Priča o majci koja je godinama čekala sina da se vrati s Kajmakčalana

0

Vojnici su se vraćali. Dolazili su raskaljanim drumovima, koji su ih nekada odveli u tuđinu. Promicala je grupa za gupom. Ljudi su se zdravili, raspitivali jedne za druge, radovali se. I stara Soka Lolić izišla je da sačeka ratnike. Sa njima će doći i njen prvenac, njen Živadin i bratić Janko.

— Videste li gde mog Živadina? — pitala je starica vojnike u prolazu.
Oni su se pravili da ne čuju njene reči i, pozdravljajući je uzgred, prošli mimo njene tarabe.
— Otišao je sa Jankom, oni će se zajedno vratiti? — opet će stara Soka.
Toga dana Živadin i Janko nisu stigli. Nisu se vratili ni sutra, ni prekosutra, nikada više. A starica je svakog jutra izvirivala iza taraba, izlazila na drum i koščatu staračku ruku stavljala iznad čela, pogledajući neće li se otuda iz daljine pojaviti i njena deca. Ostale majke su se radovale, samo je ona čekala i čekala.
— Da odemo, najo, do Paje, možda će on nešto znati da nam kaže?
I dve žene, majka i snaja, pridržavajući jedna drugu, bojažljivo su ušle u susedovu kuću koja je sijala od radosti. Kad su ušle unutra, sve je namah zaćutalo. Paja je prišao starici, poljubio je u ruku i prošaputao:
— Pomaže Bog, najo.
— Dobro nam došao, sine…
I nastao je mučan tajac.
— A moj Živadin?
— Ostao je tamo, na Kajmakčalanu…
Paja je odvezao znojavu vojničku maramu i otvorio zavežljaj. Zasijale su dve zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, epoletuške poginulog potporučnika, ruski Krst Svetog Đorđa, zlatna Obilićeva medalja za hrabrost i Osvećeno Kosovo.
— Evo, najo, ovo je ostalo iza Živadina.
Dani su prolazili, ljudi prestali da pominju rat. Samo stara Soka Lolić nije mogla da zaboravi svog sina. Minule su duge godine, ali je ona svakoga jutra provirivala kroz tarabe, dizala svoju koščatu ruku iznad čela i gledala niz drum, neće li se otuda, iz daljine pojaviti njen Živadin…
— Nema ga, ni danas ga nema…
A kada se starici jedne noći javio anđeo i kazao joj da je njen Živadin među dobrim dušama, ona se nekako smirila. Pa je onda u crkvi dala podušje za spas duše svoga prvenca i na groblju uredila grob u koji nikad nije sahranjeno njeno dete. Na belom čaršavu zlatom je izvezla reči koje su joj drugi napisali:
„Živadin Lolić, poginuo na Kajmakčalanu 1916 godine“. Taj čaršav stavila je u hladnu grobnicu. Svakoga leta, o Vidovdanu, ona kupi voštanicu i pripali je za pokoj Živadinove duše, koji je na kajmakčalanskom vrhu ostao da spava večni san.

Milan Šantić, „Vitezi slobode“, Štampa Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije | Beograd 1938.

Izvor: Dan Veterana

POSTAVI ODGOVOR

*