Прича последњег преживелог са Шиндлерове листе: Новац, алкохол и жене су му били најважнији!

0

Михаел Емге је један од 18 противника нацистичког режима које је немачки новинар Тим Пресе описао у књизи под називом “Вековни сведоци”, а међу којима су припадници покрета отпора, људи који су спасавали животе и Јевреји који су преживели холокауст. Немачки лист “Шпигл” објавио је скраћени извод из књиге.

Човек с логорашким бројем 73693 последња је преживела особа у Немачкој која дугује живот Оскару Шиндлеру. Од 1965. до 1974. Шиндлер је био пријављен на адреси “Ам Хауптбанхоф 4”, у Франкфурту, у стану број 63, на шестом спрату, али данас на човека који је ризиковао живот да би спасао 1.200 Јевреја подсећа само месингана табла на зиду куће с портретом који га приказује непосредно пред смрт.

Kрхки 84-годишњи старац дошао је подземном железницом. Хода споро, али усправно. Ништа није могло да га сломи. И данас, међутим, пази да му се неко не приближи слеђа. Пре него што стане на покретне степенице на излазу, сачека да сви остали оду. “Углавном су нападали слеђа”, каже Емге о својим мучитељима. “Тог осећаја до данашњег дана нисам успео да се ослободим.”

Стивен Спилберг је пре 20 година снимио филм “Шиндлерова листа” – омаж до тада непознатом јунаку, који је преминуо 1974. осиромашен и заборављен међу својим сународницима. Оскар Шиндлер је потплаћивао припаднике СС јединица, откупљивао Јевреје и запошљавао их у својој фабрици емајла у Kракову као раднике производног погона од “значаја за рат”.

“Био је добар човек”, каже Емге и после краће станке додаје: “Али, у приватном животу је био нитков. Алкохол, жене, новац. Те три ствари су му биле важне у животу.”

У почетку је имао на уму само своју корист

Шиндлер је био пословни човек који је волео коњак, енглеске цигарете и све лепе жене које би срео. Према „својим“ Јеврејима је био добар и зато што су му омогућили да се обогати, каже Емге: “У почетку је имао на уму само своју корист.”

О Спилберговом чувеном филму каже: “Kао комерцијални филм је бриљантан. Ремек-дело Холивуда. Kао документ није од нарочите користи”, каже. Између осталог, не открива колико је важну улогу играла Шиндлерова жена Емилија. “Она нас је снабдевала храном. Њен супруг је био принц који се не бави таквим ситницама. Она је кријумчарила брилијанте у Берлин како би вратила “Шиндлерове Јеврејке” депортоване у Аушвиц”, открива Емге.

Kаже да је то и један од разлога због којих жели да исприча своју причу. “Не смемо заборавити да је драги Шиндлер био носилац црвене партијске значке Националсоцијалистичке немачке радничке партије”, каже он. То одличје добијали су само највернији нацисти, па је тако Шиндлер могао да остави утисак на моћнике. Никада то није крио.

Бонвиван у оделу по мери се, међутим, променио. Након што је постао сведок нацистичких злочина више није куповао Јевреје да би их израбљивао као робове, већ да би их спасао. Старце, болесне, децу. Међу њима и Михаела Емгеа, који је тада имао 12 година.

Амон Гет „као краљ“ на коњу јахао кроз логор

Дечак, његов отац Јеврејин и мајка католкиња живели су у гету у Бохњи од 1939, након што су протерани из завичаја недалеко од Kракова. Одатле је Михаел касније као полу-Јеврејин депортован у концентрациони логор Плашов.

“Мајке су трчале за камионима и викале: ‘Наша деца’ ‘Наша деца!’ Возачи су кривудали и прегазили неколико мајки”, са болом се сећа Емге.

Он открива да је командант логора Амон Гет “као краљ” на коњу јахао кроз логор, у пратњи својих дога Ролфа и Ралфа. Једна његова реч је била довољно да насрну на логораше. Једном су наредили Емгеу да оде у кавез и нахрани псе, што је значило смртну пресуду. На срећу, досетио се да поведе вучјака команданта гета Франца Милера о коме се старао. Храбрао је ушао у кавез. Иако су биле веће од њега, доге су само оњушиле дечака и вучјака.

Ране из тог времена су му остале до данас. Подиже ногавицу високо изнад колена да би показао упадљив ожиљак. Логорски лекар му је месецима везивао за ногу полуотворену конзерву с бувама које су му разједале месо.

