Прича о херојини свога времена Вука Попадић

0

 

Вука није била обична девојка из Београда. Сем лепих манира и градских навика које се понесу са ове калдрме, имала је још нешто, по многима необјашњиво, због чега су јој се људи, чак и незнанци, радо приклањали. Одувек је зрачила је неком посебном топлином и поверењем. Права дама, лепа, дотерана и свуда омиљена.

Већ првих дана Великог рата на Савамалу и Дорћол обрушиле су се гранате које су све разносиле, разарале куће и улице. Попут немани слетале су са неба и заривале се својим челичним чељустима у зграде. Уништавале су домове, рањавале и одузимале животе… Оне што би им претекли терале су на бег. Било где, на било коју страну, само да се преживи грозота којој се није видео крај.

Вука је живела у доњем делу Дорћола, тамо ближе Дунаву.
Имала је обичај да кроз малени прозор собе сатима посматрала уплашене људе који су у бесциљно трчали улицама. Бежали су са децом у рукама и тражили било какво уточиште.
‘Kуда то идете? Где се може побећи од ове грозоте?’ – мислила се. ‘Kако утећи онима што гранатом нишане у људе? Има ли ту бежања?’
Пригрлила је тада једанаестогодишњу сестру и упорно јој понављала – ‘Проћи ће ова грозота… Увек све прође, па ће и ово.’ Сестра Лела, иако помало сумњичава, осмехнула би се у страху, али је знала да одувек све буде баш онако како Вука каже, па ће ваљда и сада тако бити.

Вука се тада није много двоумила. Од свог стана у Душановој 4. где је становала, направила је склониште. Право прихватилиште. У тим данима рата можда и једино уточиште у коме су могли да се склоне они који су остали без крова над главом..
Многе породице из Београда су одлазиле право Вуки. Она их је прихватала, опорављала, тешила… Долазили су, одлазили и поново се враћали…
И тако током целог рата. Не зна им се број.

Пред сам крај рата, док се аустроугарска војска повлачила из Београда, Вука је накратко изашла у град. Тада је случајно налетела на обезглављену групу аустријских војника који су се, у страху од српских граната, изгубили приликом повлачења из града.
Она се тада брзо снашла и строго је викнула да баце оружје и крену за њом ако желе да спасу животе. Сви до једног су је послушали. И њих је тада одвела у Душанову 4.
Kад је прошло мало времена застала је на вратима собе и погледала војнике који су уморно поседали по поду њене собе… Била су то деца. Било јој је јасно да им је неко, негде, некад гурнуо пушке у руке. да они можда и не знају праве разлоге због чега су се нашли далеко од својих домова ратујући за ко зна чије идеале и интересе. ‘Шта знају деца?’- мислила се Вука. Тада оде до оставе и поче да претура. Поронашла је још једну преосталу теглу неотвореног слатка од вишања. Отворила је и сервирала на тацну. У чаше је сипала воду. Тада их је послужила. Онако, у маниру гостољубивости овог народа.

После, кад се стишала паљба, отишла је до главног градског штаба и предала им својих петнаест војника. Kомадант јој је честитао, а војници били захвални. Веровали су да им је тиме што их је склонила у свој дом вероватно спасила животе од војске пред којом су бежали.
Након тога, лепа Вука, гипка и заводљиво задовољна, се вратила у свој дом на Дорћолу.

Ово је истинита прича овог града. Херојини која је изнела терет рата на себи својствен начин. Показала је да је могуће опстати изнад правила која донесу зла времена, а која обично оправдавају безосећај и суровост. Она је остала изнад тога, а то је једина мера човечности. Kад не постоје двоструки аршини…

Да ли данас, на згради у Дусановој бр.4 пише да је на том месту неко од свог дома направио свратиште? Био би ред..
У свету нема много таквих као што је била Вука Попадић…

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*