Прича о Драгићу Матићу: Јуначка смрт на Кајмакчалану

0

Прича о Драгићу Матићу који је у рат отишао млад, а кући су се вратили сабља и два краљевска ордена

Драгић Матић је био највећи јунак из осечанског краја у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918. Једини је од пет Осечанаца који су добили Орден Карађорђеве звезде а да се није вратио жив из рата.

Унук је Милића и син Саве званог Ћосо, земљорадника из засеока Јовићи у селу Осечина. Рођен је 1885. године, а растао је уз брата Радомира и сестру Радојку. Поред њих и родитеља у кући је живео и његов стриц Богић који се није женио.

У варошици Осечина учио је Основну школу „Браћа Недић” која носи име по чувеним јунацима из Првог српског устанка, који су јуначки изгинули у Боју на Чокешини, о чему је често слушао.

Како пише Милорад Радојчић у књизи „Бесмртни ратници ваљевског краја”, као врло млад ступио је у војску, а у Први балкански рат ушао је као поднаредник 2. батаљона 5. пешадијског пука Дринске дивизије 1. позива из Ваљева. Истакао се храброшћу на Бакарном гумну и пред Битољем, па је на Божић 1913. унапређен у чин наредника.

У борбама око Скадра исказао је изузетно пожртвовање и хладнокрвност, због чега је добио Сребрну медаљу за храброст.

Када је почео Други балкански рат, сматран је у својој јединици за правог хероја и убрзо је тешко рањен. Предложен је за Златну медаљу за храброст, а у јесен 1913. године произведен је у активног пешадијског потпоручника.

У првим месецима Првог светског рата увек је у првим борбеним редовима, док није био тешко рањен на Мачковом камену 1914. године. Опоравио се и 11. јула 1915. из Варне послао је брату Радомиру своју фотографију. Повукао се преко Албаније, а када је успостављен Солунски фронт, у чину поручника, био је водник 3. чете 1. батаљона 17. пешадијског пука.

Погинуо је 13. септембра 1916. године на Кајмакчалану предводећи своје војнике у јуришу на коту 2.225 м. У његовој чети био је редов, касније познати стари ратник, Живојин Лазић из Санковића код Мионице, који је о Матићевој погибији у свом „Ратном дневнику” 17. септембра 1916. записао:

„Тога дана све наше мртве (смо) изнели и посахрањивали. Мог водника Драгића Матића, великог јунака, погодио је метак у главу. Лежи, а у обе му руке земља.

„После рата Матићеве кости су пренете и сахрањене у крипти Маузолеја на Српском војничком гробљу на Зејтинлику у парцели 9 под бројем 403.

Војска је породици 25. октобра 1919. доставила његову заоставштину у којој је била и сабља, коју данас с поносом чува Бобан Николић из Ваљева, један од бројних потомака Драгићевог брата Радомира – Бабе. Из списка заоставштине се види да је пушио лулу и да је био врло педантан.

Престолонаследник Александар Карађорђевић му је за стечене заслуге и исказану храброст у рату 1916. посмртно, 14. јануара 1918. у Солуну, доделио Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда. Указ – повеља бр. 4122 издата је 1. јула 1926. у Београду.

Такође, краљ Александар му је 1. децембра 1920. године посмртно доделио и Краљевски орден белог орла са мачевима 4. реда за заслуге стечене у рату 1915. године, који је заведен под бројем 5892. Указ – повеља бр. 4477/14 издата је 16. марта 1926. године.

На споменику изгинулим ратницима општине осечанске његово име је на другом месту. У порти цркве у Осечини постоје два споменика Драгићу Матићу, које су подигли брат Радомир, стриц Богић, синовац Милорад и остала родина.

Први је подигнут између два рата, али је приликом изградње нове цркве 1940. године био загубљен, па је после Другог светског рата подигнут нови. Касније је стари пронађен, па су сада један поред другог, али је идеја да један буде пренет у родно село.

Краљевски ордени Драгића Матића и укази о њиховом добијању чувају се Издвојеном одељењу ваљевског Народног музеја у Осечини, као највреднији експонати.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*