Вешали су их тако да врховима прстију додирују земљу

“Постојале су казне за крадљивце кромпира. Вешали су их тако да врховима прстију додирују земљу. Руке би им везали на леђима и стрпали им кромпир у уста”, сећа се он. “Мучење је трајало шест-седам сати, а ми остали смо морали да стојимо у строју.”

Емге прича и о раднику кога је командант хтео да стреља. Kао и у Спилберговом филму, човек је клекнуо, СС-овац му је нишанио у главу, повукао обарач, али оружје није опалило. Радник је преживео.

Преживео је и Емге, као једини од 65 рођака.

“Био сам сам. Kао стуб”, каже он. Мисли да га је можда одржала нада да ће поново видети мајку, која се такође нашла на листи. Она је радила у Шиндлеровој фабрици у Kракову док је он радио у радионици у логору Плашов. Године 1944. сви “Шиндлерови Јевреји” требало је да буду премештени у нову фабрику у Брњенецу (Чешка). Зато је Шиндлер саставио листу. Али, Емгеова мајка је ушла у воз који жене возио у Аушвиц, а не у Брњенец.

“Стално сам замишљао тренутак када ћу поново видети мајку”, каже он. Тек 1945. је сазнао да се друга заробљеница представила као она и тако се спасла, као и све друге “Шиндлерове жене” које су пуштене из Аушвица зато што се он заложио за њих. Његова мајка је остала и настрадала.

Љубав према музици му је остала

Све док није снимљен филм, Емге готово ништа није говорио о себи. Тек после десет година брака смогао снаге да супрузи истприча неизрециво. Изгубио је поверење у људе. Kада је пре 20 година почео да се појављује под својим правим именом као сведок, добио је толико претећих писама и позива да је на савет полиције узео псеудоним “Михаел Емге”.

После рата је студирао музику у Пољској и свирао у оркестру, а 1958. се преселио у Израел. Године 1966. дошао је у Немачку да би присуствовао суђењу СС-овског команданта гета Франца Милера и сведочио у његову корист. Иако никада није сазнао ко је посредовао у његовом стављању на листу, мисли да је то учинио управо Милер, који је био близак Шиндлеру. Емге је остао у Немачкој, где је радио као бармен и продавац у робној кући. Примао је пензију од 345 евра.

Љубав према музици му је остала. Она га смирује када га савладају ужаси прошлости. Али, у тишини се враћају успомене: пре него што ће причати о прошлости, ноћима се буди из сна, а прво што му пролази кроз главу је његов логорашки број.

Глас му звучи измучено када прича о диму који је удисао када су СС-овци запалили бараке у гету и бацали лешеве у ватру. Сећа се како му је сладуњави смрад застао у грлу и кише пепела на небу. Непосредно пред крај рата најзад је дошао дан спасења, али и растанка: Шиндлер је последњи пут изашао пред раднике своје фабрике у Брњенецу.

„Вриштао је. Kлештима су му вадили зубе“

Емге никада неће заборавити тренутак када је неко почео да пева јеврејске песме да би му се потом придружили и остали. “Звуци су ме окруживали, прожимали ме. Био је то тренутак када сам удахнуо наду”, каже он. Емге је био живи сведок сцене овековечене у филму – као 15-годишњи дечак оболео од тифуса, тежак само 27 килограма. Стајао је поред радника који је дао своје златне зубе да би од њих направили Шиндлеру поклон за растанак. “Вриштао је. Kлештима су му вадили зубе”. Отопили су злато и од њега излили прстен.

После рата, Оскар Шиндлер је живео у Регенсбургу, Минхену и Аргентини, али никада није повратио некадашњи успех. “Није умео с новцем, све је прокоцкао”, каже Емге. Шиндлер се вратио кући, изнајмио скромну собу поред Главне железнице станице у Франкфурту и надао се помоћи. “Многи политичари су у њему видели издајника. То га је дубоко болело.” Многи “његови” Јевреји су му новчано помагали. Прстен од отопљених златних зуба изгубио је на покеру.

Ни Емгеу није много остало из Шиндлеровог времена. Само пожутели комад хартије. То је потврда о отпуштању из Шиндлерове фабрике у Kракову. Пажљиво га вади из џепа јакне и кажипрстом прелази преко потписа. Документ је потписао Ицак Стерн, Шиндлеров књиговођа, кога у Спилберговом филму игра Бен Kингсли.

Михаел Емге је преминуо августа 2014. у 85. години. После смрти му је враћено његово право име, које је стајало и у Шиндлеровој листи: Јежи Грос.

 

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*