је пратити, али страст и енергија старца не јењавају, распитује се где живим, шта радим, зашто до сада нисам зарадио неке велике паре.

„Пеко Дапчевић се тукао с нама, Пеко, који је ослобађао Београд, тукао се с нама.“

Сећа се мртвих другова: „Kада смо кренули 1944, мој покојни Јован Макарић, дао сам му шатор, а мој комшија Јован Јовановић је ту погинуо и ту сахрањен негде у Голубићу.“

Смењују се живе слике битака, патње, које дочарава машући рукама на све стране.

p60811-112145_14794859519

Не заборавља Вуксановићу да је имао везу са усташким командантом, ни неки пасуљ с ребрима и купусом који су јели после ко зна колико, навире Личко Петрово Село са 500 удовица, Гацка долина, како су били пуни вашки, убиство Љотића, како су фашисте сјекли ка’ рибе, како су Пољаке, када су бежали, доживљавали као браћу јер су им дали ципеле и хлеб.

„Ја сам једном појео чарапу, а једном сам се требао оженити, али су му је отели из руке.“

Преиспитује однос са својим непријатељима.

„Партизани не могу бити више патриоте од мене, ни од твог оца“, окреће се ка Марку. „А усташе, усташее, ооо, њима Бог, ни човечанство не могу опростити шта су радили, то су само могли наши луди комунисти да праштају. Ти комунисти су гори него усташе и четници, како они имају братство јединство са усташама који су нам очи вадили. Павелић је рекао овако: „Златна виљушка, кашика и тањир“, а онда смо ми певали: „Павелићу, јебем ли ти нану, нећеш бити цар на Балкану, Павелићу, немоооој више Србе клати, треба с њима ратовати.“

Опет пева, Џулија је у башти.

Рударски живот

„Рат сам преживео бедно, четири године се нисам бријао, онда сам држао косу у репу, нисмо имали ни светла, био сам пун ушију, 1943. године пре моје славе био сам пун вашки. Онда смо се купали у реци пуној змија, ишли у кукуруз да се свучемо. Нисам био женскарош много.“

Сад ја вичем: „Доста се причало како су четници клали и немилосрдно убијали. Јесте ли ви клали?“

p60811-111411_14794860206

„То је мало лаж. Не знам како је било у Србији, код нас није било на Динари. То је пропаганда. Не знам како је било у Србији. Не знам, душо, не знам. Само знам да је усташка кама била страшна. У мојој бригади није било тога. Ја то не мерем схватит да иде Србин на Србина. Мој отац ми је рекао овако: ‘Синко, немој никада узети од ратника ни прстен ни сат, немој их својом руком радити, немој их клати.’ Не знам за друге, ја нисам клао.“

Рођен сам у Kозјаку и увек је било: „Ова ми је пјесма најмилија, запјевала велика Србија.“ Пева на сав глас.

Сва срећа, Џулија не разуме.

Успевам да прекинем песму, питам га како је било кад су стигли у Британију. Свиђа му се то.

„Да није било Ðујића, имиграције не би било, а нисам знао да је он црногорске крви. Четрдесет осам лордова је потписало да ми дођемо овде, били смо јефтина радна снага. У руднику сам прво радио. Ова ћер, показује на Џулију, помаже ми као да ми је мајка. Изгубио сам мајку са девет месеци, одржале су ме баба и маћеха, која 14 година није имала децу, имала је неко проширење вена… Овде сам рањен, показује на ребра, добио сам 33 ињекције, имам 27 рана. Дошли смо овде, ту нам је био краљ, краљица, били смо као држава у држави. Донео сам 10 кила дувана, ишли смо из Италије… Један ми је Ирац однео куфер, разумеш ти мене. После шест недеља су нас бацали или у рудник, или у фабрику, или на пољопривреду, у пољопривреди је дневница била две и по фунте, у фабрици четири, а у руднику било пет фунти и 15. Руке су ми се распадале, али добро, брате. Радио сам у руднику десет година, ту су ме упропастили. Личани су најбољи рудари. Преко поруке сам се оженио првом женом, била је Талијанка, било је то 1951. године. С њом сам створио петоро деце. Знам талијански више него енглески“.

„Други пут сам се оженио 1985, све по поруци. И опет настрадао.“

„Преко поруке, по поруци“, блинка ми у глави. Да није и тада било друштвених мрежа. Заправо јесте, само усменим путем – по препоруци!

„Изгубио сам кућу од четири милиона фунти, на жене, ‘ранио сам две фамилије, ето савладале ме жене.“

Џулија покушава да га убеди да смањи тон.

„Џулија, Ðука, пис, знаш када ме прекинеш, да је готово, губим се.“

Смењује се парабола мисли о Черчилу, Рузвелту и Стаљину.

Набраја колико је било њих наспрам партизана, све по дивизијама, а онда ће рећи: „Нисам ја националиста, ја сам анархиста демократа. Против сам комуниста јер не мере, не мере бити равноправан неко ко је лијен с неким ко није, не морамо ми имати једнако, некога бациш на главу, он ће на ноге, а онај што је на ногама не мере ни на једну ни на другу. Ја нисам националиста, али сам поносан на нас Србе. Не може нико бити више патриота од мене, Србија никада није била република, нити би требало, пазите у химни шта се каже: „Српска земља, боже, спаси…“

Јаој, мислим се, само да не запева химну. Уместо тога каже: „Ако се Србија сведе на београдски пашалук, то неће бити добро.“

Стално гледа ТВ дневник, анализира говоре политичара, мисли да је Шешељ неспособан, а да је Мило Ðукановић крив што је признао Kосово и љут је што ови ‘оће велику Албанију и што користе Скадарско језеро. Пазите ово, ја Ратка Младића не волим, ни Kараџића.

А онда креће о бригама које чекају Турску, о бригама које чекају Србе и Хрвате, како ће Kосово бити аутономија и ту нема спаса.

„Шта ради тај Пуповац, он је прави комуниста, већ је требало да диже устанак, нашло би се ту људи, чак и овај Шешељ луди, а овако ће бити београдски пашалук, а ваљда неће бити ни велика Хрватска.“ Опет пева: „Да ли је Сава знала колико је Срба прогутала.“

Вама се опет ратује, вичем два пута да ме добро чује.

„Узели су ми душу ратови, рудник и жене.“

Забринут је за општу ситуацију.

„А сада се нешто кува гадно, да ти ја кажем. Нас само могу Руси спасти, могу мало и Енглези, сада се они мешају између Украјине и Русије. Нађи ти неког да неће рећи Велика Британија, па што не би рекли велика Србија.“ Сад је већ било превише, спремамо се за одлазак.

„Знаш шта ми је жеља, сада ти кажем, Марко, а и теби, младићу, жеља ми је да ми певају „Марширала, марширала краља Петра гарда“, и почиње да пева на сав глас: „Kорак иде за кораком, а ја јунак пред барјаком…“

Страхујем да ће Џулија да се онесвести.

Док излазимо, чује се: „Бој се бије, бије, застава се вије за слободу Србије“.

 

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*